Geopolitičko zamrzavanje Kremlja: Halo Moskva, ovde Karakas i Teheran!

Rat u Ukrajini, koji je Moskva pre četiri godine započela sa ambicijom da učvrsti svoju sferu uticaja, spreči dalje približavanje Kijeva NATO-u i potvrdi status velike sile, prerasta u proces koji ima umnogome suprotan efekat. Umesto konsolidacije moći, Rusija se danas suočava sa postepenim, ali upadljivim slabljenjem svog geopolitičkog dometa – kako u neposrednom susedstvu, tako i na udaljenim tačkama globalne mape.

U senci sukoba sa svojim susedom, ruska spoljna politika sve češće deluje reaktivno, a manje kao inicijator međunarodnih procesa – što otvara prostor za promene u rasporedu moći na postsovjetskom prostoru, u Latinskoj Americi i na Bliskom istoku. Bez obzira na to što se na srpskoj televiziji Hepi iz dana u dan penzionisana vojna lica i drugi stručnjaci opšte prakse, sa štapom ispred mape, utrkuju u prognozama ruskih „sigurnih pobeda“ na ukrajinskom frontu i grandioznih geopolitičkih preokreta, stvarnost na terenu pokazuje se znatno složenijom – i za Moskvu kudikamo nepovoljnijom.

Uostalom, od početka pune invazije na Ukrajinu, Rusija je danas znatno više okružena članicama NATO-a nego što je bila pre 24. februara 2022, budući da su Finska i Švedska u međuvremenu postale članice Severnoatlantskog saveza. Kako je „Ekonomist“ primetio u jednoj od svojih analiza, „rat koji je trebalo da potvrdi rusku snagu sve više razotkriva njene strukturne slabosti – vojne, ekonomske i diplomatske“. Upravo te slabosti danas dolaze do izražaja u nizu kriza u kojima Moskva ili ne želi, ili jednostavno ne može da reaguje.

Foto: AP Photo/Vahid Salemi

Karakas i Teheran: Halo, Moskva?

Poslednji primer su Venecuela i Iran. Nakon što su američke snage početkom 2026. godine u neviđenoj vojnoj akciji privele venecuelanskog lidera Nikolasa Madura, Moskva se ograničila na oštru retoriku – bez ikakve konkretne reakcije. Prema navodima „Blumberga“, bezbednosne elite u Venecueli ovaj trenutak su doživele kao „hladan tuš“, a dugogodišnje bezbednosno partnerstvo sa Rusijom opisale kao „papirnog tigra“. Isti izvor navodi da su ruski sistemi protivvazdušne odbrane i obaveštajna saradnja „postojali više na papiru nego u praksi“.

Sličan osećaj nesigurnosti prisutan je danas i u Havani. „Saut Čajna Morning Post“ piše da se Kuba i druge levičarske vlade u Latinskoj Americi „sve otvorenije suočavaju s činjenicom da je Moskva previše zauzeta Ukrajinom da bi igrala ulogu globalnog zaštitnika“.

A tu je i Iran. Iako vojno i tehnički povezan s Rusijom, takođe je svestan ograničenja tog saveza. Teheran, koji je u prethodnom periodu Moskvi pružao konkretnu vojnu podršku isporukom bespilotnih letelica Šahid, iz tog partnerstva nije izvukao realne bezbednosne garancije. Nedavni udari Sjedinjenih Američkih Država na iransku nuklearnu infrastrukturu ogolili su slabosti režima u Teheranu, što se dodatno poklapa sa najnovijim talasom unutrašnjih protesta koji sve otvorenije dovode u pitanje autoritet vrhovnog vođe, ajatolaha Alija Hamneija.

Foto: Tanjug / AP Photo/Jose Luis Magana

Izbegavanje konfrontacije

Analitičari ističu da bi ozbiljnija ruska pomoć Teheranu značila direktnu konfrontaciju sa SAD i Izraelom, a to je rizik koji Kremlj, u trenutnim okolnostima, očigledno nije spreman da preuzme. Moskva je u velikoj meri tolerisala i uništavanje iranskih proksi grupa u regionu, kao što su Hezbolah u Libanu, Hamas u Pojasu Gaze i Huti u Jemenu, ne želeći da eskalira sukob sa zvaničnim Tel Avivom i Zapadom. Bi Bi Si je naveo da je „jasno da Moskva nije spremna da učini više od političkih izjava kojima osuđuje Izrael, niti je spremna da Iranu pruži vojnu pomoć.“

Rusija je bila i primetno tiha povodom ambicija Donalda Trampa da preuzme Grenland i njegove pretnje da, ako bude potrebno, upotrebi američke vojne snage da zauzme ovo arktičko ostrvo. Izuzimajući sarkastične komentare zamenika predsednika Saveta bezbednosti Rusije Dmitrija Medvedeva, zvanična Moskva nije davala značajnije izjave povodom ovog pitanja.

Južni Kavkaz: Kraj ruskog arbitriranja

Jedan od najvidljivijih znakova slabljenja uticaja Moskve u „sovjetskom geopolitičkom prostoru“ jeste tiho, ali dugotrajno pogoršanje odnosa između Rusije i Azerbejdžana – odnosa koji su decenijama bili stub ruskog uticaja na Južnom Kavkazu. Kriza je eskalirala u leto 2025. godine, nakon hapšenja desetina etničkih Azerbejdžanaca u Rusiji i smrti dvojice u pritvoru. Predsednik Ilham Alijev incident je nazvao „varvarskim napadom“, dok je Baku odgovorio oštrim diplomatskim i političkim merama.

