Mala proba svetskog rata

Turska je 24. novembra u 10.24 po moskovskom vremenu oborila ruski vojni avion i to je nakratko izazvalo globalno uzbuđenje uz pominjanje trećeg svetskog rata, s obzirom na to da je neka članica NATO-a poslednji put oborila jedan ruski avion pre pola veka.

Ankara je tvrdila, ilustrujući to odgovarajućim zemljopisnim kartama, da je ruska letelica povredila njen vazdušni prostor na granici sa Sirijom, a da su piloti SU-24 upozoreni deset puta da je avion ušao u vazdušni prostor Turske. Rusko ministarstvo je pak tvrdilo, ilustrujući to takođe odgovarajućim zemljopisnim kartama, da se oboreni SU-24 nalazio nad teritorijom Sirije na visini od 6000 metara i da je pao na sirijskoj teritoriji, četiri kilometra daleko od tursko-sirijske granice.

Vojska Ruske Federacije je kasnije saopštila da su turski avioni čekali ruski SU-24 u zasedi od 9 časova i 11 minuta do 10 časova i 26 minuta na visini od 2400 metara, te da je potom turski F-16 ispalio raketu dometa 5–7 kilometara što, prema ruskoj analizi, ukazuje da je turski avion u trenutku ispaljivanja rakete zašao dva kilometra na sirijsku teritoriju i da je na njoj ostao 40 sekundi.

Pogođeni piloti su se katapultirali. Ruska vojska je poslala nekoliko helikoptera za njihovo spasavanje, ali ih je dočekala vatra iz najsavremenijeg oružja pripadnika tzv. Slobodne sirijske armije. Relativno brzo su se pojavili snimci na kojima se vide pripadnici grupe Alvija al Ašar kako uz povike „Alahu akbar“ pucaju na pilota koji se spušta i kako se okupljaju oko tela čoveka koji nosi rusku uniformu i opremu.

TURKMENSKA VEZA: Prema dokumentaciji Bi-Bi-Sija, u tom području deluje oko 10.000 naoružanih Turkmena kojih u Siriji ima između 1,5 i 3,2 miliona, a koje Turska pomaže smatrajući ih svojim sunarodnicima. Rusi su, sa druge strane, tvrdili da u tom području deluju pre svega protiv naoružanih džihadista koji su građani Rusije i koji su u Siriju došli sa severnog Kavkaza. Ruska TV RT je 29. novembra izveštavala da na video-klipu na kome je prikazan čovek predstavljen kao vođa grupe tzv. umerenih Turkmena sa severa Sirije, zapravo nije ni Sirijac ni Turkmen, već Turčin čije je ime Alpaslan Čelik, sin Ramadana Čelika, bivšeg gradonačelnika grada Kebana u turskoj oblasti Eljazig, član desnog krila nacionalističkog pokreta koje ima veze na najvišim nivoima vlasti i jasno je povezano sa Erdoganovom vladajućom Partijom pravde i progresa.

Inače, pre nekoliko dana su po ličnoj tužbi predsednika Turske Erdogana uhapšeni urednik lista „Džumhurijet dejli“ Džan Dundar i šef biroa tog lista u Ankari Erdem Gul, zbog vesti objavljene pre nekoliko meseci. U toj vesti je pisalo da su kamioni koji pripadaju turskoj službi bezbednosti korišćeni da prevoze oružje islamističkim opozicionim grupama u Siriji. Članak je potkrepljen video-snimkom na kome turski policajci presreću kamione i otkrivaju sanduke pune oružja i municije. Novinari su optuženi za špijunažu, a vlada je izdala saopštenje da su kamioni prevozili pomoć za sirijske Turkmene.

Rusko ministarstvo odbrane javilo je da je jedan ruski spasilački helikopter oštećen vatrom sa zemlje, da je prinudno sleteo i potom uništen, kako su ruski mediji kasnije izveštavali, jednom od američkim antioklopnih, vođenih raketa, koje su pobunjenicima dostavljene preko Turske, a koje je, prema ruskim medijima, platila Saudijska Arabija.

