Da li ekonomija i dalje dobija

foto: ap photo

U trenutku dok čitate ove redove ostalo je pet ili manje dana do izbornog dana u Sjedinjenim Državama. Iako je izborni dan zvanično 5. novembar, Amerikanci već nedeljama koriste institut ranog glasanja i na desetine miliona njih već je glasalo. U narednim danima, “dobro upućeni” će vas u domaćim medijima obasipati mudrostima kao što su “Zna se, bre, dobija Tramp glat” ili “Duboka država će da uvede Kamalu u Belu kuću na mala vrata”, iako se uistinu malo toga zna. Ova izborna godina je kao vrtoglavi rolerkoster u kome su kandidati, Donald Tramp i Kamala Haris, čas dole čas gore, a mučnina zbog istog postavlja vas na nestabilno tle za iznošenje tvrdih predviđanja.

Godine intenzivnog praćenja američke politike nisu od preterane pomoći, kao ni istraživanja javnog mnjenja koja su debelo omanula 2016, a tek nešto manje 2020. i 2022. godine. Pokušaji da se oslušne duh Amerike kroz praćenje medija u SAD ili razgovor sa Amerikancima tek su varljivi, jer je količina bajasa, kako bi se reklo na čistom srpskom, ili nesposobnosti objektivnog sagledavanja činjenica, sve izraženija. Jedino što preostaje jeste osećaj, odnosno podsvesna formula u koju ubacujemo sve poznate i nepoznate o proteklim i aktuelnim izborima. A i osećaj zna da prevari.

Pomalo paradoksalno, ali šanse upućenih i manje upućenih da pogode rezultat prilikom predviđanja slične su. Jedino što su ovi upućeniji nešto oprezniji i ne toliko hrabri da iznose čvrste stavove jer znaju da su im šanse za uspeh gotovo pa 50-50 i da ne bi bilo preterano iznenađenje da bilo ko od kandidata prikupi 300 i kusur elektora. Onaj osećaj koji sam pomenuo nekoliko redova iznad kaže da dobija Tramp, ali i da aktuelna potpredsednica ima bar 47 odsto šansi za pobedu.

SWEET WHITE HOME OHAJO

Da li je uvek bilo teško predvideti ishod? I jeste i nije. U poslednjih pola veka bilo je izbornih duela, kao što su Regan vs. Mondejl (1984), Klinton vs. Dol (1996) ili Obama vs. Mekejn (2008), kada predviđanje pobednika nije bilo teško. S druge strane, u najvećem broju nadmetanja pobednika nije bilo lako naslutiti, posebno 2000. godine. Ipak, usudiću se da kažem da je u poslednjih 10 godina proniknuti u budućnost još i teži posao, jer polako nestaju decenijama prisutni aksiomi američkih izbora.

Ne tako davno u zemlji Americi postojali su aksiomi da Ohajo glasa isključivo za pobednike na predsedničkim izborima i da se Amerikanci ne slažu oko mnogo čega, ali da u spoljnoj politici vlada konsenzus oko prioriteta, te da su Florida, Kolorado, Ohajo, Ajova i Novi Meksiko tzv. kolebljive države, a da radnička klasa i mladi glasaju za demokrate. I na koncu, da dobro stanje ekonomije u izbornoj godini ne garantuje pobedu one partije koja drži ključeve Bele kuće. Danas ova pravila više ne važe.

Iako je Ohajo od 1964. godine nepogrešivo glasao za pobednike na predsedničkim izborima u SAD, taj niz je prekinut 2020. godine. Tada su građanke i građani “Velike države Ohajo” poklonili poverenje republikanskom kandidatu koji je izgubio izbore, priznao to ili ne, od Džozefa Bajdena. Takođe se, pored Ohaja, ni Florida, Kolorado, Ajova i Novi Meksiko ne mogu više svrstati u tabor kolebljivih ili neodlučnih država, jer je njihova lojalnost crvenima ili plavima zacementirana.

Takođe, teza da spoljnopolitičke teme ne dobijaju izbore malo je poljuljana ove godine jer je, prema tradicionalnoj anketi Istraživačkog centra Pju (Pew Research Center) o izbornim prioritetima, spoljna politika među gorućim izazovima. Navedenu temu posebno zanimljivom čini to što nije podjednako prioritizovana među republikancima i demokratama. Značajna je u izbornom proračunu kod 70 odstvo crvenih i tek 56 odsto plavih. Takođe, drastične razlike u pogledu kursa koji Amerika treba da zauzme prema Izraelu, Iranu ili pitanju ljudskih prava, i nešto manje drastične u pogledu Rusije, Kine ili prioritizacije NATO, odraz su nekih novih vremena u izbornom telu SAD. Očigledno je odsustvo jasne spoljašnje pretnje, između ostalog, narušilo i dugo čuvani američki spoljnopolitički konsenzus.

