Ko će i kuda da povede Francusku – i Evropu

U drugom krugu parlamentarnih izbora levičarski Novi narodni front osvojio je 182 od 577 poslaničkih mesta pa levičari raznih fela sada imaju ukupno 29 poslanika više nego ranije. Koalicija sklepana od manje ili više levo orijentisanih partija samo za ovu priliku proglasila se pobednikom, samo što sama neće moći da vlada, za to je potrebna većina od najmanje 289 poslanika.

Sledi centristička koalicija „Zajedno“ okupljena oko predsednika Emanuela Makrona sa 168 mandata, 82 manje nego u prethodnom sazivu.

Nacionalno okupljanje Marin le Pen je sa 143 mandata, mimo predviđanja, završilo tek na trećem mestu.

Konzervativna Republikanska partija imaće 60 poslanika.

Izbori su se bili pretvorili u referendum za i protiv Nacionalnog okupljanja Marin le Pen, tvrdokornih desničara u kojima mnogi prepoznaju moderne neofašiste i bauk koji se zlokobno nadvija nad Evropom. Što se toga tiče, Francuzi i drugi Evropljani mogu da odahnu.

Pitanje je samo, do kad. Jer po svemu sudeći duboko podeljena Francuska srlja u period političke, društvene i sistemske krize. Međusobnu netrpeljivost predstavnici dva bloka koji su zajedničkim snagama uspeli i ovom prilikom da zaustave radikalnu desnicu nisu mogli da sakriju ni u izbornoj noći.

Nije se čekalo sa prepucavanjam

Tek što je bila odbijena opasnost od Nacionalnog okupljanja, predstavnici Makronovog tabora su na televiziji počeli da daju izjave da je za njih isključena bilo kakva koalicija u koju bi bio uključen šef radikalne levice Žan-Lik Melanšon.

A on je uzvratio da je animozitet uzajaman.

„Predsednik sada mora da pozove Novi narodni front da vlada“, rekao je Melanšon oduševljenim pristalicama na Staljingradskom trgu, insistirajući na tome da Makron mora da prizna da su on i njegova koalicija izgubili. Makron mora da se potčini levici koja može da pregovara samo o tome da premijer bude iz njenih redova, poručio je Melanšon.

A Novi narodni front će slediti isključivo svoj program, samo što je on dijametralno suprotan većini stavova, pre svega što se tiče socijalnih pitanja, koje zastupa „eksponent krupnog kapitala“ Makron.

Predsednik Francuske je posle katastrofalnih rezultata njegove partije početkom juna na evropskim izborima na kojima je pobedilo Nacionalno okupljanjeranije raspisao ranije parlamentarne izbore da bi se stvari „razjasnile“. Razjašnjeno je samo da većina Francuza ne želi ni radikalnu desnicu ni njega na vlasti, ali je ostalo nejasno šta žele, u kom pravcu zemlja treba da krene.

Nemački „Špigel“ zato je postavio pitanje: ko će preuzeti kormilo nemačkog najvažnijeg partnera unutar Evropske unije? EU počiva na tesnoj saradnji između Berlina i Pariza, trzavice na toj relaciji bitno bi uticale na bezbednost Unije.

Čovek koji je posle odlaska u penziju Angele Merkel hteo da se nametne kao lider Evrope, čija je politika dovela do ove situacije, u noći nakon izbora se klonio medija. Emanul Makron je je bitno oslabljen.

Šta smera Atal

Njegov dosadašnji premijer nije dugo čakao. Već u nedelju uveče je Gabrijel Atal izjavio da će podneti ostavku i prvi put uputio otrovne strelice u pravcu svog političkog mentora: „Ja nisam želeo raspuštanje parlamenta. Večeras počinje nova politička era“.

„Špigel“ tumači da pod „novom erom“ Atal podrazumeva kraj ere Emanuela Makrona i na vreme se distancira od njega. Predsednički izbori održaće se 2027. godine, a Atal je ambiciozan mlad čovek.

U međuvremenu će, obećao je, savesno obavljati sve premijerske dužnosti. Za dve i po nedelje počinju Olimpijske igre u Parizu, a do formiranja nove vlade moglo bi da prođe dosta vremena.

Jačanje Nacionalnog fronta

Ni ovog puta Marini le Pen nije pošlo za rukom da osvoji vlast. Ali predstavnici Nacionalnog fronta sa dosta ubeđenje govore o tome da njihove vreme zasigurno dolazi.
Utehu nalaze u tome da su levičari i centristi odmah počeli „jedni drugima da razbijaju glave“, a da su Francuzi na ovim izborima pre svega pokazali da žele promene. Održavanje Makrona i njegove partije na vlasti ne odslikava to raspoloženje.

I zaista, iako se sada o Nacionalnom frontu govori kao o gubtniku, on je bitno ojačao: u odnosu na prethodni saziv parlamenta sada umesto 89 ima 143 poslanika.
Njihova parola glasi: kratko ćemo da se otresemo, da se podignemo i da nastavimo u susret predsedničkim izborima 2027. U partiji se govori o sastavljanju „pobedničkog“ programa, koji bi bio prihvatljiv za većinu Francuza.

Radikalna desnica po pravilu je za krupan kapital prihvatljivija od radikalne levice sa njenim predstavama o socijalnoj pravdi, oporezivanju bogatih i preraspodeli viška vrednosti. Treba se samo prisetiti kako je prošla Grčka pod vlašću Sirize, a kako sada prolazi Italija pod braćom koju predvodi Đorđa Meloni.

Greška Marin le Pen je, za rakliku od italijanske ideološke koleginice, bila njeno šurovanje sa Vladimirom Putinom koje je odbilo mnoge birače. Ali, za tri godine može mnogo toga da se promeni na ukrajinskom ratištu i na globalnom frontu, a i Le Pen je pokazala da uči iz svojih grešaka.

Svi trendovi pokazuju je Evropi prijemčljivija populistička desnica, od radikalne levice. Sve što je levlje od britanskih Laburista nailazi na veliko podozrenje. U Francuskoj je pitanje od milion dolara kome će se na prvim sledećim izborima preliti glasovi nezadovoljnih.