Rusija je u junu 2023. Predala Mađarskoj jedanaest ukrajinskih ratnih zarobljenika. To je izazvalo diplomatski skandal. DW je razgovarao s dvojicom oslobođenih i otkriva detalje rusko-mađarskog dogovora.
Oni pričaju o svakodnevnom ponižavajućem pevanju ruske himne. O mizernoj hrani. O batinama. O trenucima u kojima su mislili da će biti streljani.
Rečenice su im kratke. Često spuštaju pogled i ćute. Sve deluje depresivno.
„Kada sam se vratio, dobio sam sedative“, kaže Ivan, jedan od njih dvojice. Drugi, Andrij, dodaje: „Tek odnedavno opet normalno spavam“.
Kasnije će obojica reći da bi opet prošli isti put.
Užgorod – mala, skromna kancelarija u centru tog grada na zapadu Ukrajine u kojem živi oko 120.000 ljudi i koji se nalazi na samoj granici sa Slovačkom. Andrij i Ivan izrazili su spremnost za razgovor sa DW. Oni su dvojica od jedanaest ukrajinskih vojnika navodno mađarskog porekla koji su iz zarobljeništva u Rusiji prebačeni u Mađarsku u junu 2023. godine. Ovo je prvi put da se neko iz te grupe oslobođenih vojnika javno oglasio.
Bez mađarskih korena
Slučaj je u to vreme privukao međunarodnu pažnju iz nekoliko razloga. Prvo, mađarska vlada priznala je da nije obavestila ukrajinske vlasti o njihovom oslobađanju. To je izazvalo diplomatski skandal između Ukrajine i Mađarske, jer prema međunarodnom pravu, zemlja čiji su oni državljani mora da bude obaveštena kada se zatvorenici prebacuju u treće zemlje.
S druge strane, mađarska vlada premijera Viktora Orbana predstavila je oslobađanje zatvorenika kao humanitarnu akciju za pomoć pripadnicima mađarske manjine iz Zakarpatske oblasti na zapadu Ukrajine. Tamo živi oko 80.000 do 100.000 etničkih Mađara.
Ali, u razgovoru DW s dvojicom bivših ratnih zarobljenika ispostavlja se da je od jedanaestorice oslobođenih samo jedan po nacionalnosti Mađar. Štaviše, njih dvojica kažu da je ruska tajna služba od njih, pre nego što su prebačeni u Mađarsku, tražila da se izjasne da su Mađari. Njihove izjave po još nečemu su u suprotnosti su s onim kako je Mađarska predstavila događaje: rečeno im je da se ne vraćaju u Ukrajinu, jer inače više neće biti moguće puštanje njihovih saboraca. Zvaničnici mađarske vlade tvrdili su u to vreme da su ta jedanaestorica slobodni ljudi i da mogu sami da odluče gde će da idu.
„Mislili smo da će da nas streljaju“
Andrij i Ivan u stvarnosti imaju drugačija imena. Insistirali su na tome da ostanu anonimni. Ne sme se objaviti ništa što bi moglo da ih identifikuje. Reporterima DW je poznat njihov identitet.
I Andrij i Ivan dolaze iz Zakarpatska oblast. Pre zarobljavanja se nisu poznavali. Andrij je radio kao profesionalni vozač pre nego što je u februaru 2022. počeo veliki ruski napad na Ukrajinu. Ivan je oženjen i ima dvoje male dece. Pre februara 2022 radio je u drugim zemljama EU. Ni jedan od njih nije mađarskih korena, sebe smatraju Ukrajincima.
U proleće 2022. samostalno i dobrovoljno su se prijavili u vojsku. Kažu da su hteli da brane svoju domovinu. Samo nekoliko meseci kasnije, u junu 2022, zarobljeni su na istoku Ukrajine, u regionu Luganska. Na pitanje o detaljima zarobljavanja, lica im se skamene. „Mislili smo da će da nas streljaju“, kažu. I ne žele o tome više ništa da pričaju.
U zatvoru za mučenje
Odvedeni su u zarobljenički logor u Suhodilsku, gradu u Luganskoj oblasti koji je pod ruskom okupacijom od 2014. Logor, koji je do tada bio ukrajinski Popravni zavod 36, pominje se u izveštajima ukrajinskih aktivista za ljudska prava koji prikupljaju svedočenja bivših zatvorenika kao mesto gde se zatvorenici sistematski ponižavaju, maltretiraju i muče.
Ni o tome Andrij i Ivan ne žele detaljnije da govore. „S vremena na vreme smo dobijali batine“, kaže Andrij. Svako jutro su, kažu, morali da pevaju rusku himnu. Onaj ko nije pevao, kažnjavan je batinama. U logoru je ukupno bilo oko 500 zarobljenika. Andrij i Ivan kažu da hrana gotovo nije mogla da se jede, da se sastojala od prekrupe ili supe s pokvarenim povrćem, „tek toliko da se preživi“. Andrij, visok i stasit, kaže da je tokom godine u zarobljeništvu izgubio 30 kilograma. Ivan, koji je po prirodi mršav, izgubio je deset kilograma.