RADNICI I MLAĐI MUŠKARCI ZA TRAMPA

Nisu bez štete prošli ni unutarpolitički aksiomi izbora u SAD. Plavi okovratnici, posebno oni u kolebljivim državama, sve više naginju Trampu. Pomalo začuđujuće deluju podaci istraživanja: milijarder Tramp ima značajnu marginu prednosti u Pensilvaniji među fizičkim radnicima, članovima sindikata, radnicima u sektoru usluga, kao i onima koji imaju nesigurne poslove. Zapravo, ukoliko je verovati “Njuzviku” i CNN-u, pretpostavlja se da će 45. predsednik SAD ostvariti bolji rezultat među radničkom klasom nego bilo koji republikanski kandidat u poslednjih 40 godina, sa posebno zapaženim rezultatom među Afroamerikancima i Hispano populacijom.

Ništa manje ne iznenađuje ni istraživanje “Njujork tajmsa” i “Siene” (“New York Times”/”Siena”), prema kom će značajna većina muškaraca mlađih od trideset godina glasati za Trampa. I ne, nije reč o izolovanom istraživanju niti o polsterima naklonjenim Trampu, a nije ni plod slučajnosti. Kampanja Tramp-Vens već mesecima, kroz aktivizam Čarlija Kirka i njegove inicijative “Prekretnica” (“Turning Point”), lucidne nastupe Donalda Trampa na podkastima kod Logana Pola i Džoija Rogana te predloge ekonomskih politika koji paraju uši mlađoj generaciji, nastoji da se probije u tradicionalno demokratsko uporište. I, čini se, ide im dosta dobro.

Koliko je ova grupacija važna? Podaci kažu da u 21. veku nijedan kandidat iz redova demokrata koji je osvojio manje od 60 odsto glasova populacije od 18 do 29 godina nije pobedio na predsedničkim izborima. Naravno, treba imati na umu da živimo u eri sumraka aksioma i iznenađenja koja se ređaju u neprekidnom nizu. Ipak, ukoliko Donald Tramp bude pobedio na ovogodišnjim izborima, biće to rezultat njegovog uspeha i neuspeha Kamale Heris da pridobije koaliciju radnička klasa–mladi muškarci.

Mada će konačni test doživeti sa objavljivanjem konačnih rezultata sa izbora 5. novembra, aksiom da dobra ekonomija dobija izbore u surovom je sudaru sa realnošću poslednjih godina. Tvrdnja koja se i danas pomalja glasi da dobri ekonomski pokazatelji – rast bruto domaćeg proizvoda, niska inflatorna stopa i visoka zaposlenost – garantuju partiji koja ima predsednika u izbornoj godini pobedu na izborima. Ipak, uprkos činjenici da je ekonomija ključni prioritet kod izbornog opredeljivanja Amerikanaca decenijama unazad, od 2016. godine do danas, dobri ekonomski pokazatelji i izborna pobeda partije koja upravlja Belom kućom nalaze se u koliziji.

Naime, prema istraživanju CNN-a iz septembra 2016. godine, pogled Amerikanaca na ekonomiju vlastite države bio je najbolji u poslednjih devet godina. Stope inflacije i nezaposlenosti bile su relativno niske, a rast bruto društvenog proizvoda 1.63 odsto, ali uz solidan neprekidni napredak od 2010. godine. Ipak, demokrate su izgubile Belu kuću, a nisu uspele da povrate Predstavnički dom i Senat. Dve godine kasnije, vlast na svim nivoima držali su republikanci, a Amerika je beležila, uporedno kroz 21. vek, odlične performanse: rast BDP-a je iznosio 2.83 odsto, inflacija 2.44 odsto, a nezaposlenost najniža u prethodnih 50 godina – 3.8 odsto. Pa ipak, republikanci su izgubili Predstavnički dom, i to 42 mesta u istom.

KAD EKONOMIJA POMAŽE, A KADA BAŠ I NE

Pandemija virusa korona učinila je 2020. godinu nesvakidašnjom. Tako su i solidne ekonomske performanse od 2017. do 2020. potonule u kovid-recesiji i rastu nezaposlenosti tokom izborne godine. Uprkos svemu, prema Galupovom (Gallup) istraživanju iz septembra 2020. godine, 54 odsto Amerikanaca pozitivno je gledalo na Trampovo upravljanje ekonomijom. Zato ne iznenađuje da Tramp i danas neumorno iznosi tvrdnju kako je ekonomija SAD pre pandemije bila u nikad boljem stanju. Pa ipak, na izborima 2020. republikanci su izgubili sve, od Bele kuće preko Predstavničkog doma do Senata. Dve godine kasnije, američka ekonomija je bila još uvek na post-kovid talasu i beležila solidne rezultate. Rast BDP-a iznosio je 2.5 odsto, nezaposlenost je držana na rekordno niskom nivou od 3.6 odsto, ali su demokrate izgubile Predstavnički dom i time mogućnost da nesputano kroje američku politiku.

