“Kakvu biografiju pišu našem Riđem!”

(Ovo je drugi deo feljtona. Prvi deo pronađite ovde)

U aprilu 1964. Josif Brodski je poslat na izdržavanje kazne u Arhangelsku oblast.

Novinari na Zapadu su to opisivali pominjući “GULAG” i “arktička radna naselja”, prenoseći sliku o večnom ledu i okovima.

...

U svom autobiografskom romanu Mladost, južnoafrički nobelovac Džozef Kuci piše kako “optužen za parazitizam, Rus po imenu Josif Brodski osuđen na pet godina teškog rada u logoru na Arhangelskom poluostrvu (sic!) u severnom ledu… testeriše balvane, pokušava da zagreje svoje promrzle prste, gura krpe u svoje bušne čizme, živi od ribljih glava i čorbe od kupusa (…) dok njegov vršnjak, pesnik poput njega, u svojoj toploj londonskoj sobi, pije kafu i gricka orahe i suvo grožđe…”

Rečenica “Сиббирь тоже рсская земля” u “slučaju Brodskog” ipak ima nešto drugačiju dramaturgiju. Iz arhangelskog tranzitnog zatvora, osuđeni Josip Brodski je sredinom aprila poslat u Konoški okrug na jugozapadu Arhangelske oblasti. Konoša je železnički čvor oko stotinu kilometara severno od Čerepovca, gde je Josif u detinjstvu evakuisan iz opkoljenog Lenjingrada, do koga se može stići za jedan dan. Klima u tim krajevima ne razlikuje se mnogo od lenjingradske.

Smeštaj je pronašao u selu Norenska, u kome je bilo trideset šest brvnara, ali je samo četrnaest naseljenih.

Tamo su živeli uglavnom starci i mala deca, a sva omladina koja je imala makar malo vitalnosti i energije napustila je to beznadežno siromašno mesto.

“OTVORITE KAPIJU, DOVEO SAM VAM PARAZITA!”

U tadašnjoj Norinskoj nalazile su se pošta i prodavnica; četiri decenije kasnije (2005), reporter “Komersanta” je zabeležio da u Norensku (e zamenilo i) umesto prodavnice jednom nedeljno dolazi kombi, a pošta je izgorela.

U selu su 2005. živela četiri letnja stanovnika i sedmoro meštana – uključujući i osamdesetogodišnju Mariju Ždanovu, penzionisanu poštarku. Samo se ona sećala kada je Rusakov, direktor “Danilovskog”, došao u kuću Taisije Pesterjeve: “Otvorite kapiju, doveo sam vam parazita!”

Josif je ostao kod nje samo tri dana: mart je bio hladan, a kod Taisije peć nije bila u redu, pa je Josif prešao u brvnaru preko puta, takođe kod Pesterjevih, ali su se zvali Konstantin Borisovič i Afanasija Mihailovna, baka Nastja…

“Jednom kada se završio radni dan, zatvorila sam poštu, došla sam kući i počela da hranim stoku – kad ono, Josif! Bled, bez daha: ‘Marija Ivanovna, molim vas, hitno moram u poštu!’

U redu, spustila sam kante, uzela ključeve.

On: ‘Brže, brže!’

Nisam pitala šta se desilo. Dotrčali smo. Josif je zvao hitnu pomoć u Konoši.

Kad smo počeli da razgovaramo, počeo je da mi objašnjava: ‘Konstantin Borisovič je pio nekoliko dana. Moji prijatelji su mi doneli sredstvo protiv komaraca, a on je odlučio da njime izleči mamurluk u mom odsustvu. Vratio sam se, a on se valjao po podu, penio se na usta.’

Sve se dobro završilo, stigla je hitna pomoć́. Josif ga je spasao tim pozivom. I spasao je sebe: bio je prognan, na kraju krajeva, pomislili bi da je otrovao svog gospodara…”

Ždanova se sećala da je участковый, okružni policijski službenik koji kontroliše kažnjenike, retko dolazio u Norensku, pa je Josif dva puta nedeljno peške išao u Konošu da se javi miliciji, pošto nije bilo prevoza.

“Jednom se kasno vratio s posla, morao je da ide u miliciju, a bilo je strašno vraćati se noću. Zato mu je Konstantin Borisovič dao adresu svoje nećake u Konoši, kako bi Josif mogao tamo da prenoći. Kasnije smo razgovarali sa njom, izgleda da je bila nezadovoljna – ne zbog Josifa, već́ zbog ujaka: ‘Izba je puna mojih, a on mi još šalje zatvorenike.’ Ali u redu je, pustila ga je unutra. A onda su mu poslali bicikl iz Lenjingrada, i bilo je lakše”, pričala je Taisija Ždanova reporteru “Komersanta”.

