Autohtoni narod Sami na severu Švedske pokušava da živi u ritmu svojih irvasa. Ali, pod tundrom leže retki zemni metali koji Evropi trebaju za električne automobile i tenkove. Tu nema mesta za sve
Za “Vreme” iz Kirune
Krdo trči ukrug, telad dozivaju majke. Hiljadu irvasa je na omeđenom zborištu visoko nad Rensjenom. To je maleno naselje u polarnom krugu, na krajnjem severu Švedske. Topot krda preseca hladni vazduh, takt koji irvasima pomaže u orijentaciji kad je snežno ili maglovito.
Irvasi su skupljeni sa slobodne ispaše jer valja žigosati telad i odrediti koji mužjaci idu na klanje.
Ovde je cela porodica. Sami – tako sebe zove stari narod severa Skandinavije, dok ih drugi nazivaju “Laponcima”. Odrasli teraju životinje, deca vežbaju baratanje lasom. Uz ogradu su male vatre – tu se irvasima deru kože. Koriste se meso, koža, čak i krv.
Karin Kvarfort Nia (48) ima meko pegavo lice i ozbiljan pogled. Njena familija vekovima živi ovako, baš kao i drugi Samiji. Dok hvata tele čije uho još nije obeleženo, Nia kaže da žive po kalendaru irvasa. “Gde smo i šta radimo – to ne odlučujemo mi nego životinje.”
Irvasi imaju svoja posla. Od proleća pasu na visoravnima iznad rudarskog grada Kirune. Zimi odlaze u brezove i četinarske šume jugoistočno od grada kako bi našli dovoljno hrane. Svake godine krdo prelazi stotine kilometara kroz tundru da bi našlo dovoljno lišajeva i mahovnjača – irvasu treba osam kilograma hrane dnevno.
“Životinje same znaju kuda moraju”, kaže Nia. Ali, možda su ove jeseni poslednji put mogle da slede unutrašnji kompas. Jer, sada je ugrožena utabana ruta između letnjeg i zimskog bivka, taj poslednji koridor.
BOGATSTVO POD TUNDROM
Na ovoj zemlji se rudari već 135 godina. U Kiruni je najveći podzemni rudnik gvožđa na svetu – širok četiri kilometra, na dubini od 1.365 metara. Svake godine izvadi se više od dvadeset miliona tona rude. “Na našoj zemlji već ima pet rudnika. Šire se svake godine, a nama ostaje sve manje površine za naše irvase i preživljavanje naše kulture”, priča Nia.
Novi planirani rudnik, odmah pored ovog sa gvožđem, krije posebno bogatstvo – ne za Samije, njih to ne zanima, nego za industriju. Za, kako kažu, budućnost i sirovinsku nezavisnost Evrope. Naime, državni koncern LKAB je ispod Kirune našao retke zemne metale, što je zbirno ime za sedamnaest dragocenih elemenata.
Tu, pod nogama irvasa, navodno leži 1,2 milijarde tona tih metala, a to je dovoljno da pokrije skoro petinu evropskih potreba. Retki metali se ugrađuju u električne automobile, vetrenjače, vojnu tehnologiju.
Kiruna je gradić koji protivreči sebi, kao i sva rudarska mesta. Da nije bilo gvožđa, ne bi bilo Kirune, ali možda će rudnici ovde svima doći glave. Iznad varoši je crni brežuljak, otpad iz rudnika. Zbog podzemne jame trese se tlo, fasade pucaju, ulice postaju porozne.
Već desetak godina mestašce se pomera ka istoku. Tri kilometra dalje nastaje novo gradsko jezgro, hotel, banka, supermarketi. U starom centru radnici uklanjaju stambene četvrti, pažljivo se skidaju prozori, lavaboi, izolacija. Bageri ruše do kasno u noć.
Tamnocrvena drvena crkva, stara više od veka, u avgustu je premeštena uz mnogo pompe i kamera. Njene 672 tone su podignute i dva dana pažljivo vožene kroz Kirunu do nove lokacije pokraj groblja. Od toga je ispala narodna fešta, pojavio se čak i kralj Karl XVI Gustaf.
