Čuvari Pandorine kutije

Na dan 25. juna pre jedne decenije slovenačka Skupština na osnovu plebiscita (decembar 1990) usvaja akt o osamostaljenju. „Danas su dozvoljeni snovi, sutra je novi dan“ izrekao je tada (i sada) aktuelni predsednik Slovenije Milan Kučan u Ljubljani, dok je četa teritorijalaca pozdravljala skidanje jugoslovenske i podizanje slovenačke zastave. Zvanice i novinari potom su se povukli u Cankarjev dom na gozbu.

Iste noći događaji su počeli munjevito da se odvijaju; rano ujutro jedinice JNA-e krenule su ka graničnim prelazima. Slovenija ih je dočekala barikadama, koje su razbijane tenkovima i napadima avijacije. Oklopnjaci JNA-e nisu štedeli ni civilna vozila koja su im domoljubni Slovenci isprečili na putu, a meta su bili i odašiljači nacionalnog radija i televizije, pošto su jedinice savezne vojske prikazivali kao „agresora i okupatora“. Sporadične borbe su trajale deset dana, a sve je završeno uz asistenciju Trojke EU-a na Brionima, gde je postignut sporazum o tromesečnom moratorijumu. Potom je Predsedništvo SFRJ (Janez Drnovšek, Stipe Mesić, Bora Jović i ostali) glasovima predstavnika Beograda i Ljubljane odlučilo da se JNA povuče iz Slovenije. Bio je to službeni kraj Jugoslavije i početak krvavih ratova koji na prostoru nekadašnje države nisu završeni do danas.

Što se Slovenije tiče, ona se diči svojim vatrenim krštenjem, koje ovdašnji istoričari nazivaju desetodnevnim ratom „Za Sloveniju“. U to ime podignuti su spomenici i stećci, a svi potonji ratovi Sloveniju nisu zanimali, izuzev u domenu preprodaje oružja (uprkos zabrani) bivšoj „braći na jugu“ i saniranja problema nadirućih izbeglica.

DANKE I GRAZIE: Cilj svih političkih opcija, kako levih (Kučan, Drnovšek) tako desnih (Janša, Peterle), jeste da Slovenija ne samo na Balkanu već u Evropi i svetu ostane priznata kao „priča o uspehu“. Zato su i ovom prilikom pažljivo odabrane glavne zvezde desetogodišnjce – Alojz Mok, Ditrih Genšer i Đani de Mikelis (neprepoznatljivo mršav), u ono doba ministri spoljnih poslova vodećih evropskih država. Oni su pozvani zato što su, kako reče slovenački ministar spoljnih poslova Dimitrije Rupel – razumeli slovenačku potrebu da se odvoji od SFRJ-a i pomogli joj u najtežem trenutku. U njima slovenačka politika vidi babice zaslužne za sretno rađanje nove države.

Istini za volju, ondašnje činjenje Đanija de Mikelisa dočekano je u Sloveniji 1991. sa mnogo gorčine, jer se italijanski ministar spoljnih poslova nije naročito zalagao za slovenačku državnost. Zanimljivo je da je De Mikelis ostao dosledan i sada je ponovo, evocirajući uspomene na poslednje dane SFRJ-a, podsetio da je tako tragičan rasplet bio posledica sebičnosti i cicijašluka. Setio se sastanka u Briselu posle povratka Žaka Delora iz Beograda, kad je pao predlog da Evropa skupi četiri milijarde dolara i da ih „na tanjiru“ Ante Markoviću kako bi se spasila stvar. Evropski državnici odbili su predlog – bio im je skup, „a kasnije ih je krvavi raspad Jugoslavije koštao mnogo više od tih četiri milijarde dolara“ – zaključuje De Mikelis. Otkud cinični De Mikelis u društvu Moka i Genšera, koji od bivše SFRJ pamte samo jugoslovenske tenkove u naletu na Sloveniju?

Prestonički zli jezici tvrde da je Italijan bio neka vrsta „kviska“, pozvan zato da se nadobudni intelektualci i raja ne bi pitali zašto na tako veliki praznik u Ljubljani nema još kog političara iz širokog sveta? (A ako baš niko nema vremena, onda bar komšije – Austrija, Mađarska, Hrvatska, Italija?) Ovako je nekad veliki Đani odigrao skromnu ulogu u razbijanju germanskog trojstva – Genšer, Mok, Šreder.

Glavna zvanica velikog državnog sleta bio je, naravno, nemački kancelar Gerhard Šreder, glavom i bradom. Njega domaćini nisu, doduše, poput pomenute trojice vozili helikopterima od slavlja do slavlja koje je Drnovšekov LDS priredio diljem Slovenije, ali se zato uprkos nabijenoj satnici prošetao starom Ljubljanom i sparinu odagnao svrativši sa Rupelom i Drnovšekom u baštu na hladno pivce. U međuvremenu je na istom mestu kao pre deset godina upriličena scena, ogromni crveno-zeleni pravougaonici preko ispražnjenog parkinga na Trgu republike, prošarani peskom i veštačkim suncokretima. Postavljena je govornica, za koju se pre Šredera prvi popeo predsednik Slovenije Milan Kučan.

