Američka, pa potom i francuska revolucija, obe nadahnute prosvetiteljstvom osamnaestog veka, a za njima i ostatak civilizovanog sveta, zabranile su mučenje kao istražnu tehniku. Amerikanci čak nisu posebno insistirali, jer je njihov od Britanije nasleđeni pravni sistem mučenje bio zabranio mnogo ranije. Američki Ustav ustanovio je odmah suđenje s porotom, a nešto kasnije, Osmim amandmanom, zabranio je i „okrutne i neuobičajene kazne“. Francuska revolucija i Napoleonov Civilni zakonik, kao njen najvažniji civilizacijski doprinos, mučenje su konačno svrstali u varvarstvo, sramotu i bezakonje. Većina evropskih zemalja sledila je taj primer u svojim zakonodavstvima – pre ili kasnije. Polovinom devetnaestog veka mučenje je svrstano u varvarske i tiranske običaje u većini civilizovanih zemalja Evrope, ali i drugde.
To, naravno, ne znači da je mučenje nestalo kao istražna tehnika; nije – do dana današnjeg. Ali to je nešto čega se države stide – s punim pravom – i što nerado priznaju. Ako se dokaže, dolazi do ozbiljnih pravosudnih posledica. U tiranijama argentinskog ili čileanskog tipa odgovornosti nije bilo, a posle demokratizacije u takvim zemljama stvar je obično gurana pod tepih.
Stvar je postajala kritična u ratovima za nacionalno oslobođenje posle 1945: Francuska je bila primorana da reaguje u slučajevima sistematske primene mučenja prvo u Indokini, a onda – mnogo više – u Alžiru. Kasnije će doktrina protivpobunjeničkog rata (CI: Counterinsurgency), licemerno nazvanog „rat niskog intenziteta“, dovesti do defakto prihvatanja mučenja kao ratnog sredstva.
Tehnika je u međuvremenu napredovala: mučenje se sve više oslanja na napredne tehnologije poput struje, hemijskih sredstava i slično; imperativ je da mučenje ne ostavi vidljivog traga na telu žrtve. To su prvo Francuzi u Alžiru doveli skoro do savršenstva veštom primenom električne struje, što su kasnije Amerikanci naveliko primenjivali u Vijetnamu. Nisu bili jedini: jedan nedavno kod nas prevedeni priručnik KGB-a, potpisan pseudonimom „Ronin“ (japanska reč za samuraja-lutalicu koji je ostao bez gospodara, što ilustruje nešto) hladno i sa izvesnim žaljenjem (ako već moramo…) nabraja tehnike mučenja do kojih je Ministarstvo dobrih dela došlo od 1918. do danas. Struja je tu važan deo i navode se precizne vrednosti amperaže, kao i način primene mučenja strujom. Osim toga, ima tu i hemijskih sredstava, ali i tehnike koja je nešto sporija: navučeš žrtvu na heroin, pa posle razgovaraš s njom kad padne u krizu. Stari NKVD, kaže ruski vic, radio je slično: napoje te votkom preko noći, pa kad se ujutro probudiš mamuran, ne daju ti hladno pivo dok ne otpevaš šta se traži.
POJAČANA TEHNIKA ISPITIVANJA: Uozbiljimo se sad. Sjedinjene Američke Države su se 2001. prevarile da izvršnom odlukom administracije dopuste ono što je licemerno nazvano „pojačane tehnike ispitivanja“ (enhanced interrogaton). Reč je, naravno, o primeni mučenja. Pokušaj opravdanja te sramote bio je podjednako slab: da će se tako razbiti teroristička mreža; da će se spasti neki budući hipotetički ugroženi životi; da će SAD biti ozbiljnije shvaćene itd. Osim toga, stvar je predata vojnom pravosuđu SAD, koje je, kao što znamo, u istom odnosu sa pravosuđem kao vojna muzika s muzikom. Zatim, kažu da je ideja bila da se mučenje dopušta samo prema ljudima koji nisu državljani SAD, što je, opet naravno, ubrzo prekršeno. Napunili su Gvantanamo, ali su uzimali i podugovarače za poslove mučenja u zemljama gde se to i dalje smatralo kao normalno. Odatle toliki misteriozni letovi aviona Domovinske bezbednosti po celom svetu. Da li su i šta su svršili primenom mučenja nije jasno; izgleda da nisu mnogo, što se i dalo očekivati. Protivnik je visoko motivisan, veruje u svetost svoje misije, čeka ga dženet sa hurijama kao šehida; takvi teško podležu čak i mučenjima.
Posledice po američko društvo i ostatak sveta bile su mnogo gore nego po Al Kaidu, kao što vidimo. Naime, kad se vlast razmahne u adrenalinskoj histeriji i kad proglasi da je sve dozvoljeno – a kad dozvolite mučenje, dozvolili ste i sve drugo – onda su posledice nesagledive. To vidimo iz svedočenja Vikiliksa i Snoudena: Domovinska bezbednost, agencija suvišna i štetna na više načina, ubrzo je zaključila da ako može nekažnjeno da muči ljude – može i sve ostalo. SAD, ali i ostatak sveta, pale su u kandže cinične bezbednosno-obaveštajne zajednice koja je samo to i čekala. Presreću svačiju komunikaciju, slušaju koga hoće, ubiju koga treba; još je Filip K. Dik to predvideo u svoje vreme (Tecite moje suze, reče policajac; Radio Slobodni Albemut; itd.), ali mu niko nije verovao. Takva jedna sveobuhvatna birokratska organizacija, međutim, polako gradi sopstvena ograničenja, ako ne i propast: ambicija, hubris (rekli bi stari Grci) da se sve kontroliše, sluša i gleda, suočava se sa pukim brojem mogućih sumnjivaca, a po definiciji svi su sumnjivi, svih šest milijardi ljudi na planeti. Kao da niko nije ništa naučio iz tužne i poučne istorije ČK-a, NKVD-a, MGB-a i KGB-a.
