Situacija u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija je 4. februara podsećala na početak oktobra prošle godine. Naime, Rusija i Kina su tog dana, baš kao i pre četiri meseca, stavile dvostruki veto na nacrt rezolucije o Siriji. U oktobru su četiri članice SB bile uzdržane, dok je ovog puta za rezoluciju glasalo 13 zemalja, ali mnogo bitnija razlika bila je usijana atmosfera u kojoj se glasanje ovog puta odvijalo.
Mada su i u oktobru čelnici zapadnih zemalja bili „užasnuti“ zbog veta, ovog puta su optužbe na račun Rusije i Kine bile mnogo žešće. Šefica američke diplomatije Hilari Klinton rekla je da ove dve zemlje „snose punu odgovornost zbog zaštite brutalnog režima u Damasku“. „Rusija i Kina su podmetnule nogu naporima da se problemi u Siriji i tragedija sirijskog naroda završe miroljubivim metodama“, izjavila je američka ambasadorka pri UN Suzan Rajs i dodala da bi „Kina i Rusija mogle da dožive sličnu vrstu međunarodne izolacije kao sirijski predsednik Bašar el Asad zbog stavljanja veta“. Sirijska opozicija optužila je Moskvu i Peking da su Asadu dali „dozvolu za ubijanje“, generalni sekretar UN Ban Ki Mun rekao je da rusko-kineski veto „podriva“ svetsku organizaciju.
Moskva je prilično hladnokrvno reagovala na optužbe. Još u oktobru je Rusija tvrdila da tadašnja rezolucija vodi intervenciji poput one u Libiji. Ovoga puta, Moskva je dodala da su američki i evropski zvaničnici odbacili niz ruskih amandmana na rezoluciju kojima bi za nasilje bila okrivljena i sirijska opozicija, a ne samo vlada. „Detaljna uputstva za okončanje nasilja pisana su samo za jednu stranu u sukobu – sirijsku vladu. Rusija je predložila mnoštvo amandmana u kojima se navodi šta bi i opozicija trebalo da uradi da bi nasilje prestalo“, rekao je ministar inostranih poslova Rusije Sergej Lavrov, pominjući istovremeno povlačenje bezbednosnih snaga i naoružanih opozicionih grupa iz gradova. Lavrov je rekao da je Moskva bila iznenađena time što je SB odbacio „sasvim logične“ amandmane, te da suština „histeričnih izjava“ povodom veta jeste da se sakrije ono što se zaista događa u Siriji. On je ocenio da „spoljni igrači“ pokušavaju da svrgnu sirijski režim, što dovodi do sve većeg broja poginulih u sukobu, i naveo da ekstremistima u sirijskoj opoziciji „neko sa strane“ dostavlja oružje i sugeriše da ne prihvati bilo kakve kompromise sa režimom.
DEMOKRATE I KASAPI: Jedan od razloga povišene temperature u SB su i vesti koje su poslednjih dana stizale iz Sirije. Naime, prema tvrdnjama „sirijskih aktivista za zaštitu ljudskih prava“, sirijska vojska je u gradu Homsu ubila više od 260 ljudi, uglavnom civila, a granatama još uvek zasipa taj grad. Vesti o brojnim civilnim žrtvama Asadovih snaga iz istih izvora stižu i iz drugih delova zemlje. Sirijske vlasti su negirale da su bombardovale Homs i saopštile da iza najnovijeg nasilja stoje naoružane „terorističke bande“ koje napadaju građane i bezbednosne snage. Na vesti iz Homsa, Vašington je u znak protesta zatvorio ambasadu u Damasku, predsednik SAD Barak Obama je optužio sirijskog predsednika za ubijanje civila u „užasnom napadu“, zahtevajući da Asad napusti vlast.
Osnovni problem svih izveštaja o žrtvama koje stižu iz Sirije jeste što je podatke nemoguće proveriti iz nezavisnih izvora, a takva situacija vlada od početka pobune protiv vlasti 15. marta. Podatke o civilnim žrtvama ubijenim od strane bezbednosnih snaga daju organizacije za ljudska prava čija se sedišta nalaze izvan zemlje, poput Sirijske organizacija za ljudska prava sa sedištem u Londonu, koje se pozivaju na izveštaje „aktivista sa terena“. Dok vlast za haos u zemlji krivi „naoružane terorističke elemente“ koje pomaže Zapad, druga strana za zločine okrivljuje samo Asadove snage. Zapadni mediji podatke opozicionih aktivista uzimaju kao potpuno verodostojne: u uprošćenoj slici su na jednoj strani „borci za demokratiju i slobodu“, a na drugoj „kasapin“ Bašar el Asad.
