Ekskluzivni klub

Iako se pridev „istorijski“ prečesto pripisuje većim skupovima šefova država, samit u Kopenhagenu o proširenju Evropske unije svakako zaslužuje ovakav epitet. Samo mesec dana nakon „istorijskog“ proširenja NATO-a, lideri zemalja koje čine najekskluzivniji klub u Evropi su u glavnom gradu Danske, predsedavajuće EU, iscrtali novu mapu zajednice i tako granicu pomerili daleko na istok i jug. Petnaestorica su zvanično pozvala deset novih zemalja da im se pridruže, od kojih većinu čine one koje su se pre nešto više od jedne decenije nalazile iza „gvozdene zavese“, a čak tri od njih su bile u sastavu Sovjetskog Saveza. Verenički prsten tako su dobile Slovenija, Češka, Slovačka, Mađarska, Poljska, Malta, Kipar i baltičke republike Estonija, Latvija i Litvanija, a venčanje je zakazano za maj 2004. godine.

Turska, s kojom Evropa flertuje već skoro četiri decenije, odbijena je, ali joj vrata nisu sasvim zatvorena. EU će razmatrati njenu kandidaturu 2004. godine, do kada je Turska dužna da uskladi svoje zakonodavstvo sa standardima EU i, naročito, da podnese izveštaj o poboljšanju stanja u oblasti ljudskih prava. U predvorju EU, ali ne i sasvim obeshrabrene, ostale su i Bugarska i Rumunija koje su se ulaskom u NATO prošlog meseca ipak približile ostvarenju sna o integraciji. One su pohvaljene za trud i napor koji vlade u Bukureštu i Sofiji preduzimaju da održe korak s tempom zahuktalih integracija. Njima će se prilika pružiti 2007. Ostale države Balkana, među koje spada i naša zemlja, u Kopenhagenu su dobile načelno ohrabrenje, ali niko nije imao smelosti da predvidi datum kada bi i po najoptimističnijim procenama mogle da se pridruže EU.

No, Evropska unija u koju se Turska, Bugarska, Rumunija, kao i zemlje tzv. zapadnog Balkana nadaju da uđu jednog dana biće tvorevina potpuno drugačija od one kojoj su nakon pada Berlinskog zida jedna po jedna zemlja istočnog bloka počele da pružaju ruku. I ni nalik na onu koja je nastala na ruševinama nakon Drugog svetskog rata kada su Francuska i Nemačka sklopile sporazum o zajedničkom korišćenju uglja i čelika. Biće to Evropa uvećana za više od 75.000.000 stanovnika (čak petinu od sadašnjeg broja građana EU) i za oko 23 odsto površine sadašnje teritorije.

JEDNA EVROPA: Opisujući istorijski ishod samita, evropski državnici naprosto su se utrkivali u superlativima. „Ovo je veliki trenutak za Evropu“, stajalo je u prvoj zajedničkoj izjavi šefova 25 zemalja, starih i novih članica, pod nazivom „Jedna Evropa“. Naslov zajedničke izjave želi da podseti mlađe naraštaje na ne tako davnu prošlost kada su Evropom vladale nepremostive hladnoratovske podele. „Zajednička nam je želja da Evropu pretvorimo u kontinent demokartije, slobode, mira i napretka“. I domaćin skupa, danski premjer Anders Fog Rasmusen, želeo je da podseti na sve porođajne muke koje su prethodile stvaranju ideje o „jednoj Evropi“. „Danas smo zaklopili jedno od najkrvavijih i najmračnijih poglavlja u istoriji Evrope“, izjavio je danski premijer i dodao: „Odlučili smo da iscelimo naš kontinent. Odlučili smo da stvorimo jednu Evropu.“

Proširenje Evropske unije, nekadašnje Evropske ekonomske zajednice, doista je i zamišljeno tako da izbriše hladnoratovske podele na Istok i Zapad, ali i da zaleči rane iz Drugog svetskog rata. Kada su pre blizu pola veka Francuska i Nemačka sklopile sporazum o uglju i čeliku, osnovnim sirovinama za pokretanje ratova u ono doba, i tako udarile temelje sadašnje Unije, ideja je prvenstveno bila da se snažnim ekonomskim savezom spreči novi rat između Nemačke i Francuske. Ali, Drugi svetski rat je izbio na Istoku kada je Nemačka napala Poljsku; za manje od dve godine, Poljska, koja je strašno stradala za vreme rata, a zatim izgubila šansu za oporavak jer se našla na pogrešnoj strani „gvozdene zavese“, s Nemačkom će rame uz rame kreirati buduće ustrojstvo Unije.

DUGO PUTOVANJE: Parlamentima zemalja EU sada ostaje da usvoje odluke iz Kopenhagena, ali tu ne treba očekivati velika iznenađenja. Pozvane države će, kao što je bio slučaj prilikom prethodna tri proširenja, u svojim zemljama sprovesti referendum na kome će se građani neposredno izjasniti da li žele da se priključe EU. Iako je javno mnjenje u zemljama koje su u Kopenhagenu dobile zeleno svetlo i dalje na strani integracija, podrška ulasku u EU znatno je opala u poslednjih desetak godina otkad je bogatiji deo Evrope načelno otvorio vrata unazađenim zemljama Srednje i Istočne Evrope.

