Posle totalnog debakla koji je njegova vladajuća politička formacija “Renesansa” doživela na izborima za Evroparlament pod naletom ekstremnodesnog “Nacionalnog okupljanja”, francuski predsednik Emanuel Makron odlučio je da raspusti francuski parlament i raspiše vanredne parlamentarne izbore za 30. juni 2024, čime je svim Evropljanima u potpunosti “oteo” izbore, “privatizujući” ih u kontekstu francuske unutrašnje političke krize
Da li se iko uopšte seća da su 9. juna diljem Evropske unije održani izbori za Evropski parlament? Možda zato što se, makar u pogledu konačnih rezultata, nije desilo ništa ekstraordinarno. EP je, očekivano, dodatno skliznuo udesno. Narodnjački tabor osigurao je prevagu uvećavši svoje redove za čak petnaestak novih poslanika, a Ursula fon der Lajen sebi praktično obezbedila još jedan mandat na čelu Evropske komisije. Okej, desni ekstremi su se još malo ukrupnili, ali ništa više od onoga što su sva istraživanja javnog mnenja diljem EU i najavljivala. Kako izbori za EP prevashodno predstavljaju “glas protesta”, vladajuće partije – posebno u Nemačkoj i Francuskoj – doživele su najavljeni poraz. U opticaj se opet vratila stara ideja snaženja suvereniteta nacionalnih država na tlu Evrope. Još juče – ponedeljak – na sajtu “Vremena” je o svemu tome već data iscrpna analiza.
ZATEČENO DRUŠTVO
Šta se to onda dogodilo? Nakon što je njegova vladajuća “Renesansa” doživela totalni debakl na upravo održanim Evropskim izborima pod naletom ekstremnodesnog “Nacionalnog okupljanja”, Emanuel Makron je, a sve u skladu s prerogativima proizašlim iz Člana 12. francuskog Ustava, na opšte iznenađenje doneo odluku da raspusti francuski parlament i sazove vanredne parlamentarne izbore za 30. juni, odnosno 7. juli 2024.
Da podsetimo, shodno trenutnim rezultatima (konačni će biti dostupni u četvrtak), “Nacionalno okupljanje” ostvarilo je ubedljivu pobedu s ovojenih 31.4% glasova. Slede Makronova “Renesansa” s 14.6, te “Socijalisti” s 13.8. Potrebni cenzus od 5% prešli su i ekstremnolevi “Nepokoreni” (9.9%) Žan-Lika Melanšona, desni “Republikanci” (7.2%), te “Zeleni” (5.5%) i ultradesna “Rekonkvista” (5.5%), koju predvodi Marion Marešal (ranije i s pridodatim Le Pen) – sestričina Marin Le Pen s kojom se Marion politički razišla još 2017, a u poređenju s kojom politički nazori Marin Le Pen deluju gotovo gramšijevski.
Makronov poraz bio je najavljivan i očekivan, njegove razmere možda manje, a konačni rasplet zatekao je gotovo celokupno francusko društvo, počev od političara – uključujući i vladajući tabor – preko poslovične kohorte komentatora, analitičara i “poznavalaca prilika”, do velike većine “običnih” građana.
POLITIČKA I DRUGE KRIZE
Od početka Pete republike – važećeg francuskog Ustava donesenog 1958. godine – francuski parlament je bio raspušten ukupno šest puta. Poslednji put to je učinio Žak Širak 1997, našavši se primoran na kohabitaciju s levim premijerom Žospenom nakon neočekivane i nezadržive pobede socijalista na tada održanim izborima. Upravo s tom Širakovom neočekivanom i ničim izazvanom odlukom porede i Makronovu prekjučerašnju odluku o raspuštanju parlamenta. Istina, analogije su uvek nezahvalne, ali slični konteksti na njih upućuju. I Širak je bio nezadovoljan “učinkom” svoje većine u parlamentu, a sve u kontekstu poljujanih javnih finansija.
Nakon reizbora u drugi mandat na čelo Francuske maja 2022 Emanuel Makron je na parlamentarnim izborima koji će uslediti istog leta uspeo da osvoji tek relativnu većinu u parlamentu, našavši se primoran na kompromise – zli jezici rekli bi konsekventne ustupke pre svega desnoj i ekstremnodesnoj opoziciji prilikom usvajanja čitavog niza krajnje kontroverznih zakona – setimo se Zakona o imigraciji, te krajnje nepopularne reforme penzionog sistema. Istini za volju, Makronova “predsednička većina” više je vladala “pomoću dekreta”, neumorno “raubujući” odredbe famoznog Člana 49.3 francuskog Ustava, koji omogućava usvajanje zakona bez glasanja o samom predlogu zakona, već uslovljavanjem usvajanja zakona glasanjem o poverenju Vladi.
