Napad 7. oktobra potresao je Izrael do srži i proizveo jak osećaj solidarnosti Izraelaca. Ipak, stare podele su se uskoro opet pojavile, mada je tema nova – taoci u Hamasovom zarobljeništvu.
U finansijskom i kulturnom centru Izraela Tel Avivu brojni su neboderi prekriveni izraelskim zastavama, a pored njih dve hebrejske reči: Beyachad Nenatze’ach — Zajedno pobeđujemo.
Ako se bolje osmotre ulice, slika je drugačija. Na jednoj strani su plakati na kojima porodice izraelskih talaca u Gazi traže dogovor kako bi se zatočeni oslobodili.
Na drugoj strani su plakati sa vojnicima palim u ratu i sa zahtevom da se u ime palih vojnika rat nastavi do „apsolutne pobede“.
To pokazuje duboku podelu u izraelskom društvu. Da li se isplati da se rat zaustavi i da se taoci dovedu kući?
Društvo u šoku
Ni u vremenu pre 7. oktobra izraelsko društvo nije bilo jedinstveno. Mesecima su na ulicama trajali protesti protiv reforme pravosuđa koju je predložila desničarska vlada.
Onda je došao napad Hamasa 7. oktobra, u kojem je ubijeno 1.200 ljudi, a najveći broj njih su bili civili. Oko 250 ljudi je oteto, Hamas ih je odveo u Gazu kao taoce. Ta islamistička organizacija je u Nemačkoj, Sjedinjenim Državama i Evropskoj uniji zavedena kao teroristička organizacija.
Izraelsko društvo se nalazilo u stanju potpunog šoka. Mnogima je izgledalo kao da Vlada ne može da stavi situaciju pod kontrolu. Mnogi civili su preuzeli funkcije vlasti.
Nastali su centri za hitne slučajeve u kojima se pomagalo na razne načine – skupljao se novac za vojnu opremu, organizovao se hotelski smeštaj za izbeglice, posredovalo se u pronalaženju radnika na poljoprivrednim imanjima, kako bi se nadoknadili strani radnici koji su otišli zbog rata.
U izvesnom smislu, civilno društvo i privatne inicijative su preuzeli ulogu Vlade, sa osećanjem da su oni jedini koji obezbeđuju funkcionisanje zemlje.
Gorke podele u Izraelu
Godinu dana kasnije nije puno ostalo od tog zajedništva. Stare podele su se obnovile, ovaj put se rasplamsavaju oko rata i talaca u Gazi.
Naposletku, zahtev da se postigne sporazum o puštanju talaca znači i odbijanje ratne politike Vlade i premijera Benjamina Netanjahua.
Na društvenim mrežama, pa čak i na ulicama uvrede upućene članovima porodica otetih ljudi spadaju u svakodnevicu. Čak ima i fizičkih napada. Često se čuje reč „smolanim“, što znači levičar, a to je u dobrom delu izraelskog društva odavno postala uvreda.
Sledbenici Vlade u kojoj su i desni ekstremisti smatraju da su zahteve za puštanjem talaca na slobodu preuzeli oni delovi društva koji žele rušenje Vlade.
Gil Dikman, rođak otetog i ubijenog Karmela Gata, poznata je figura u kampanji porodica talaca. On je ispod neprijatnih komentara koje posle smrti rođaka dobija na društvenim mrežama napisao: „Kažu da sam kriv za Karmelovu smrt… Njegova smrt je za njih zabavna i dovodi do sve više napada.“
Mnogi koji se izjašnjavaju protiv zahteva porodica talaca kažu da oni Hamasu daju osećaj da u pregovorima sa Izraelom može da postavi veće zahteve.
Dikman smatra da takvi stavovi koriste jedino premijeru Netanjahuu. „To je nasilje koje se oružjem Vlade čini porodicama talaca“, kaže on.
O čemu još može da se dogovori?
Šmuel Rosner je istraživač javnog mnjenja i novinar u izraelskom javnom servisu. U svom podkastu on govori o „području slaganja“ građana Izraela različitih političkih uverenja.
Rosner kaže da su se pitanja koja definišu takvo područje od 7. oktobra promenila. „S jedne strane, postoje teme koje su nestale iz ove jednačine, kao što je prisustvo izraelske vojske u Zapadnom Jordanu i Pojasu Gaze.“
On smatra da su napadi Hamasa pokazali mnogim Izraelcima da je vojno prisustvo u tim područjima neophodno, čak i ako je protiv međunarodnog prava.
Sa druge strane, rat je radikalnim grupama u izraelskom društvu dao mogućnost da legitimišu ideje koje su ranije bile tabu. Jedna od njih je takozvani transfer – prisilna migracija Palestinaca u celokupnom području od Zapadnog Jordana do Sredozemlja.
„Takve ideje su ranije bile na margini društva, a sada je legitimno da se o tome govori“, kaže Rosner.
Prema njemu, rezultat je povratak sukoba za koje su mnogi Izraelci smatrali da su stvar prošlosti. „To otežava stvaranje sfere saglasnosti.“
Izraelci se ne osećaju bezbedno
Godinu dana posle najtežeg terorističkog napada u istoriji zemlje, rata protiv Hamasa u Gazi, produženog zatočeništva za brojne taoce, hiljade Izraelaca ne mogu da se vrate kući na sever Izraela, dok se rasplamsava sukob sa Hezbolahom na jugu Libana.
Postavlja se ključno pitanje: Da li se Izraelci osećaju bezbednim na osnovu načina na koji se njihova Vlada odnosi prema situaciji?
Anketa izraelskog Instituta za nacionalne bezbednosne studije (INSS) iz septembra pokazuje da 31 odsto ispitanika ima „nizak“ ili „veoma nizak“ osećaj bezbednosti, a samo 21 odsto je svoj osećaj bezbednosti procenio kao „visok“ i „veoma visok“.
Broj Izraelaca koji napuštaju zemlju raste. Centralni zavod za statistiku (ICBS) navodi podatke da je 2023. zemlju napustilo više ljudi nego u prethodnoj godini. Dosadašnji podaci za ovu godinu pokazuju da će broj onih koji napuštaju Izrael i dalje biti u porastu.
Usred žustrih debata u izraelskom društvu, na ulicama Tel Aviva jedva da su primetne male nalepnice. Na njima su lica, imena i priče ljudi koji su ubijeni 7. oktobra prošle godine ili za vreme rata u Gazi.
Njihove priče bi mogle ostati poslednje oko čega bi se moglo okupiti izraelsko društvo.