KUĆA NA KRAJU SELA

Istoričar i demograf Aleksandar Babenišev (pseudonim Sergej Maksudov), koga su kolege poslale u Norensku da prognaniku donese pisaću mašinu, knjige i hranu, opisuje kuću na samom kraju sela u kojoj je živeo Brodski. “Bila je to drvena brvnara kvadratnog oblika, kakve se od pamtiveka grade širom Rusije, od balvana dužine 3,5-4 metra, odnosno ukupne površine 12-15 kvadratnih metara. Mali prozor, jedan od onih koji su nekada bili zapečaćeni liskunom, takođe je bio tipičan za severna mesta. Nije bilo nameštaja u urbanom smislu te reči. Levo od prozora, drveni sto sa petrolejskom lampom, pisaćom mašinom i baroknom mastionicom – koja je, kako mi je Josif ponosno rekao, bila poklon od Ahmatove – bio je prikovan za zid. Iznad stola bila je polica sa knjigama, a iznad nje, mali album sa reprodukcijama Đota bio je otvoren u celosti. Krevet na rasklapanje sa slamnatim dušekom, klupa sa kantom za vodu – to je bio sav jednostavan nameštaj (…) Naravno, nije bilo gasa, tekuće vode, struje, grejanog toaleta – svih tih divnih izuma 20. veka, nije bilo čak ni toaleta u obliku kućice za ptice u dvorištu, koji su izmislili stidljivi gradski stanovnici. Ali postojala su četiri zida, krov i vrata, čijim zatvaranjem se čovek mogao isključiti od celog sveta, razmišljati, komponovati, biti sam sa sobom…”, piše Maksudov. Rođaci, prijatelji i poznanici posetili su Brodskog najmanje deset puta tokom godinu i po dana njegovog progonstva.

Ipak, Brodskog je duboko pogađalo ograničavanje slobode kretanja, posebno zbog razdvojenosti od Marine Basmanove. Došla je da ga nakratko poseti u Norenskoj, ali njen boravak tamo se završio uz teške scene. Kada je htela da ode, iznenada se pojavio pesnik Dmitrij Bobišev i njih dvoje su otišli zajedno, ostavljajući Brodskog da pati od razdvojenosti i ljubomore.

“A. BUROV, VOZAČ TRAKTORA, I JA…”

Prognanik Brodski je u Norenskoj skupljao kamenje sa polja, dovlačio drva, lopatama rasturao stajnjak po polju. Rado bi išao u šumu da bere maline i ne bi se vraćao dok se ne najede, a žene bi ga ogovarale zato što su same lopatale stajnjak… Čuvao je telad. Pastiri su ga odbijali: hodao bi pored njih zviždućući…

Zarađivao je dodatni novac kao fotograf u kombinatu zanatskih usluga u Konoši, gde se klijenti nisu žalili na njegov rad. Ali pre svega, Brodski je bio poljoprivredni radnik na sovhozu Danilovski.

“A. Burov, vozač traktora, i ja, poljoprivredni radnik po imenu Brodski, sejali smo ozime useve – šest hektara…”

Aleksandar Kuzmič Bulov, traktorista i vozač, ni tada ni 40 godina kasnije nije posebno voleo svog “partnera-vozača prikolice” Josifa – ne zato što mu je malo promenio prezime u pesmi, već zato što se još uvek seća da je na Danilovskom sovhozu bila parcela od deset hektara.

“A po njemu je ispalo šest. Znači, pripisali su mi pola plate…”

Bulov ga opisuje kao lenjog momka: “Dok bi prepešačio tri kilometra od Norenske do posla, zakasnio bi; onda, ako bi sejalica zaglavila na njivi, Josif nije bio od koristi. I stalno je zvao na pauzu za pušenje. Smrzao bi se, samo da se ne znoji. Prevrtao bi vreće, nekako napunio sejalicu žitom, i ništa više…”

Josif je dobijao petnaest rubalja mesečno na kolhozu – “zašto više ako ne radi?” – a Aleksandar Bulov je tada dobijao oko dvesta.

Ipak mu je bilo žao tog momka: “Dolazio bi na posao sa tri medenjaka – i to je bila sva hrana. Vodio sam Josifa kući sa sobom i hranio ga. Nismo pili, ne. Kada je poslat u naš okrug, došla je državna bezbednost: ja i moja gazdarica smo od samog početka upozoreni da se ne smemo petljati sa njim. I nisam… (…) Pa, poslali su ga ovde, odslužio je svoje vreme najbolje što je mogao… to je to (отсидел, как мог… все) …”

A kada je Josif otišao, u kolhozu su se “prekrstili i Boga pohvalili što ga je sa zemlje sklonio… Mocart prašnjavi!” sumira traktorista Aleksandar Kuzmič, koji smatra da je odmah trebalo da ga pošalju u inostranstvo, gde pripada svojom dušom zatvorenom, a ne prvo tu…

Bulov je za “pesme o sebi” čuo od prijatelja iz milicije koji je nadgledao prognanike “на предмет режима” (“u vezi sa režimom”).

Nije pročitao pesmu, niti se njom bavio, smatra da Nobelovu nagradu nije trebalo da mu daju i sumnja da je u to umešana politika.