Ekonomski pokazatelji u prva tri kvartala 2024. godine, posmatrano kroz prizmu američke ekonomije u 21. veku i inflatorne krize iz koje je Amerika izašla, sasvim su solidni. Pored osnovnih ekonomskih pokazatelja, kao što su BDP, inflacija i nezaposlenost, te nešto naprednijih pokazatelja, kao što su Gini indeks, BDP po glavi stanovnika, stanje tržišta kapitala i slično, govore u prilog povoljnom ekonomskom stanju.

Ipak, građani SAD nemaju previše poverenja u ekonomsku politiku aktuelne administracije, niti u ekonomski plan koji je predstavila potpredsednica Haris. Naime, prema brojnim anketama sprovedenim tokom septembra i oktobra, Tramp ima između 10 odsto i 14 odsto prednosti u odnosu na Haris kada je reč o poverenju birača za upravljanje američkom ekonomijom.

Zašto je tako? Postoji tuce razloga, ali se izdvajaju dva goruća: ekonomski indikatori koji ne pokazuju nivo (ne)zadovoljstva prosečnog birača u SAD i identitetska pitanja i prioriteti koji često natkrivaju ekonomiju.

GAZA, MIGRANTI I DRUGA IDENTITETSKA PITANJA

Makroekonomske varijable daju jasan pregled stanja ekonomije jedne države, ali one ne objašnjavaju nužno kako stanje ekonomije utiče na prosečnog birača. Primera radi, to što je američki bruto društveni proizvod po glavi stanovnika oko 85000$ (9. na svetu, ispred su samo male i mikro države i teritorije), ne znači mnogo fizičkim radnicima sa nesigurnim radnim mestom. Ukoliko znamo da takvih radnika ima mnogo u Pensilvaniji ili Mičigenu, onda to značajno menja vizuru američke ekonomije. Takođe, podaci o niskoj stopi nezaposlenosti i ekonomskom rastu nisu jedini važni ako se uzme u obzir drastično povećanje cena u prodavnicama. Na kraju, percepcija čini važan deo slagalice, jer usled slanja vojne i ekonomske pomoći, vlasnici malog biznisa mogu stvoriti utisak da je Beloj kući važnije šta se dešava u Ukrajini, Gazi ili Libanu nego u Nevadi ili Arizoni.

Iako je ekonomija i dalje važan činilac prilikom opredeljivanja birača, nije jedini. Prema istraživanju koje je sproveo Pju ove godine, preko 60 odsto birača se izjasnilo da im zdravstvena nega, kriminal, imigracija, spoljna politika i imenovanje sudija Vrhovnog suda predstavljaju značajne faktore prilikom glasanja. Sa navedenim pitanjima spisak nije zaključen, jer postoji zamašan broj birača koji će zbog pitanja abortusa glasati za Kamalu Haris, kao i onih koji će zbog Drugog amandmana na Ustav SAD glasati za Trampa. Identitetska pitanja – bilo da su ona formatirana kroz kulturne ratove u obrazovanju, problem ilegalne imigracije, rasnu nejednakost ili prava na abortus i nošenje oružja – često nadilaze veru u onog kandidata koji bi bolje upravljao ekonomijom.

Sve napisano ne znači da je ekonomija nevažna za izborno opredeljenje birača. Štaviše, reč je o još uvek najvažnijem činiocu kod najvećeg broja birača. Ideja je bila da se pokaže kako dobro stanje ključnih makroekonomskih kriterijuma – usled promena u američkom društvu i kolopleta drugih pitanja – ne garantuje izborni uspeh. Ukoliko pobedi Kamala Haris, ova tvrdnja će biti, makar privremeno, pobijena. U tom slučaju ja ću biti u krivu, a, ruku na srce, ne bi mi bilo prvi put. Tko nije vodio djecu na američki izborni velesajam, taj ne zna šta je ­patnja!

Autor je saradnik Centra za studije SAD na Fakultetu političkih nauka

Ovaj tekst je nastao kao rezultat projekta “Centar za studije SAD FPN – Prvih 20 godina” koji sprovodi Centar za studije SAD FPN UB, a finansira Odeljenje za medije, kulturu i obrazovanje Ambasade SAD u Republici Srbiji.

Ni Odeljenje za medije, kulturu i obrazovanje Ambasade SAD u Beogradu, ni Vlada SAD ne stoje iza sadržaja ovog projekta niti preuzimaju odgovornost za njega.