Otrežnjenje je stiglo par dana posle tog spektakla. Objavljeno je da još šest hiljada ljudi mora da se izmesti. Mnogi ovde osećaju da ih LKAB i sama država ostavljaju na cedilu jer su prećutali razmere preseljenja. Naučili su na teži način ono što narod Sami odavno zna – kako je kad ti uzmu dom.
NI KRUNE ZA KIRUNU
Novi centar grada je hladan i uštirkan. Nema zelenila. Usred kružnog toka, kao spomenik, divovska lopata. Okolo betonske snežnice, ovdašnje ptice iz porodice tetreba. Na jeziku laponskih naroda snežnica se zove “giron”, tako Samiji zovu grad Kirunu.
Gradonačelnik Mats Taveniku, socijaldemokrata, radi u novoj većnici u čijem holu je vitrina sa rezbarenim figurama, radinost naroda Sami. To je sve od njihovog folklora ovde. Taveniku za novinare ima spreman katalog opravdanja za širenje rudnika – sirovine su potrebne zbog “zelene transformacije”. Kaže, bez takvih retkih metala nema čistog saobraćaja i struje bez fosilnih goriva.
Ali i on ume da kritikuje. “LKAB je u prethodnih četrnaest godina uplatio državi skoro dvesta milijardi kruna (više od 18 milijardi evra), ali nijedna kruna od te ogromne sume nije ostala u Kiruni”, kaže Taveniku.
U Švedskoj nema poreza na rudarenje niti obaveze da se lokalnoj zajednici išta plati. To je atraktivno za rudarske gigante, ali pogubno za meštane. Kad se baseni iscrpe, ostaće pustoš i uz nju prazna gradska kasa. Već sada za 23.000 stanovnika nedostaje negovatelja, bolnica se smanjuje. “Mi smo kao kolonija”, kaže Taveniku.
Ovde, na severu Evrope, prostranstva su teško pojmljiva. Ova opština, recimo, zauzima površinu jednaku celoj Sloveniji. Ali, veći deo je kaparisala država. Oblasti zaštićene prirode, vojne zone, poligoni za NATO, turističke atrakcije – sve sužava pašnjake za irvase.
“Mnogo je interesa na ovoj zemlji. Naš posao je da sve tretiramo fer”, kaže Taveniku o pritisku pod kojim se nalazi. “Mi ovde volimo rudarske firme i mrzimo ih istovremeno.”
Sa severa Švedske dolazi čak četiri petine rude gvožđa koja se iskopa u EU, ide u topionice širom kontinenta, tako nastaje čelik za tenkove i velike elise vetrenjača. Rudnik upošljava gradić, a ruda daje Švedskoj moć – ko kontroliše sirovine, taj kontroliše budućnost. Nemilice se planiraju desetine novih rudnika, posebno u Laponiji – gvožđe, grafit, bakar, nikl, zlato. U poslednjih godinu i po dodeljeno je 335 dozvola za istraživanja rudnih bogatstava.
“ONI HOĆE PARE, PARE, PARE”
Čitavi svetovi su, dakle, između igara koje se igraju u gradskoj većnici Kirune i pašnjaka na kojem su sada irvasi. Pa opet, između njih je svega pola sata vožnje. Karin Nia crvenim užetom vreba telad. Kad ih uhvati, oštrim nožem im se na uhu ureže simbol – krak zvezde, polumesec ili nešto treće. Svaka porodica koja živi od irvasa generacijama ima svoj znak.
U Stokholmu to malo koga zanima. Švedsko blagostanje dobrim delom je došlo preko leđa urođenika, njihove severne zemlje su obezbeđivale bogatstvo juga. Jedan švedski kancelar je u 17. veku nazvao sever “našom Indijom” – kolonijom odakle stižu srebro i drvo, kasnije i gvožđe.
Sada je stvar u retkim metalima. U maju 2024. godine u EU stupio je na snagu zakon o kritičnim sirovinama kao odgovor na kinesku. Do 2030. EU bi trebalo da ima deset odsto “domaćih” retkih zemalja, da prerađuje 40 odsto svojih potreba i reciklira 25 odsto.