Raspustivši skupštinu, Makron je pre svega preduhitrio situaciju u kojoj bi na to bio primoran već najesen, jer su i ekstremi i klasična republikanska leva i desna opozicija najavili da će oboriti vladu bude li ova potegla Član 49.3 Ustava prilikom rasprave o budžetu za 2025. godinu. Osim toga, s prestankom rada parlamenta zaustavljene su sve tekuće skupštinske rasprave, posebno o zakonima o eutanaziji, reformi javnog RTV servisa, te još jedna kontroverzna reforma, ovog puta reforma fonda osiguranja od nezaposlenosti.
Na sve ovo nije na odmet dodati i krizu javnog duga (od preko 110% BDP) s kojom Fancuska pokušava da se izbori, te krizu budžetskog deficita koji je već sad premašio 5% BDP. Nije ni čudo što je rejting-agencija “Standard & Poor’s” 31. maja umanjila kreditni rejting Francuske sa AA na AA – (na koji se korak spremaju i “Moody’s” i “Fitch” već s početka idućeg semestra).
And last but not least, Makron se suočava sa sve značajnijim padom podrške na spoljnopolitičkom planu, posebno kada je u pitanju rat u Ukrajini, te njegove nedavne izjave o gotovo imininentnom slanju francuskih vojnih instruktora u Ukrajinu koje su izazvale salve negodovanja – makar zvanično i za sada.
Ipak, same okolnosti ove odluke krajnje su nesvakidašnje. U pitanju su evropski izbori, na kojima građani poslovično izražavaju svoj “protest” i nezadovoljstvo potezima vlasti. Ukratko, to su izbori za EP, bez potencijalnih reperkusija na unutrašnjepoličkom planu. Samo obraćanje predsednika nakon ovih “sporednih” izbora bilo je već svojevrstan presedan, a raspuštanje skupštine zateklo je čitavu francusku i veći deo zapadne političke javnosti. U pokušaju da konačno raščisti političku situaciju, Makron je francuske građane pozvao da “svojim glasom nanovo izaberu svoju zajedničku parlamentarnu budućnost”, raspisujući parlamentarne izbore već za 30. juni i 7. juli 2024. – u najkraćim vremenskim okvirima koje Ustav dozvoljava.
MOGUĆI SCENARIJI
Sledi blic izborna kampanja, za koju gotovo niko nije spreman – da ne govorimo o bilo kakvom suvislom programu ili izbornim savezima i koalicijama. Zato mnogi postavljaju pitanje legitimnosti buduće većine nakon kampanje svedene na tri nedelje političkog marketinga.
Pregrupisavanja su već počela i sleva i zdesna. Francuska levica je poslovično razjedinjena, uz remetilački uticaj sve nepoželjnijeg lidera “Nepokorenih” Žan-Lika Melanšona, čija je politička formacija u poslednje vreme imala krajnje upitne stavove i nastupe povodom rata između Izraela i Hamasa te spram rata u Ukrajini – da pomenemo samo to.
Svi jedni drugima nude jedinstvene kandidate po izbornim jedinicama, odnosno odustajanje od protivkandidatura spram kandidata proizašlih iz “republikanskog fronta”, dakle, bez levih i desnih ekstrema. “Nacionalno okupljanje” već je našlo zajednički jezik s “Rekonkvistom”, a prema poslednjim informacijama na putu je da ostvari i saradnju s klasičnim desnim “Republikancima”, odnosno, današnjim pabircima degolovske desnice).
Sve u svemu, tri su moguća scenarija raspleta predstojećih parlamentarnih izbora. Prvi i najmanje verovatan – posebno imajući u vidu dinamiku koju je ova pobeda pokrenula u redovima “Nacionalnog okupljanja” – jeste pobeda Makrona i “republikanskog fronta”, republikansko otrežnjenje pred naletom ekstremne desnice.
Drugi i onaj koji se – makar u ovom trenutku, štono kažu “na vruće” – čini najizvesnijim, jeste pobeda “Nacionalnog okupljanja” uz osvajanje apsolutne većine u parlamentu. Cinici kažu da će “Nacionalno okupljanje” ovo najlakše ostvariti tako što neće raditi ništa, baš kao što “politički i programski” ništa nije učinilo ni da bi odnelo pobedu na evropskim izborima – osim što će izanđalim demagoškim floskulama privlačiti nezadovoljne birače svih provenijencija. Sleduje izbor Žordana Bardele, lidera pokreta, za novog “najmlađeg” premijera u istoriji Francuske (budući da ima tek 28 godina). U ovom slučaju, jedino pitanje koje se postavlja jeste pitanje spremnosti Emanuela Makrona na kohabitaciju s ekstremnom desnicom. Ma koliko bio disruptivan, gotovo da postoji opšta saglasnost u pogledu toga da bi u takvom slučaju Makron možda čak odabrao i ostavku, čime bi otvorio sasvim novu i nesagledivu dimenziju političke krize u modernoj francuskoj istoriji.
