Mesec, to je kad se vratiš

Stari dobri satelit Zemlje obišao je čak 638 puta oko planete otkako su ljudi, u poslednjoj misiji Apolo 17, hodali po njegovoj površini od oštrog i lepljivog praha (koji se naziva regolit i miriše na barut). Nažalost, Mesec će na dugoočekivanu posetu sa Zemlje morati da sačeka još puna dva meseca. Nakon što je propustila januarski, a potom i februarski prozor za lansiranje, NASA je saopštila da se početak misije Artemis 2 pomera za april.

Dvostruko otkazivanje poletanja broda koji će sa četiri astronauta leteti do Meseca, oko njega i nazad, nije iznenađenje za poznavaoce. Sličnu seriju odlaganja NASA je priredila i pri lansiranju prve probne misije, Artemis 1, tada bez ljudske posade. Mada su šezdesetih godina ljudi to već uradili u projektu Apolo, usred Hladnog rata i uz ogromne žrtve i čudovišna finansijska ulaganja, poduhvat slanja ljudi na 400.000 kilometara udaljeni Mesec, čak i da ga u ovoj misiji samo obiđu, danas zahteva rešavanje ništa manje složenih problema, uz ogroman broj proba i prihvatljivi rizik koji je mnogo niži.

Monstruozna mašina koja će podići brod sa astronautima u Zemljinu orbitu i poslati ih ka Mesecu, najveća i najmoćnija raketa koja danas postoji na planeti, poznata kao SLS Blok 1 (Space Launch System) od početka godine je stajala na lansirnoj rampi 39B u Svemirskom centru Kenedi na Floridi, simbolično, onoj istoj rampi sa koje je u sličan probni obilazak Meseca odleteo Apolo 10. Ova grdosija koja je visoka skoro 100 metara i sa gorivom teška oko 2500 tona bila je prethodnih nedelja podvrgnuta nizu ekstremnih testova i – nije ih prošla.

PUT OKO MESECA

Da su rakete Saturn V, kažu cinici, na ovaj način testirane u programu Apolo, nikad se ne bi ni otišlo na Mesec. Neki od ovih testova nisu bili uspešni zbog curenja goriva iz divovske SLS rakete. Za razliku od bočnih bustera koji koriste čvrsto gorivo, glavne motore SLS-a pokreće tečni vodonik. Reč je o gorivu na izuzetno niskoj temperaturi i vrlo malom molekulu koji lako prolazi kroz zazore i varove koji nisu savršeni. Zato je sasvim karakteristično za ovo gorivo da curi, ali kad je curenje već ustanovljeno, rizik je očigledan, pa se mora zakrpiti.

To je razlog što je prošle nedelje NASA donela nimalo veselu odluku ne samo da otkaže poletanje zakazano za subotu, nego i da SLS čudovište sa lansirne rampe vrati nazad u hangar kako bi se raketa popravila i curenje sprečilo. No, mada nije bila iznenađenje, vest je izazvala tugu kod ljubitelja astronomije širom planete. To je istinski dokaz da mada Artemis i povratak ljudi na Mesec svakako jeste najveći američki naučno-tehnološki poduhvat u 21. veku, ipak nije samo američka stvar. Kako tradicionalni japanski majstor haiku poezije, Macuo Bašo, kaže:

“Mesec sija isto:
samo ga oblaci što plove
čine drugačijim”.

Danas, 640 meseci nakon programa Apolo, može se to uraditi na mnogo načina. Najbanalniji put, onaj opisan u romanima Žila Verna, a koji su koristile sovjetske sonde Luna, jeste da se leti pravo na Mesec i udari u njega, bez orbitalnih manevara, ali to svakako nije i najmudriji način. Ma koliko SLS bila snažna, direktno poletanje zahteva previše goriva za teret koji se nosi. Zato razne sonde koje ljudi šalju na Mesec kao što su CubeSats idu mnogo sporijim putem, daleko izvan orbite Meseca i koriste Sunčevu gravitaciju da uštede gorivo. Sledeći Artemis, pod brojem 3, ide drugačijom putanjom. Na Artemisu 3 će biti astronauti koji će sleteti na Mesec (sada će to biti prva žena), neće kao male sonde ići 1,5 miliona kilometara u krug, nego će koristiti takozvanu NHRO, izduženu orbitu, a to će biti i trajektorija za stanicu Gateway, koja je deo ambicioznog plana priprema za put na Mars (što je i glavni motiv povratka ljudi na Mesec).

Za razliku od sledećeg u nizu, ovogodišnja misija Artemis 2 samo treba da, bez sletanja, pošalje brod Orion sa astronautima u orbitu oko Meseca i vrati ih nazad, tako da koristi takozvanu putanju slobodnog povratka (free–return). Reč je o putanji koja je tako dizajnirana da, nakon što se motori ugase, letelica prirodno opiše “osmicu” oko Zemlje i Meseca u njihovim gravitacionim poljima i tako se vrati nazad. To se izvodi tako što SLS podiže brod do visine od 185 kilometara iznad planete, gde ga pri brzini od neverovatnih 39.000 kilometara na čas “ubrizgava” u putanju ka Mesecu. Brod do tamo i nazad putuje deset dana, dok astronauti, zatvoreni u komandnom modulu, razgledaju oko sebe, jedu, spavaju, drže podkaste i mašu Mesecu dok proleću na visini od oko 4000 kilometara iznad njega.