Nego, vratimo se mi velikoj sramoti SAD, legalizaciji mučenja kao istražne tehnike. Kad se to jednom odluči, ostaju oni nesrećni detalji iz krivičnog postupka: koga, zašto, kada, koliko i – kako. Kad je mučenje izuzetak, kršenje zakona i nešto sramno što treba skrivati, lakše je: mučitelji to obave diskretno, po sopstvenoj proceni i po savetu obavezno prisutnih lekara koji neka posle vide šta će sa Hipokratovom zakletvom. Pokušaj legalizacije mučenja nosi neizbežne obaveze: setimo se Svete inkvizicije i srednjovekovnih propisa na tu temu; komplikacija nebeska. Ako je legalno, onda treba precizirati ono napred navedeno; o zakonu je reč… Tu sad dolazimo na nivo filozofije prava, ustavnog prava i pratećih problema, pa je red da damo reč pravom stručnjaku, jednom od retkih koji su digli glas protiv varvarstva.
RATNA LOGIKA: Dame i gospodo: Bernhard Šlink, pisac sjajnih knjiga (Čitač, Bekstva od ljubavi, Povratak kući, Letnje laži itd.). Bernhard Šlink, osim što je sjajan pisac, jeste i veliki pravnik, sudija Ustavnog suda savezne pokrajine Severne Rajne – Vestfalije, predavač međunarodnog javnog prava i ustavnog prava na velikim univerzitetima i – osim svega toga – aktivan učesnik u javnom životu Savezne Republike Nemačke.
U dva članka, objavljena 2004. i 2005, on je postavio krajnje relevantna pitanja o ustavnim temeljima zaštite dostojanstva i ljudskih prava, podstaknut izvesnim odlukama Bundestaga, Saveznog parlamenta. Naime, Bundestag je – preko volje i uz vidljivu nelagodu – bio doneo zakon koji ovlašćuje Luftvafe (ratno vazduhoplovstvo) da obori putnički avion za koji se pretpostavlja da bi mogao pod kontrolom terorista da udari u neki važan cilj, čime bi bili ugroženi životi mnogo više ljudi nego što ih je u avionu. Odmah je nastala i javna debata (podstaknuta slučajem izvesnog Dašnera, zamenika šefa policije Frankfurta, koji je zapretio mučenjem nekom kidnaperu ako ne kaže gde drži žrtvu, pa je posle zbog te pretnje osuđen) o tome sme li se policiji dopustiti mučenje u slučaju da bi se na taj način spasli životi nevinih ljudi. Šlink se zabrinuo zbog sve primetnije naklonosti dela javnosti ka takvim ratnim i histeričnim rešenjima. Njegova je argumentacija ustavno-pravna i – reklo bi se – dogmatična: Ustav SR Nemačke apsolutno štiti dostojanstvo građana, bez mogućeg izuzetka i tačka.
Uveliko sumnjiva logika računice i razmene – toliko života prema onoliko života; mučenje protiv dostojanstva – ratna je logika: u ratu je dozvoljeno žrtvovati puk radi pobede divizije, ako uspe; ako ne, komandantu je bolje da pribegne nažalost zaboravljenom običaju poraženih generala i da se ustreli iz službenog pištolja. U mirnodopska vremena, tvrdi Šlink, takva je računica nemoralna i prebacuje odgovornost na pogrešnu stranu: na pilota lovca koji treba da sruši putnički avion jer da bi taj avion možda mogao da udari u neki soliter, crkvu ili atomsku centralu; na policajca koji treba da stavi na muke nekog osumnjičenog teroristu, ne bi li mu ovaj rekao gde je skrivena neka bomba koja bi mogla da pobije stotinak nevinih civila. A šta ako se to moglo rešiti i bez ubijanja nevinih putnika i bez mučenja nekog ionako za terorizam sumnjivog lica, ali neosuđenog, dakle pod zaštitom Ustava, sve i da je osuđeno? Šlink navodi tvrdnje Dašnerovih saradnika iz policije, koji kažu da se taj slučaj otmice bio mogao rešiti (kao što i jeste) i bez pretnji mučenjem.
Moral i pravo, kaže Šlink, moraju da se podudaraju – pa koliko može. Ako jednom dopustimo mučenje kao izuzetak – dobićemo ga kao pravilo. O tome je trebalo da razmišlja američka administracija pre nego što će se osramotiti legalizacijom mučenja.
Posle četvorogodišnjeg rada istražna komisija američkog senata pod rukovodstvom senatorke Dajane Fejnstin sačinila je izveštaj na 6300 strana o „specijalnim metodama saslušavanja“ CIA (Enhanced Interrogation Techniques EITs), tj. o mučenju osumnjičenih za terorizam. Sve je počelo kada je predsednik Barak Obama 2009. godine zabranio metode ispitivanja kao što je Waterboarding – iznuđivanje priznanja potapanjem osumnjičenih u, po pravilu, ledenu vodu. „Vašington post“, koji je imao uvid u izveštaj, tvrdi da je CIA svesno preuveličavala teorije zavere, značaj osumnjičenih koji su podvrgavani „specijalnom ispitivanju“, kao i rezultate ispitivanja. CIA se protivi objavljivanju sažetka izveštaja na oko 500 strana, ali poslednju reč ima predsednik Obama. Fejnstinova, inače republikanka, smatra da Amerikanci imaju pravo da saznaju punu (i sramnu) istinu.
A. I.
foto: reuters