Malo toga je izvesno u sirijskom ratu, osim da sukob snaga bezbednosti i pobunjenika traje već skoro godinu dana. Vojna formacija pobunjenika koja se najčešće pominje je Slobodna sirijska armija, za koju se tvrdi da je uglavnom čine dezerteri iz policije i vojske. Evidentno je da su ustanici solidno naoružani, na to ukazuje dužina sukoba i činjenica da su već osvajali i velike gradove, čak i delove Damaska, iz koga su posle nekoliko dana teških borbi potisnuti tek početkom februara.
BITKA ZA HOMS: Situacija u Homsu pokazuje da se u Siriji već vodi ozbiljan rat. Ovaj grad nalazi se na putu između najvećih gradova – Damaska na jugu i Alepa na severu, na važnoj raskrsnici koja omogućava kontrolu glavnih puteva u Siriji. Veći deo zemlje čine pustinja i polupustinja, dok je najveći broj stanovnika i značajnih gradova u „plodnom polumesecu“, relativno uskom pojasu na zapadu zemlje koji se proteže od Alepa do Damaska, dužinom od oko 700 kilometara. Novinari Rojtersa tvrde da snage pobunjenika već mesecima kontrolišu delove Homsa. Ofanziva Asadovih snaga očigledno je usmerana na to da povrati kontrolu nad ovim strateški važnim gradom u kome se nalazi i velika rafinerija nafte. U poslednje vreme je već dva puta bilo eksplozija na naftovodu koji snabdeva rafineriju, mada nije jasno da li su eksplozije posledica sabotaža ili borbi koje se vode u gradu.
Izveštači Rojtersa kažu da je Homs opustošen u borbama između Asadovih snaga i pobunjenika, kao i sukoba između većinskih sunita i pripadnika alavita. Broj izbeglica iz Sirije u susednim zemljama se povećava. Turska je saopštila da ih je u toj zemlji više od 12.000. Stižu vesti o ekonomskoj katastrofi, cene hrane i ogreva su se udvostručile, nema prihoda od turizma od koga je ova zemlja u prošlosti zarađivala više od milijardu dolara godišnje.
SA REČI NA DELA: Paralelno sa sukobom na zemlji zahuktava se i diplomatski rat zbog Sirije. Za sada niko javno ne pominje vojnu intervenciju kakva je viđena u Libiji, ali raste i medijski i svaki drugi pritisak na Siriju, što je znak da se nešto veliko sprema. Da podrška sirijskoj opoziciji ne ostaje samo na rečima, stižu i zvanične potvrde. Džozef Liberman, američki senator i predsednik senatskog komiteta za unutrašnju bezbednost i vladine poslove, rekao je da postoji raspon mera koje međunarodna zajednica može preduzeti, što uključuje snabdevanje opozicione Slobodne sirijske armije medicinskim materijalom, obaveštajnim podacima, možda čak i oružjem, i da se neke od tih stvari već rade. Na ono što se dešavalo sa Libijom podsećaju i druge stvari. Na primer, deo odbijene rezolucije u kome se pozivaju Asadove snage da se povuku iz gradova i prepuste ih pobunjenicima, što deluje apsurdno, jer bi Asad time sam sebi potpisao smrtnu kaznu. Slični zahtevi bili su upućeni i Gadafiju, čime je bivši libijski lider gurnut u situaciju da se bori do kraja, bez mogućnosti kompromisa.
U utorak su u Damasku bili Sergej Lavrov i šef ruske tajne službe za inostranstvo Mihail Fradkov. Posle sastanka u Damasku Lavrov je istakao da „odgovor na legitimne težnje naroda za boljim životom treba tražiti u postizanju neophodnih reformi“. Obraćajući se Asadu, Lavrov je rekao: „Svaki lider u svakoj zemlji treba da bude svestan sopstvene odgovornosti. Vi ste svesni vaše odgovornosti“, šta god to značilo. Rusku delegaciju na ulicama su, kako su prenele agencije, dočekale stotine hiljada građana uzvikujući: „Hvala Rusiji“, a sirijska televizija je izrazila zahvalnost Rusiji i Kini za zaštitu suvereniteta zemlje.
IRANSKA KOMPONENTA: Mada sve strane spolja umešane u sirijski problem pozivaju na mir, stabilnost, tranziciju ka demokratiji, zaštitu civila, jasno je da je u pitanju borba za sopstvene interese. Uz prodaju oružja, tu su i geostrateški interesi, a jedan od najbitnijih faktora u sirijskoj drami je zemlja koja u ovom sukobu direktno ne učestvuje, a to je Iran.