ARTEMISOVI PUTNICI

NASA je za ovu misiju odabrala četiri astronauta koja su, sudeći po biografijama, ne samo ekstremno obrazovani i sposobni, nego i neobični ljudi. Vodilo se, naravno, računa o političkoj i svakoj drugoj korektnosti: dvojica belih muškaraca, jedna žena i jedan tamnoputi muškarac. Tri američka državljanina i Kanađanin.

Komandant misije Rid Vajzmen je, na primer, samohrani otac dvoje dece, udovac. Rodom iz Baltimora, ovaj veteran mornarice postao je NASA astronaut još 2009. godine. Kao jedno od najvećih karijernih dostignuća, Vajzmen u biografiji navodi kako je 2014. godine bio inženjer leta na Međunarodnoj svemirskoj stanici gde je tokom 165 dana zajedno sa drugim članovima posade izvršio više od 300 naučnih eksperimenata u raznim oblastima – ljudskoj fiziologiji, medicini, fizičkim naukama, nauci o Zemlji i astrofizici. Vajzmen je inače završio osnovne studije na “Politehnici” u Njujorku, master iz sistemskog inženjerstva na Univerzitetu “Džons Hopkins” u Baltimoru i postdiplomsku školu Mornarice SAD. Kao pilot mornarice bio je obučavan na nekoliko borbenih aviona. Bio je, na primer, pilot F-14 Tomketa, legendarnog nadzvučnog dvoseda koji je stekao slavu zahvaljujući filmu Top Gan i Tomu Kruzu. No, Vajzmen je ovaj avion vozio u bliskoistočnim operacijama “Južni nadzor”, “Trajna sloboda” i “Iračka sloboda”.

Artemisov pilot Viktor Glover je bio i pilot misije SpejsIks Krv-1 na Međunarodnu svemirsku stanicu. Pre svega sportista, završio je Kalifornijski politehnički državni univerzitet i master na studijama inženjerstva letačkih ispitivanja na Vazduhoplovnom univerzitetu Kalifornija. A onda je završio još tri škole i takođe ušao u Mornaricu gde je bio pilot u avionima F/A-18 Hornet, Super Hornet i EA-18G Grouler i učestvovao u raznim misijama ostvarivši oko 3.500 sati leta u više od 40 aviona, više od 400 sletanja na nosače aviona i 24 borbene misije. Ima četvoro dece.

Specijalista misije Kristina Koh je istraživačica i inženjerka sa ogromnim iskustvom na Međunarodnoj svemirskoj stanici, na kojoj je provela skoro celu 2019. godinu – ukupno 328 uzastopnih dana u svemiru – u ekspedicijama 59, 60 i 61. Za ovu misiju letela je ruskom raketom Sojuz i intenzivno je trenirala u Rusiji. Učestvovala je u prvim svemirskim šetnjama koje su obavljale samo žene. NASA astronautkinja je od 2013. godine. Pre nego što je postala astronautkinja, razvijala je instrumente za svemirske misije i daljinsko naučno inženjerstvo na terenu, na Antarktiku i Arktiku. Naravno, kao i ostatak posade, ima izuzetno obrazovanje. Pohađala je Državni univerzitet Severne Karoline gde je stekla diplomu osnovnih studija iz elektrotehnike i fizike i master studija iz elektrotehnike, a studirala je i na Univerzitetu u Gani. Dobila je i počasni doktorat na Državnom univerzitetu Severne Karoline.

U slobodno vreme – da li bilo koga iznenađuje – surfuje, penje se po stenama i ledu, programira, učestvuje na triatlonima, planinari, vežba jogu, obavlja društveno koristan rad, bavi se obradom drveta, fotografijom i voli putovanja.

Dok ovo troje radi za NASA, specijalista misije Džeremi Hansen dolazi iz Kanadske svemirske agencije. Rođeni vazduhoplovac, već sa 12 godina pridružio se 614. Kraljevskoj kanadskoj vazduhoplovnoj kadetskoj eskadrili u Ontariju i tako započeo svoje pilotsko obrazovanje. Već sa 16 godina postaje pilot – ali to je bio samo početak: nastavlja da niže obuke i položaje da bi 1999. godine diplomirao u oblasti svemirske nauke na Kraljevskom vojnom koledžu Kanade u Kingstonu, na Ontariju. Zatim se obučava na lovcima CF-18.

Bio je jedan od dvojice regruta koje je 2009. godine izabrala Kanadska agencija za regrutovanje astronauta. Neko vreme radio je u Centru za kontrolu misije kao kapetan zadužen za komunikaciju između zemlje i Međunarodne svemirske stanice. Proveo je 2013. godine šest dana pod zemljom – to je bio zadatak u programu CAVES Evropske svemirske agencije na Sardiniji, u Italiji, a bio je i član posade NEEMO 19, koja je provela sedam dana na dnu okeana u staništu Aquarius kod Ki Larga, na Floridi, simulirajući istraživanje dubokog svemira.

Ako ste razočarani u tolike NASA provere i odlaganja, zamislite se na mestu nekog od ovo četvoro ljudi izuzetnih biografija. Misija na koju idu je ekstremnija od svega što je svako od njih doživeo – treba da se popnu na sto metara visoku hemijsku bombu gde više hiljada tona vodonika eksplodira i ne samo da ih podiže na orbitu, nego ih ubrzava do brzine koju je pre njih dostiglo samo 24-oro ljudi iz misije Apolo. Njihov život će deset narednih dana biti u brodu Orion koji se sastoji od Evropskog servisnog modula i Komandnog modula, što je kapsula prečnika pet metara i visine 3,3 metra, sa jedinim ciljem da ispaljena iz praćke “napravi krug”, obleti Mesec i vrati se nazad.