Al Džazira je tada ocenila da ovaj sukob „nije samo diplomatski incident, već potencijalna prekretnica u ravnoteži moći na Južnom Kavkazu“. Nakon sukoba između Jermenije i Azerbejdžana, povlačenje ruskih mirovnjaka iz Nagorno-Karabaha označilo je kraj decenijske vojne prisutnosti Rusije u regionu i značajan pad njenog vojnog uticaja, dok je Azerbejdžan preuzeo punu kontrolu nad spornim teritorijama.

Čak je i portparol Kremlja Dmitrij Peskov priznao da taj potez „odgovara realnostima na terenu“, što je formulacija koja je u regionalnim prestonicama protumačena kao tiho priznanje gubitka uticaja. Azerbejdžan je u međuvremenu ubrzao strateško približavanje Turskoj, Zapadu i Izraelu, a pogoršanje odnosa dve zemlje bilo je vidljivo i prošlog maja, kada je Alijev odbio da prisustvuje Paradi pobede u Moskvi.

Foto: Vugar Amrullaev / Azerbaijan State News Agency Azertiac / AP

Postsovjetski prostor: Saveznici traže alternative

Azerbejdžan nije izuzetak. Jermenija, tradicionalno jedan od najbližih ruskih saveznika, sve otvorenije izražava nezadovoljstvo zbog, kako navodi, „ruske pasivnosti u ključnim bezbednosnim trenucima“. „Moskou tajms“ piše da Jerevan „više ne vidi Moskvu kao pouzdanog garanta bezbednosti, već kao partnera čija je pažnja trajno zarobljena ratom u Ukrajini“.

Slična dinamika prisutna je i u Centralnoj Aziji, gde Kazahstan i Uzbekistan svesno diversifikuju spoljnopolitičke i ekonomske veze, jačajući saradnju sa Kinom, Turskom i Evropskom unijom. Nešto bliže Evropi, u Moldaviji i Gruziji, pod uticajem brojnih zapadnih narativa i političke podrške, ruska uloga se sve češće percipira kao faktor destabilizacije. To, zauzvrat, objašnjava nervozne reakcije ruskih bezbednosnih službi, kao i njihova upozorenja na navodne otvorene „NATO pretnje“ ovim zemljama.

Paralelno sa tim, pojavljuju se i znaci unutrašnje nestabilnosti u krhkom i opasnom regionu Severnog Kavkaza. Spekulacije o pogoršanom zdravstvenom stanju Ramzana Kadirova ponovo su otvorile pitanje političke budućnosti Čečenije, dok u Dagestanu jačaju islamističke i separatističke tendencije, a pominje se čak i mogućnost transformacije ove republike u šerijatsku državu. Analitičari upozoravaju da bi ozbiljnija destabilizacija Severnog Kavkaza predstavljala dodatni teret za Moskvu, već iscrpljenu višegodišnjim ratom u Ukrajini i zapadnim sankcijama.

Bliski istok: Završetak ruske „sirijske faze“

Na Bliskom istoku, ruski uticaj takođe bledi. Pad režima Bašara el-Asada krajem 2024. godine označio je kraj jedne ere ruske spoljne politike. Sirija je godinama bila simbol povratka Moskve na svetsku scenu; baze u Tartusu i Hmeimimu, direktan pristup Mediteranu i podrška sirijskoj vladi u borbi protiv Islamske države, bile su dokaz da Kremlj može da projektuje moć van svog neposrednog okruženja. Nakon Asadovog svrgavanja i njegovog bekstva u Moskvu, Rusija je bila prinuđena da evakuiše trupe i u velikoj meri se povuče iz Sirije.

Ujedno, poslednjih godina slabi i ruska meka moć. Mediji poput RT-a i Sputnjika gotovo su u potpunosti marginalizovani na Zapadu, dok su njihove platforme ograničene ili uklonjene sa ključnih digitalnih mreža. Time je ozbiljno narušena sposobnost Kremlja da oblikuje međunarodno javno mnjenje – čak i u regionima gde je nekada imao snažan informativni uticaj.

Foto: AP Photo/Ghaith Alsayed, File

Nova realnost: Smanjenje uticaja Moskve

Sve ove epizode – od postsovjetskog prostora, preko Bliskog istoka, do Latinske Amerike – ukazuju na istu poruku: Rusija iako ostaje važan međunarodni akter, više nije neizostavni centar političke gravitacije. Kako je „Fajnenšel tajms“ napisao, ispada da se „cena rata u Ukrajini“ za Rusiju danas ogleda u dubokim „dugoročnim ekonomskim i reputacionim posledicama“ koje proističu iz sankcija i međunarodne izolacije Moskve.

Smanjenju globalnog ruskog uticaja doprineli su i brojni drugi faktori. Sjedinjene Američke Države i druge zapadne sile koristile su godinama niz političkih, ekonomskih, diplomatskih, vojnih i obaveštajnih sredstava kako bi podrile ruske interese u postsovjetskom prostoru, u Latinskoj Americi i na Bliskom istoku. Zapad je godinama pružao političku, finansijsku i institucionalnu podršku prozapadnim i antiruskim pokretima u državama bivšeg SSSR-a, širio NATO ka istoku i jačao vojne i političke veze sa tim zemljama.

Danas, dok Kremlj pokušava da nadoknadi gubitke jačanjem uloge u BRIKS-u i Šangajskoj organizaciji za saradnju, geopolitička mapa Evroazije i Globalnog juga se ubrzano menja. U toj novoj realnosti, rat u Ukrajini, što bude duže trajao, neće delovati kao izvor ruske moći – već više kao katalizator njenog postepenog globalnog „zamrzavanja“.