U spasavanju ruskog pilota Konstantina Murahtina (koga će Putin kasnije odlikovati Ordenom heroja) učestvovali su, prema ruskim izvorima, i pripadnici libanskog Hezbolaha i sirijskih specijalaca obučavanih u Iranu. „Sputnjik“ je pisao da je operaciju spasavanja predvodio Kasem Solejmani, general „Kodsa“ („Jerusalima“), specijalnih snaga iranske Revolucionarne garde.

Solejmani počinje da poprima mitske razmere na Bliskom i Srednjem istoku. Dok Iranci tvrde da samo njihovi vojni instruktori pomažu u borbama protiv ID u Iraku i Siriji, zapadni izvori ponavljaju da su pripadnici „Kodsa“, zajedno sa ratnicima libanskog Hezbolaha, preokrenuli ratnu sreću na stranu Asadovih snaga u Siriji i zaustavili prošlogodišnje napredovanje ID prema Bagdadu u Iraku, sve pod vođstvom generala Solejmanija. Postao je zvezda u Iranu, na Zapadu ga sve češće pominju kao jednog od najuticajnijih ljudi na Srednjem istoku, čoveka „čije vojničke sposobnosti uvažavaju i njegovi protivnici“.

MASOVNO BOMBARDOVANJE: Kad je akcija spasavanja preživelog ruskog pilota završena, a ruski pilot prebačen u rusku vojnu bazu u Latakiji, usledili su dugotrajni masovni udari ruskih bombardera i artiljerije sirijskih vladinih trupa na područje na kome je pao avion.

Portparol ruskog ministarstva odbrane Igor Konašenkov je saopštio da su u toj akciji „ubijeni teroristi i pripadnici misterioznih grupa“, a da su ruski avioni u naredna tri dana pogodili 449 meta u okolini Alepa, Damaska, Idliba, Latakije, Hame, Homsa i Rake.

Rusi su tvrdili da su, kao rezultat napada ruskih vazdušnih snaga na militantne islamiste, sirijske vladine snage preuzele kontrolu nad planinskim oblastima na severu pokrajine Latakije, da blokiraju prekogranično snabdevanje terorista u toj pokrajini pre svega oružjem i municijom, a da u drugim oblastima severne Sirije ruska avijacija kontroliše glavne puteve isporuke oružja, municije i opreme borcima Islamske države (ID). Turska je saopštila da njena avijacija neće leteti nad Sirijom. Međutim, sirijski izvori su tvrdili da je Turska pojačala snabdevanje oružjem pobunjenika na severu Sirije.

Pokrajina Latakija je inače tradicionalni dom većine alavita, šiitske sekte kojoj pripada i Bašar el Asad. Pre nego što se Rusija uključila u rat, pobunjenici su počeli da prodiru u brda iznad samog grada Latakije, koji je na obali Mediterana, i jedno je od poslednjih mesta u Siriji u kojima nije bilo direktnih ratnih sukoba.

Na društvenim mrežama se neposredno posle obaranja ruskog aviona širio snimak o napadu na turski humanitarni konvoj na severu Sirije. Rusi su poručivali da Turska nije najavila nikakav humanitarni konvoj, da se na snimcima kraj eksplozivom uništenog kamiona ne vide krateri od navodnih artiljerijskih napada na konvoj, pa su preporučivali da se sledeći zapaljeni konvoj sa ratnim materijalom severno od Alepa ne prikazuje kao „humanitarna pomoć“.

NOŽ U LEĐA I ŠVERCOVANJE NAFTE: Ubrzo nakon incidenta ruski predsednik Vladimir Putin rekao je da je obaranje SU-24 „nož“ koji su saučesnici terorista zabili „u leđa“ Rusiji, te da će to imati posledice po rusko-turske odnose. Sa drugih adresa je poručivano da Kremlj ne sprema vojni odgovor Turskoj. Posle razgovora s predsednikom Francuske Fransoa Olandom, Putin je izjavio da je o tačnom tajmingu delovanja svojih vazdušnih snaga ruska vojska obavestila koaliciju koju predvode SAD u Siriji i da je Turska, kao članica te koalicije, to svakako trebalo da zna.

Portparol ruskog ministarstva odbrane je izneo podatke o žestokim napadima ruske avijacije na pozicije Fronta al Nusra i na naftna postrojenja pod kontrolom Islamske države iz kojih se švercuje nafta u Tursku. Predsednik Turske Redžep Tajip Erdogan je negirao da zna za bilo kakvu ratnu naftnu trgovinu sa ID i tvrdio da to rade ljudi Bašara el Asada. Putin je na to rekao da mu je teško da poveruje da Turska ne zna da ID prebacuje tone nafte iz Sirije u Tursku, a na tvrdnju Ankare da Turska uništava naftu ID, dodao je da Rusi ne vide nikakav dim.