Otada se novi rudnik u Kiruni smatra “strateškim”. Rokovi su skraćeni, provere ubrzane, ekološki aktivisti se uzalud bune. Geopolitička promišljanja su iznad prava ljudi da žive na svome.
Mati Blind Berg, predsednik švedskog udruženja uzgajivača irvasa, zna za napetost između Brisela i severa Švedske. Prošlog decembra bio je u Briselu kad se pričalo o sirovinama. Kaže, važni ljudi su pričali o snabdevanju, zelenoj agendi, konkurenciji i – vojnoj snazi.
“Najednom više nije u pitanju samo zaštita klime. Sad je tu rat”, kaže Berg i vrti glavom. “Kad je potreban čelik za tenkove, onda smo mi ovde gore ‘strateško područje’. Zapad vidi zemlju kao resurs. Mi kao osnov života. Nama Samijima treba mesto, vreme, tišina – oni hoće pare, pare, pare”, kaže ovaj čovek.
DUGA ISTORIJA TLAČENJA
Sami, jedini indigeni narod Evrope, na Arktiku živi deset milenijuma. U Skandinaviji i na ruskom poluostrvu Kola danas ih je ostalo jedva sto hiljada.
Švedska od kraja 19. veka uređuje da irvase može držati samo samebi – doslovno “selo Samija” – neka vrsta zadruge i zajednice u jednom. Moraju koristiti određene pašnjake, što je uništilo nomadski način života. Danas postoji pedesetak takvih zadruga u kojima živi i radi 4.600 uzgajivača irvasa. Većina Samija je napustila tradicionalni način života ili je iz njega oterana.
Sami su pogrdno nazivani “Laponcima” i sistemski tlačeni. Sve do pedesetih godina prošlog veka deca su odvajana od roditelja, vođena u državne i crkvene internate, rasla bez maternjeg jezika. Država se do danas nije zvanično izvinila, a tek 2020. je pokrenula komisiju koja treba sve da ispita. Crkva je 2021. zamolila za oprost.
Iako Sami imaju pravo na ispašu irvasa na severu Švedske, dug je niz sudskih odluka koje su postavile rudnike i koncesije ispred irvasa. Zadruga u kojoj je Mati Berg, južno od Kirune, izvojevala je pre pet godina spektakularnu pobedu pred sudom posle deceniju i po spora – ekskluzivno pravo da uređuje lov i ribolov u toj oblasti. Ubrzo potom našli su unakažene lešine svojih irvasa, a počinioci nikad nisu uhvaćeni.
Berg zna šta to znači – borba nije gotova i verovatno nikad i neće biti.
RUDNICI, TURISTI I VUKOVI
Lars-Markus Kuhmunen (46), starešina sela-zadruge u brdima, vozi šestotočkaša, terenac pogodan za sneg. Tri dana je sa drugovima bio po visijama, da utera irvase u tor. Nisu našli sve životinje, previše je magle i kiše.
Danas, dok su reporteri tu, sunčan je septembarski dan. Previše topao za ovo doba godine. Ali ni kad je vreme lepo, nije lako okupiti irvase. Životinje gube orijentaciju između rudnika, drumova i dalekovoda. Neke se pojave usred Kirune, zalutale. Novi rudnik je, kaže Kuhmunen, “tamni oblak nad nama”. Ako ga otvore, njihova zemlja biće presečena na dva dela. “Time će tradicionalno gajenje irvasa postati nemoguće. Bio bi to kraj naše zajednice.”
Kaže da Sami moraju svaki rudnik da izazovu pred sudom, da se iznova bore za svoja prava. A krupni kapital i industrija? Oni, kaže, rade temeljno i polako – ovde nešto malo prošire, tamo dobiju neku dozvolu, sve dok i poslednji koridor ne bude preprečen. Švedska nikad nije ratifikovala Konvenciju 169 Međunarodne organizacije rada koja indigenim narodima obećava raspolaganje svojom zemljom.
Sami su nekad nade polagali u Evropsku uniju. “Ali propisima o strateškim sirovinama Brisel nam je jasno pokazao da naša prava treba da budu žrtvovana”, kaže Kuhmunen. “Mi smo na nizbrdici. Ako se sada ne borimo, izgubićemo budućnost naše dece.” Na finansijsku odštetu za zemlju ne pristaje. Jer, kaže, ako nema zemlje, nema ni kulture.