Arapska liga je krajem januara predložila plan kojim bi predsednik Bašar el Asad prepustio vlast potpredsedniku, posle čega bi se formirala „vlada nacionalnog jedinstva“ čiji bi sastav bio odobren u UN. Sirija je ocenila taj plan kao zaveru nekih članica Arapske lige, a jasno je bilo da sirijske vlasti pominjući zaveru misle na države iz Persijskog zaliva, Saudijsku Arabiju, Katar, Kuvajt, Ujedinjene Arapske Emirate, Bahrein.
Zajedničko ovim državama je da ih predvode sunitske dinastije, da raspolažu velikim rezervama nafte i gasa, da su najverniji američki saveznici među arapskim zemljama i da zajednički strahuju od Irana, jedine šiitske države u muslimanskom svetu. A sve pomenute zemlje imaju šiitsku manjinu. U Saudijskoj Arabiji je šiita oko 15 odsto, u Kuvajtu 20 odsto, u Emiratima 15 odsto, u Kataru pet odsto. U Bahreinu su šiiti većina koja čini oko 70 odsto stanovništva, a vlast ovih država šiite uglavnom doživljavaju kao petu kolonu Irana.
Kada su prošle godine u Bahreinu počeli nenasilni protesti kojima su šiiti tražili da budu ravnopravni građani, demonstracije su u krvi ugušene pomoću vojske Saudijske Arabije i UAE. Pritisak na Siriju, gde su na vlasti mahom pripadnici šiitske sekte alavita, očigledno je i za sunitske monarhije iz Zaliva i za njihove zapadne saveznike još jedan način pritiska na Iran, koji bi padom Bašara el Asada izgubio jedinog saveznika u okolnom arapskom svetu. U čudnom partnerstvu uperenom protiv Irana i Asadove Sirije, konzervativnim muslimanskim monarhijama nimalo ne smeta što su na istoj strani sa Izraelom, kao što ni Izraelu i SAD ne smeta što im je saveznik Saudijska Arabija, zemlja koja, što javno, što tajno, finansira i pomaže mnoge centre radikalnog islama po svetu. Pomenute zalivske zemlje aktivno su bile uključene i u rušenje Gadafija u Libiji, a u prvom redu podrške bio je isturen Katar.
EKSPLOZIVNA MEŠAVINA: Nezadovoljstvo Asadovom vladavinom deluje samo kao širok okvir za krvavu dramu kroz koju prolazi Sirija. Mada je od 17 miliona stanovnika 90 odsto muslimana, pored većinskih sunita tu je i veliki broj šiitskih sekti poput alavita, druza, ismailita, koji čine 16 odsto stanovništva; hrišćana različitih konfesija je oko deset odsto. Kada se na to doda činjenica da je u Siriji oko milion Kurda, dobija se mešavina koja je u miru fascinantna, a u građanskom ratu, kada počne namirivanje konfesionalnih, nacionalnih i svih drugih računa, eksplozivna i smrtonosna.
Kakva će Sirija iznići iz ovog rata, nemoguće je predvideti, ali dosadašnji rezultati „arapskog proleća“ ne ostavljaju mesta za optimizam. Najmanje verovatna izgleda mogućnost da će, na duži rok, Asad ostati na vlasti. Ukoliko i kada Asad padne, nastaće borba za vlast u kojoj će se naći mnoge strane, sada ujedinjene u borbi protiv režima. Najjača grupa među njima je verovatno Muslimansko bratstvo, organizacija čije članove je otac sadašnjeg predsednika Hafez el Asad masakrirao u Hami 1982. godine, kada su ubijene na desetine hiljada ljudi. Sirijsko Muslimansko bratstvo je i tada, a i sada, bilo pod jakim uticajem Saudijske Arabije i radikalnog vahabitskog učenja, a kažu da se već sada u Siriji ponegde čuju pozivi: „Hrišćane u Liban, alavite u grob“. Mnoge manje radikalne grupe nalaze se takođe u opozicionom Sirijskom nacionalnom veću, koje sastanke održava uglavnom u Turskoj, ali pitanje je kolika je realna snaga tih grupa koje se najčešće oglašavaju saopštenjima.
Ono što izaziva jezu, osim brojnih žrtava koje su već pale, jesu dva samoubilačka napada na vladine snage koji su se desili u Damasku. Recept je očigledno prepisan iz susednog Iraka, koji u košmaru samoubilačkih napada grca već čitavu deceniju. O mogućnosti takvog razvoja događaja trebalo bi da misli svako kome je dobro ove zemlje na umu, ako takvih uopšte ima među onima koji odlučuju o sudbini Sirije.