Putin se, inače, u nekoliko navrata pozivao na obaveštajne podatke o tome da pobunjenici Islamske države švercuju naftu u Tursku i na samitu G-20 pokazivao satelitske snimke dugih kolona cisterni s naftom koje idu prema ovoj zemlji. Kasnije je izjavljivao da je napad na ruski SU-24 usledio dva dana nakon napada ruske avijacije na naftna postrojenja koja kontroliše ID. Putinov portparol Dmitrij Peskov je izjavio da Moskva ima podatke o uključenosti Bilala Erdogana, sina Redžepa Tajipa Erdogana, u ratni naftni biznis. Ruski mediji citirali su i sirijskog ministra spoljnih poslova Valida Mualema da je sin turskog predsednika možda uključen u trgovinu naftom sa ID. „Rosijskaja gazeta“ piše da su na čelu kompanije BMZ Ltd, koja vodi trgovinu naftom u interesu ID, bliski rođaci šefa turske države.

Ruski mediji su takođe naširoko citirali izjave bivšeg savetnika za nacionalnu bezbednost Iraka Muvagaka el Rubaja da je u proteklih osam meseci ostvarena prodaja iračke nafte i gasa na crnom tržištu Turske u vrednosti od 800 miliona dolara po ceni koja je za 50 odsto niža od cena na svetskom tržištu, te da se on nekoliko puta obraćao zvaničnim predstavnicima SAD u Iraku s molbom da se bombarduju cisterne ID koje transportuju iračku i sirijsku naftu u Tursku, ali da je svaki put dobio odgovor da su to civilni ciljevi.

U turskim medijima je tema dvostrukog odnosa prema ID naravno manje pominjana nego u ruskim.

O švercu nafte iz Sirije u Tursku kojim se finansira ID inače se već dugo i naveliko priča, uz brojna preterivanja i licitiranje o milijardama dolara koje ID na taj način zarađuje. Tog šverca sigurno ima, ali ID ne poseduje naftovode kojima bi tolike količine nafte transportovala. Biće da se pričom o milijardama dolara od šverca prikrivaju pravi finansijeri Islamske države iz zemalja Persijskog zaliva, saveznica zapadnih država koje učestvuju u sirijskom sukobu. Inače, sirijska nafta je najlošijeg kvaliteta na Bliskom istoku, i energenti su verovatno pri dnu liste razloga zbog kojih je ova zemlja razorena.

RUSKE SANKCIJE TURSKOJ: Nekoliko dana posle incidenta, predsednik Rusije Putin je doneo ukaz o primeni specijalnih ekonomskih mera protiv Turske koje podrazumevaju zabranu angažovanja turskog osoblja u nekim ruskim kompanijama, zabranu uvoza pojedinih roba i usluga, ograničavanje poslovanja pojedinih turskih kompanija u Rusiji, ograničavanje čarter letova za Tursku, preporuku tur-operatorima da ne sklapaju aranžmane s Turskom, kao i jaču kontrolu redovnih avio-linija i strožu kontrolu luka i autobuskog saobraćaja, uvođenje vizne restrikcije za turske vlasnike turističkih i službenih pasoša (odnosno ukidanje bezviznog režima od 1. januara 2016) itd.

Moskva u zvaničnoj najavi sankcija ne pominje ono najvažnije – gas. Oko 51 odsto turskih potreba za gasom zadovoljava se iz Rusije. Pojedini analitičari nagoveštavaju da Rusi nisu namerni da u nastaloj situaciji koriste gas kao oružje, ali i da Turska verovatno ne može u dogledno vreme da se preorijentiše na gas iz srednje Azije, mada je bilo vesti o kontaktima na visokom nivou Turske i Azerbejdžana. Turska je sa svoje strane počela da usporava ruske brodove u Bosforu, ostavljajući ih da dugo čekaju na dozvolu za prolaz.