U čitavu gužvu na ovoj zemlji treba ubrojati i turiste. Hrle ka arktičkom krugu da vide kako zelenkasta polarna svetlost pleše na nebu, da voze snežne motorne sanke ili da skijaju po neutabanom snegu na visinama – onde ih dovoze helikopteri. A tu ženke irvasa donose mladunčad na svet.
“Previše pretnji odjednom”, kaže Mati Berg, prvi čovek udruženja uzgajivača. Irvase gaze vozovi i automobili, u predeo je došlo sve više grabljivica. “Sve na naša pleća odjednom, rudarstvo, krčenje šuma, turizam, vukovi. Ali taman posla da se požalimo – onda nas prozovu kočničarima razvoja.”
TUNDRI TREBAJU IRVASI
Irvasima treba prostranstvo – a tundri trebaju irvasi. Ishranom sprečavaju da se previše proširi žbunje, đubre golišavo tlo, obezbeđuju raznovrsnost biljaka i insekata. Kad je mnogo životinja, utabaju sneg, zemlja se pod njim bolje hladi i duže ostaje smrznuta. I obratno, što manje životinja, to se brže topi permafrost.
Arktik pati pod klimatskim promenama više nego drugi delovi planete. Blage zime, kiša preko snega, tvrdi led. Irvasi teže dolaze do hrane, mladi ne preguraju zimu. Nedavno je Univerzitet u australijskom Adelejdu izračunao da je poslednjih decenija nestalo dve trećine irvasa.
Rudnici pak ostavljaju trajnu štetu. Jedan stari rudnik bakra i cinka u ovoj oblasti svojom prašinom prekrio je obližnje pašnjake. Irvasi ih sada izbegavaju. Posebno ženke sa mladima pokušavaju da drže barem dvanaest kilometara odstojanja od ulica, vetrenjača ili rudnika.
“Nas Samije i dalje tlače”, kaže Karin Nia. To ostavlja posledice. Studije kažu da je jedan od troje mladih pastira iz naroda Sami već razmatrao ili pokušao samoubistvo – dvostruko više nego u švedskom proseku. “Veliko je ovo opterećenje. Pogađa mene, moju porodicu, celo okruženje. Radi se o našoj budućnosti.”
I pita se kakva je ta evropska “zelena reforma” ako za nju treba da padne poslednja zemlja jednog naroda.
Istraživanje je podržao Journalismfund Europe
Ukrajinci su, prema navodima neimenovanog američkog zvaničnika, prihvatili mirovni plan Vašingtona za okončanje rata. Prehodno je predsednik Ukrajine izjavio da Ukrajinci stoje pred izborom gubitka časti ili gubitka savezništva sa Amerikom
Nakon meseci bez padavina i rastućih temperatura, jezero Karakurt u istočnoj Turskoj povuklo se toliko da su se na svetlosti dana pojavili ostaci sela potopljenog pre četiri godine. Povratak kamenih kuća i zidova privlači pažnju i stanovnika i naučnika
Završeno je glasanje za predsednika Republike Srpske, a preliminarni rezultati se očekuju u 23 časa. U trci je šest kandidata
Slovenci na referendumu glasaju da li su za uvođenje eutanazije ili ne
U Republici Srpskoj održavaju se prevremeni predsednički izbori. U trci šestorica kandidata
Čak su i nacisti i komunisti bili shvatili da se bez elementarne pravne sigurnosti i kulture ne može vladati. Vučićeva primitivna ekipa, međutim, nije
Zet Kušner sigurno razmišlja vredi li sa Vučićem, Jovanovim i drugim ćacijima saditi tikve. Prilikom otimačine Generalštaba ispali su smotana banda koja se u toku pljačke banke bez maski krevelji u kamere i ostavlja na pultu ličene karte
Ukoliko imate trunku ličnog integriteta, lako ćete ugledati samog sebe na kiši u štrajku glađu. Kao što danas za Milomira Jaćimovića nema pravde, zakona i ustavnih prava, sutra ih možda ni za vas neće biti
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