Naime, mnogo je vremena prošlo otkad je tzv. Višegradskim zemljama (Poljska, Mađarska, i tadašnja Čehoslovačka) stiglo obećanje iz Evropske zajednice da će postati ravnopravne članice ekskluzivnog kluba. Iako je njihova ekonomska snaga tada bila daleko ispod evropskog standarda, u EU je preovlađivala logika da će se proširenjem na Istok na najbolji način proširiti i „zona mira, demokratije i prosperiteta“, bez obzira na ekonomsku cenu. Tada se najčešće kao primer uzimalo proširenje EZ kojim su obuhvaćene siromašne zemlje juga, Portugal, Španija i Grčka, kojima su evropske integracije pomogle da otklone posledice vojnih diktatura. Ubrzo se, međutim, pokazalo da zanosu nema mesta i da će zemlje Istočne i Srednje Evrope morati da pređu mnogo mukotrpniji put od onog koji su do istog cilja prešli Portugal, Španija i Grčka. Zbog prirode organizma ovog jedinstvenog međunarodnog sistema kakva je EU, svako novo proširenje pratili su zastoj i ekonomska stagnacija. Čim su na videlo izbile sve ekonomske prepreke i političke posledice na ionako komplikovan mehanizam odlučivanja u EU, koje svako proširenje neminovno za sobom nosi, usledilo je otužno otrežnjenje u zemljama Istočne Evrope. Vlade koje su imale nedvosmislenu podršku građana za program integracija u Evropu počele su da gube legitimitet. Najveću cenu za ovakvo posustajanje platile su, kao što se i u Kopenhagenu moglo videti, Bugarska, Rumunija, pa i Hrvatska. Proces integracija pretio je da se pretvori u Sizifov posao, a vlasti su sa sve više teškoća pokušavale da objasne stanovništvu zbog čega nakon toliko odricanja izostaje dugo očekivana nagrada. Pa i pred sam samit u Kopenhagenu se pokazalo da su zemlje kandidati za proširenje spremnije od same EU.

U svakom slučaju, pozvanih deset zemalja je za priključenje EU danas znatno spremnije nego što su to svojevremeno bile Španija, Grčka ili Portugal. One su odavno otvorile svoja tržišta, restrukturirale privredu, i što je još važnije, u rekordnom roku usvojile više od 80.000 stranica zakona EU (acquis communautaire). S druge strane, uslovi za ulazak u EZ u vreme kada su joj se priključile južne zemlje bili su mnogo niži. Tada nije bilo jedinstvenog trišta, države članice su imale prava na mnogo više protekcionizma, nije bilo ni tzv. drugog stuba Zajednice – zajedničke spoljne i bezbednosne politike – ni Šengenskog sporazuma, o zajedničkoj valuti da i ne govorimo.

EVROKRATE: Da se Kopenhagen desio pre deset, ili čak pet godina, od La Valete do Viljnusa bi tekli potoci šampanjca. Međutim, poslednjih desetak godina su Brisel od bajkovite prestonice „tvrđave Evrope“ pretvorile u sumornu prestonicu komplikovane birokratije. „Bila je to šarolika i udobna Evropa“, napisala je urednica uglednih čeških novina „Lidove novini“ Jana Ciglerova u svom komentaru. „Bila je to Evropa u kojoj smo smeli da kažemo ono što mislimo i da putujemo gde želimo, s prepunim radnjama u kojima nećemo morati da podmićujemo prodavce zarad dve pomorandže ili rolne toaletnog papira. Ali to više nije ta Evropa s kojom naše vlade pregovaraju“, zaključuje Ciglerova. Manje od dve nedelje pred samit oko 8000 čeških zemljoradnika protestovalo je u Pragu zbog toga što im EU nije isplatila očekivani iznos u subvencijama. Česi su u Kopenhagenu saznali da više nemaju pravo da svoj rum zovu „rum“. Za Estonce je otrežnjenje došlo u vidu zabrane da love risove i medvede. Latvijski ribari jedva su se u Kopenhagenu izborili za pravo da love haringe mrežama koje nisu po propisima EU. Mađari su se u Kopenhagenu herojski borili da sačuvaju svoj tokaj, Slovenci za pravo da svoje konje zovu lipicaneri. Najtežu bitku vodili su Poljaci koji su uspeli da odlože promenu zakona kojima se ograničava pravo stranaca da kupuju zemlju u Poljskoj, ali su i u poslednji čas od sve škrtije EU izboksovali dodatnih 430.000.000 dolara pomoći poljoprivredi za sve zemlje kandidate, pored 42 miljarde dolara koje će deset novih zemalja dobiti u vidu pomoći između 2004. i 2006, kada

EU sastavlja nov budžet.

Pa, zar se istorija na to svodi, pitaju se danas mnogi širom te Evrope. Da, čuće svako suvi odgovor evrokrata u Briselu. Na Istoku, na kome se bezmalo pet decenija upravljalo iz jednog centra sve više raste strah da će Brisel postati neka nova Moskva i da će ove države ostati na periferiji, gde će im način života diktirati 80.000 stranica propisa i zakona koji se odnose na i najmanje pore društvenog života. No, za ovakvo gledište koje postaje sve popularnije među građanima najviše su krivi političari koji od silne trke za ulazak u EU nisu stigli svojim glasačima da objasne šta sve ovaj poduhvat podrazumeva i od čega se zapravo sastoji EU. No bez obzira na sva otrežnjenja koja su ove zemlje pratile na mukotrpnom putu do Evrope, male su šanse da se ove neveste pretvore u odbegle mlade. Alternativa je, naprosto, previše sumorna. Ili će se prikloniti EU, ili će ostati u orbiti Rusije kao što su to danas Belorusija i Moldavija. Ili, kako kaže Elemr Hankiš, stručnjak za evropske integracije iz Budimpešte: „Ili ćete se pridružiti Ukrajini i Kazahstanu ili Uniji. EU nije nikakav rajski vrt, ali je svakako bolja opcija od ove“.