Prema statistici ruske Centralne banke za 2014, turske firme pružaju oko 35 odsto građevinskih usluga u Rusiji. Prema Ministarstvu turizma Turske, od januara do oktobra 2015. tu zemlju je posetilo 3,5 miliona ruskih turista – svaki osmi turista u Turskoj je bio iz Rusije. Turska, koja Rusiji nije uvela sankcije zbog ukrajinske krize koje su joj zavele zapadne zemlje, zauzela je bila ugodnu poziciju kao izvoznik voća i povrća, pa je obim razmene poljoprivrednim proizvodima 2014. povećan za 19 odsto i dostigao vrednost od četiri milijardi dolara. Lilit Hevorjan, ekonomista agencije Global Insight, pretpostavlja da će nastala situacija ostaviti posledice na obim trgovinske razmene između Ruske Federacije i Turske. Prema agenciji AFP, tokom 2014. Rusija je Turskoj isporučila robe, gasa, nafte, čelika i pšenice u vrednosti od 24,5 milijardi dolara. Rusija je uvezla turske robe u vrednosti od 6,7 milijardi dolara.

U utorak 2. decembra objavljeno je da je ruski premijer Dmitrij Medvedev potpisao dekret vlade kojim se uvode sankcije Turskoj. Ovim dokumentom utvrđen je čitav niz prehrambenih proizvoda poreklom iz Turske kojima se zabranjuje uvoz u Rusiju počev od 1. januara naredne godine, zabranjuju se i čarter letovi ka Turskoj i pojačavaju mere bezbednosti ne redovnim avio-linijama. Na listi se ne nalazi limun poreklom iz Turske, kao ni projekat gasovoda „Turski tok“, o kome su Putin i Erdogan sklopili sporazum 2014. Taj gasovod se nalazi u pripremnoj fazi a njegova izgradnja se odugovlači što zbog političke situacije u Turskoj, što zbog međunarodnih gasnih natezanja. Neće biti obustavljena ni gradnja atomske centrale koju u Turskoj gradi Rosatom.

NEISKRENI SAVEZNICI: Dok se štete i jedne i druge države uvećavaju, trenutno se ne vidi način na koji bi se taj konflikt nekako okončao, a da obe strane, posle toliko teških reči, iz njega izađu „čistog obraza“. Paradoks je u tome što su „u teoriji“ Turska i Rusija na neki način saveznici (ili potencijalni ili verolomni saveznici) protiv Islamske države. Teorijski, takva vrsta saveznika su u Siriji sve vojske koje ratuju protiv ID, samo što na terenu od tog savezništva nema ni traga. Ruska komanda je posle obaranja aviona pojačala svoje akcije i naredila da ruske bombardere u misijama prate lovci. Ruska raketna krstarica „Moskva“ poslata je u priobalno područje Latakije radi odbrane ruskih vazduhoplovnih baza, a na ruskom aerodromu „Hmeim“ u Siriji je raspoređen i stavljen u stanje uzbune raketni sistem S-400, sa zadatkom da obezbedi vazdušnu odbranu u poluprečniku od 400 km, praktično do Eufrata. Amerikanci, koji se s Rusima spore oko sudbine Bašara el Asada i karaktera takozvane umerene opozicije, a po vojnoj liniji s ruskim oficirima ipak komuniciraju radi izbegavanja incidenata, svojim avionima su naložili da se drže na odstojanju od 32 kilometra od ruskih.

Amerikanci su u prvi mah potvrđivali tvrdnje Ankare da su na otvorenim frekvencijama čuli da su turski piloti deset puta upozorili pilote ruskog vojnog aviona, ali su i saopštavali da je ruski avion bio na turskoj teritoriji samo desetak sekundi ili manje, a kasnije da im nije poznato sa koje strane tursko-sirijske granice je ruski avion leteo.

Na političkoj ravni Vašington je izrazio zabrinutost zbog raspoređivanja ruskih raketnih sistema, podržavao pravo Turske na odbranu sopstvene teritorije i predlagao diplomatske kontakte radi smanjenja napetosti. Predsednik Barak Obama je u susretu sa Erdoganom ukazivao i na to da postoji zajednički neprijatelj – Islamska država. Amerikanci pokušavaju da sastave kakvu-takvu koaliciju za efikasno vođenje rata.