U junu 2023, gotovo tačno godinu dana nakon zarobljavanja, Andrij i Ivan, zajedno s nekoliko drugih ljudi su, s povezima preko očiju i u okovima, spakovani u kamion i poslati na vožnju dugu dan i po. „Mislio sam da nas vode u drugi logor ili da nas voze na streljanje“, kaže Andrij.
„Trebalo je da kažem da sam Mađar“
Umesto toga, došli su u Moskvu. Tamo su im službenici ruske tajne službe rekli da će biti pušteni u Mađarsku. Postojao je jedan uslov. „Trebalo je da kažem da sam Mađar“, kaže Andrij. „Ako ne kažem, vratili bi me.“ Zatim sleže ramenima i kaže: „Složio sam se.“
Iz Moskve su 8. juna 2023. avionom prebačeni u Istanbul, odakle su nastavili za Budimpeštu. Tamo su ih odveli u zgradu nalik na hotel na periferiji grada. Andrij i Ivan ne mogu da kažu tačno gde. Kažu da su se prema njima dobro ponašali. Dobili su telefone da mogu da pozovu rodbinu i nisu im ograničili kretanje. Međutim, rečeno im je, kako kažu, da se ne vraćaju u Ukrajinu dok se rat ne završi.
Andrij i Ivan ne znaju ko su ljudi s mađarske strane s kojima su razgovarali. Zamenik mađarskog premijera Žolt Semjen izjavio je u to vreme za jedan mađarski internet-portal da su službenici Mađarske malteške dobrotvorne službe (MMSZ – katolička humanitarna organizacija), preuzeli brigu o oslobođenim. DW je poslao detaljan upit mađarskoj vladi o tome, kao i o drugim okolnostima primopredaje zarobljenika. Ostao je bez odgovora.
„Prljava operacija Kremlja“
Tadašnja poverenica ukrajinske vlade za nestale u Zakarpatskoj oblasti, Vlasta Repasi, za zarobljenike u Mašarskoj saznala je preko Andrijevih i Ivanovih porodica. Zajedno s ukrajinskom ambasadom u Budimpešti koordinirala je povratak nekih od oslobođenih zarobljenika. Do kraja juna 2023. u Ukrajinu ih se vratilo pet, uključujući i onog jedinog koji je mađarskog porekla. Ostalih šest kasnije je otputovalo iz Mađarske u druge zemlje EU. Od onih koji su se vratili u Ukrajinu, kaže Repasi, jedan je na psihijatrijskom lečenju, jedan je preminuo od plućne bolesti, a jedan se vratio na ratište.
Ubrzo nakon postizanja dogovora u zvaničnoj Mađarskoj zavladao je muk. Orbanova vlada taj slučaj nije iskoristila u propagandne svrhe. Ukrajinski politikolog Dmitro Tušanskij, koji vodi Institut za centralnoevropske strategije (ICES) u Užgorodu, veruje da zna zašto. Čitava ta stvar je, kaže, bila „prljava hibridna specijalna operacija Kremlja“ kako bi se potkopalo jedinstvo Zapada i podrška Ukrajini, ocenjuje Tušanskij za DW. On smatra da taj slučaj pokazuje da se Mađarska ne ponaša kao saveznik u EU i NATO, što ona formalno jeste, već da ona predstavlja „direktnu pretnju po bezbednost i jedinstvo EU i NATO“.
„Volimo svoju zemlju“
Andrij i Ivan danas žive u veoma skromnim uslovima. Nakon povratka, proveli su nekoliko meseci u programu rehabilitacije. Zvanično su još uvek vojnici. S obzirom na to da u Ukrajini još uvek nema zakona o demobilizaciji, nejasno je što će biti s njima. Ivan želi da se brine o teško bolesnoj supruzi i deci i da radi nešto u civilstvu. Andrij je neodlučan. Čekla da vidi šta će da bude – da li će dobiti novi poziv za mobilizaciju ili će da ga otpuste iz vojske. Ne zna se kada bi to moglo da se dogodi.
Andrij i Ivan se ne žale ni na šta. Deluje deprimirajuće kada ćute nakon što im se postavi neko pitanje. Ipak, ne deluju kao ljudi koji su slomljeni. Zrače velikim dostojanstvom.
Kako vam danas deluje ono što ste preživeli? „To je jedno iskustvo“, kaže Ivan s osmehom. Andrij klima glavom.
„Vratili smo se, jer nismo želeli da se osećamo kao izdajice. Ovo je naša zemlja, volimo je. I sve bismo opet ponovili“, kažu.