Konačno, treći scenario – možda onaj najrealniji – predviđa produženje trenutne političke agonije, samo s drugim političkim predznakom. To je situacija u kojoj bi “Nacionalno okupljanje” postalo najkrupnija parlamentarna grupacija, ali samo s relativnom većinom, poput Makronove “Renesanse” danas, nesposbna da namakne potrebnu većinu za funkcionisanje parlamenta i vlade. Jer, isti Član 12. francuskog Ustava koji predsedniku omogućava da raspusti parlament, na godinu dana zabranjuje prvo sledeće raspuštanje narodne skupštine.
DUBOKA DRUŠTVENA PREVIRANJA
No, izvan izborne aritmetike, statistike te izbornih kalkulacija i kombinatorika u pogledu raspleta predstojećih parlamentarnih izbora, ova politička kriza u koju je Francuska zapala ukazuje na mnogo ozbiljnija i daleko dublja previranja unutar francuskog društva, na jednu mnogo širu i ozbiljniju društvenu krizu.
Pobeda “Nacionalnog okupljanja”, koje je kao i uvek demagoški uspešno kanalisalo revolt i nezadovoljstvo stanovništva potezima i politikom vlasti, ovaj put jeste i svojevrsno “autovanje” one Francuske “odozdo”. Možda je konačno u prvi plan izbilo potmulo nezadovoljstvo tihe većine. Onih pre svega socijalno i ekonomski najugroženijih slojeva francuskog stanovništva, zanemarenih i zapostavljenih, onih koji se osećaju prezreno – ako ne i zaboravljeno – od elita otuđenih od svakodnevnih izazova “spajanja kraja s krajem” s kojima se suočava velika većina Francuza. Nije ni čudo što je “Nacionalno okupljanje” pobedilo u svih 13 francuskih administrativnih regiona i ukupno 93% francuskih opština. Jedine kategorije koje ekstremna desnica još nije pridobila jesu one najviše socio-profesionalne kategorije i teritorije najužih gradskih jezgara velikih francuskih gradova. Drugim rečima, one najbogatije i najobrazovanije segmente francuskog društva.
Francuskom društvu preti opasnost od podele na elitiste i populiste koju je još potkraj devedesetih slutio eminentni istoričar Žak Žulijar, govoreći da je “elitizam demokratija bez naroda, a populizam narod bez demokratije”.
Sve u svemu, Makron je ovim svojim neočekivanim i proverbijalno disruptivnim potezom – koji će ostati upamćen kao hrabar, odvažan, mudar, nepromišljen, sumanut, inadžijski, kockarski, pokeraški, politički samoubstven (niz nastaviti po slobodnom nahođenju) – stavio tačku na političko mrcvarenje u koje je zapao njegov drugi mandat, pozivajući Francuze na republikansku i građansku odgovornost, ostavljajući im da sami izaberu svoju političku budućnost. Nastaviće se…
Oko 550.000 ljudi učestvovalo je u protestima širom Francuske, a organizatori tvrde da je broj demonstranata bio znatno veći. Iako su okupljanja uglavnom bila mirna, u Parizu i drugim gradovima došlo je do sukoba sa policijom, paljenja objekata i pljački
Stotine građana protestovale su ispred Gradske uprave u Kijevu, zahtevajući ostavku gradonačelnika Vitalija Klička. Među glavnim razlozima za nezadovoljstvo su pripreme za predstojeću zimu, dostupnost skloništa i problemi u upravljanju gradom, prenosi „Kijev independent“
Američki predsednik Donald Tramp lično je pozvao svog bliskog saradnika Ričarda Grenela nakon što je optužen da je odgovoran za nestanak skoro šest miliona dolara. Bela kuća ispituje navode, dok Grenel odlučno odbacuje optužbe
Šesnaestogodišnji napadač je u četvrtak ušao u osnovnu školu u gradu Bend u saveznoj državi Oregon. Pucao je kroz zaključana vrata i ubio troje dece i jednog nastavnika. Napadača je usmrtio naoružani meštanin, a guvernerka Oregona zahvalila mu je što je sprečio da bude više žrtava.
Trener gimnastike Šon Gardner godinama je u Misisipiju snimao maloletnike u svlačionicama i toaletima. Sud mu je izrekao drakonsku kaznu
Obruč koji oko Ćacilenda steže Studentska lista sve je uži. Jer sve je više razmađijanih ljudi koji lažnog proroka vide kao ono što jeste: uličnog opsenara koji zavađa Srbiju
Cilj novosadskog mitinga bio je jasan: zastrašivanje, demonstracija masovnosti i dominacije, kao i pokazivanje snažnih kapaciteta za prinudu i nasilje
"Ljudi ne žele slobodu i to iz, čini se, jednog jedinog razloga: ako bi je poželeli imali bi je". Ovako je pisao Etjen de la Boesi pre 500 godina. A građani Srbije su se trgli i zakazali sastanak sa slobodom, spremni da odbace „dobrovoljno ropstvo“
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