“Sumnjati je za Aleksandra Kuzmiča gotovo profesionalno”, piše reporter “Komersanta”, pominjući da je on nekoliko godina kasnije napustio sovhoz i u Konoši i jedanaest godina radio u KGB kao vozač.

PROGNANIK, ALI KAKO SE UZDIGAO!

Taisija Ždanova se prisećala da je Brodski jednom rekao: “Doći će vreme, svet će pričati o meni.”

“Pomislila sam: ‘On je samo prognanik, a kako je neskroman’, ali nisam ništa rekla. Kasnije, kada sam saznala za Nobelovu nagradu, pomislila sam: ‘Prognanik, ali kako se uzdigao!’”

Istoričar Maksudov beleži da su stariji seljaci šezdesetih godina, pripadnici poslednje generacije koja je odrasla u staroj seljačkoj sredini pre kolektivizacije, prognanog doseljenika kulturnog, trezvenog (po lokalnim standardima) lenjingradskog momka dočekali srdačno i s poštovanjem. Oslovljavali su ga imenom i patronimom Josif Aleksandrovič.

Možda je u njima reč u himničnoj pesmi “Narod” nastaloj u Sibiru:

“Moj narod, koji nije savio glave,
Moj narod, koji je sačuvao navike trave:
U času smrti, stežući zrnevlje u rukama…”

Ana Ahmatova je kasnije zapisala: “Recitovao mi je “Himnu narodu”. Ili ja ništa ne razumem, ili je ovo briljantno kao poezija. A u pogledu moralnog puta, o tome govori Dostojevski u Mrtvom domu: ni senke zlobe ili arogancije, kojih nam Fjodor Mihajlovič naređuje da se plašimo.”

KAO DA JE NA IVICI SAMOUBISTVA

U to vreme pisma u odbranu Brodskog potpisivale su vodeće ličnosti sovjetske kulture: Ana Ahmatova, Dmitrij Šostakovič, Konstantin Paustovski, Aleksandar Tvardovski, Jurij German, i drugi.

U septembru 1965. godine, pod pritiskom sovjetske i svetske javnosti, posebno nakon apela Žan-Pola Sartra i niza drugih stranih pisaca, sovjetske vlasti su tražile način da ga puste.

Jedna moskovska komisija predlaže da bude rehabilitovan. Međutim u lenjingradskom KGB, tužilaštvu i komitetu KPSS nisu želeli da priznaju sopstvenu krivicu ili grešku svojih poslušnika i tvrdili su da za rehabilitaciju nema osnova jer je Brodski opravdano prepoznat kao parazit; rehabilitacija bi, opet, mogla izazvati nepoželjnu reakciju javnosti, koja smatra odluke suda ispravnim. A ako se Brodski prevremeno i oslobodi – onda da živi van grada Lenjingrada.

Moskva je pritiskala lenjingradskog sekretara KP Tolstikova i predlagala da se ipak objavi da su preduzete mere dale rezultat, jer se Brodski popravio (“pozitivno pokazao”).

Direktor sovhoza Danilovski 13. oktobra 1964. piše izveštaj: “Brodski J. A. ima dobar odnos prema radu, nisu primećeni prekršaji radne discipline. Zbog savesnog odnosa prema radu, odobren mu je desetodnevni odmor kako bi posetio roditelje…”

Lenjingradski gradski sud je, ipak, odbio žalbu zamenika generalnog tužioca SSSR od 5. januara 1965. sa zahtevom da se Brodski prevremeno oslobodi.

Osam meseci posle toga Vrhovni sud SSSR je 4. septembra 1965. Brodskom smanjio kaznu na vreme koje je stvarno odslužio.

Ahmatova je 11. septembra 1965. zapisala u svom dnevniku: “Josif je pušten na slobodu odlukom Vrhovnog suda. Ovo je velika i svetla radost. Videla sam ga nekoliko sati pre ove vesti. Bio je užasan – izgledao je kao da je na ivici samoubistva. Spasio ga je po mom mišljenju (prevodilac i svedok odbrane) Admoni, koji ga je sreo u vozu kada se ovaj ludak vraćao od mene.”

Presuda Vrhovnog suda je prvobitno greškom poslata Lenjingradskoj umesto Arhangelskoj oblasti, dok je Brodski bio u Lenjingradu na uslovnom otpustu. Saznao da je njegova Marina u Moskvi i 11. septembra je očajnički pokušao da ode kod nje. To bi bilo teško kršenje uslova odsustva. Agenti lenjingradskog KGB su ga pratili. Ako bi bio uhapšen, rok njegovog egzila bio bi produžen. Njegov prijatelj, pisac Igor Markovič Jefimov, trezvenije je procenio situaciju od Brodskog. Morao je da prevari svog prijatelja da ne preduzme ovaj ludi korak.

Brodski je zvanično pušten na slobodu tek 23. septembra 1965, i nakon 18 meseci izgnanstva, vratio se u Lenjingrad.

Nastaviće se