NATO je posle incidenta na hitno sazvanom samitu dao verbalnu podršku Turskoj i apelovao da se smanji napetost. Zapadni mediji su podsećali na učestale primere provokativnih letova ruskih aviona blizu granice zemalja članica NATO-a. Evropljani su na svom samitu pokušavali da sa tri milijarde evra odobrovolje Tursku i navedu je na saradnju u rešavanju izbegličkog pitanja.

Jedna po jedna zapadna država nagoveštava da će se – pre svega vazdušnim snagama – uključiti u borbu protiv ID, mada su neke od njih već uključene u neefikasnu intervenciju protiv ID u Iraku (vidi okvir). Kad je u Donjem domu britanskog parlamenta postavljeno pitanje ko će poslati pešadiju u Siriju, bez koje se ne može dobiti rat protiv Islamske države, britanski premijer Dejvid Kameron je pomenuo 70.000 pripadnika Slobodne sirijske armije. Na to je novinar lista „Indipendent“ Robert Fisk napisao da je to „fotošoping 70.000 lažnih ‘umerenih’ na kartu Sirije“. „Sumnjam da postoji 700 aktivnih ‘umerenih’ pešadinaca u Siriji – pritom sam veoma velikodušan, taj broj može biti bliži 70 nego 70.000“, napisao je Fisk. On kaže i da priča u britanskom Donjem domu o 70.000 „umerenih ratnika“ nije samo „laganje na način na koji je lagao Toni Bler – jer Bler je uveravao sebe da veruje u sopstveno beščašće – već nešto što se približava burleski: to je hirovito, smešno, komično, groteskno, budalasto, to je bezmalo jedinstven oblik tragične pantomime…“ Fisk sa ogorčenjem pita i zašto niko ne pominje ulogu „kulta smrti“ saudijskih vehabita, koji je direktna verska i sektaška inspiracija za ID, tvrdeći da je suspendovanje Šengenskog sporazuma i zatvaranje granica EU upravo ono što je želela Islamska država, jer je to udar u srce evropskih ideala.

Još jedan dobar poznavalac situacije u Siriji, novinar Jirgen Todenhofer, koji je u oktobru 2014. bio prvi zapadni novinar koji je proveo neko vreme među borcima ID i vratio se živ, u članku u britanskom „Gardijanu“ postavlja niz pitanja: „Kako je moguće da naši političari ništa nisu naučili za ovih 14 godina kontraproduktivnih ratova protiv terorizma? Je li stvarno toliko teško uvideti da je pokušaj da se terorizam pobedi ratom osuđen na propast? Bombardovanje civila samo će regrutovati nove teroriste. Opet. I opet.“ Todenhofer piše da slike mrtve dece iz sirijskog grada Rake, nezvanične prestonice ID u kojoj je ostalo najviše par hiljada džihadista i nekoliko desetina hiljada izbezumljenih stanovnika koji nisu odatle uspeli da pobegnu, kruže arapskim svetom. Te slike šalje mahom ID, dok Raku bombarduju američki, jordanski, ruski, sirijski vojni avioni. Posle terorističkih napada u Parizu, besomučnom bombardovanju Rake priključila se i Francuska. Ako je suditi po izveštajima svih učesnika u bombardovanju, svakodnevno se unište na desetine „komandnih centara Islamske države“, dok je za eventualne civilne žrtve uvek odgovoran neko drugi.

Sudeći po onome što se u Siriji dešava, malo je verovatno da će do ušiju glavnih učesnika u sirijskom krvoproliću dopreti Todenhoferove reči da „urbana gerila ne može biti poražena bombama“, da pripadnici ID izbegavaju da budu na jednom mestu u većim grupama već se mešaju sa lokalnim stanovništvom i da će se „sa svakim ubijenim detetom pojaviti novi teroristi“. Uostalom, da je nekome bilo do učenja takvih lekcija, mogao je da ih shvati na primeru Avganistana, Iraka, Libije. Pošto nije, znači da je u pitanju namera da se „borba protiv terorizma“ i „tiranskih režima“ vodi na takav način, bez obzira na očite posledice. U te posledice spada neopisivo stradanje ljudi u Siriji i pomenutim zemljama, uz egzodus biblijskih razmera, dok se u njihovim državama oko svojih interesa kao besni psi otimaju svetske i regionalne sile, uz sasluživanje domaćih fanatika.