Najava Šrederovog obraćanja slovenačkom narodu izazvala je nešto dilema i loših asocijacija, jer nemački s ovdašnjih govornica u prošlosti nije značio ništa dobro. Pojedini liberalni komentatori videli su u Šrederovom istupanju potvrdu „vazalnog odnosa“ Slovenije prema Nemačkoj, dok su partizanski generali i borci zapenušili pošto je za esenciju proslave izabran predstavnik države protiv čije su se okupacije borili u mladosti. Bilo je ideja da bi pre trebalo ugostiti (iako kompromitovanog) Kola nego Šredera (pošto nemački socijaldemokrati pre deset godina nisu bili naklonjeni samostalnosti Slovenije, dok ondašnji kancelar Kol jeste), ali je postignuta saglasnost da je Nemačka odigrala ključnu ulogu u procesu osamostaljivanja. Burne polemike oko nemačkog jezika usred Ljubljane i prve decenije samostalnosti zaključene su odustajanjem od prihvaćene ideje da Šreder zbori samo na svečanoj sednici u parlamentu, da ga se ne bi uvredilo.

I eto Šredera na maternjem jeziku za govornicom, posle Kučana. Šreder je pohvalio Sloveniju, natuknuo da ona samo što nije u dva ekskluzivna evropska kluba, EU-u i NATO-u, ali nije propustio da podseti kako su i drugi narodi s jugoistoka Evrope oduvek deo Evrope, odnosno da je pogrešno govoriti o širenju Evrope jer su rečeni narodi pripadali tom prostoru i onda kada im je bilo zabranjeno da budu deo slobodne Evrope…

Zatim – nešto kao slet, igrokaz u deset pretenciozno monumentalnih sekvenci, inspirisan slavnom Groharovom slikom „Sejač“ s početka prošlog veka. Slet je imao srazmerno skroman broj učesnika na ogromnom prostoru, valjda da ne bi skroz asocirao na 25. maj. Utisak? Oni koji su posle sleta otišli na iće i piće po pozivu predsednika Kučana (zvanice, novinari, diplomate) brzo su plaknuli Brozov ukus. Drugi su otišli u čudu da je to sve što je spremljeno za Šredera i deset godina, za tolike potrošene novce poreskih obveznika. A što se Šredera tiče, on je pošteno platio ceh za davnašnje grehe sunarodnjaka – bespomoćno je gledao i slušao „Sejača“. Na slovenačkom.

SEĆANJA DIKTIRAJU POBEDNICI: Mediji u Sloveniji u povodu proslave osamostaljenja već danima evociraju uspomene na bližu, herojsku prošlost. Dokumentarci, proslave, intervjui… Elan u dokazivanju kvaliteta „ratnih uspomena“ zaslužan je što je u novinama osvanulo sve i svašta, pa i ono što je do sada prikrivano jer nije bilo dobro za imidž „napadnute Slovenije“. Recimo – ispovest nekog fotoreportera kako su psovali oficire JNA-e, sve šaljući ih „u Srbiju“ (mariborski „Večer“), ili fotografija momaka koji u vlastitoj režiji bacaju molotovljeve koktele na kamione JNA-e u Gornjoj Radgoni. Možda će se povodom neke od sledećih godišnjica saznati koliko je akcija ovih junaka uticala na množenje rupa od tenkovskih granata po kućama u gradu koji je najviše stradao od JNA-e tokom deset dana borbi (nedavno je otkriven spomenik otporu okupatorskim jedinicama JNA-e).

Ovog puta su podozrenja analitičara ostavljena po strani. Crno-belu sliku desetodnevnog slovenačkog rata koriguju retka svedočenja, poput uspomena generala Konrada Kolšeka (tada komandant Pete armijske oblasti sa sedištem u Zagrebu, smenjen zato što „nije bio dovoljno odlučan“). Kolšek je odlično tempirao vreme da „kaže svoje nezahvalnim sunarodnjacima“. (Posle Zagreba se povukao u Beograd, da bi se posle nekoliko godina vratio u Sloveniju i godinama trpeo šikaniranje kao bivši oficir JNA-e; za sva prava morao je dugo i mukotrpno da se bori na sudu.) Usred pretpraznične euforije predstavio je svoju knjigu „Uspomene na početak oružanog sukoba u Jugoslaviji 1991“. Uspomene ni blizu nisu crno-bele i zato general-pukovnika Kolšeka nije bilo na svečanoj tribini, uz kancelara Šredera.

Jasno je da je bliža prošlost još sveža, a domaći heroji suviše poletni da bi se očekivalo temeljitije preispitivanje tadašnjih odluka. Na primer – je li se moglo još pregovarati, isposlovati se konfederacija, partijski uštrojiti Miloševića, sprečiti potonje ratove, žrtve i preseljenja? Za sada su istoriografi jedinstveni u oceni da drugog puta nije bilo i da je „nacionalni egoizam“ bio nužno zlo. Time Slovenija, paradoksalno, ostaje jedina republika nekadašnje Jugoslavije u kojoj nema preispitivanja zvanične verzije.

Niko ne spori da je slovenačko rukovodstvo akciju JNA-e razumelo kao davljenje osamostaljenja Slovenije, što će reći da otpor nije bio neosnovan. Ali, neobično je da u sredini koja je osamdesetih u bivšoj federaciji prednjačila kritičkim stavom prema političkom sistemu, kultu ličnosti Josipa Broza, nuklearki, nepravilnostima u JNA-i itd. danas, deceniju kasnije, nema ni traga od kritičke distance prema činjenici da je slovenački rat vođen nekonvencionalno, uz stalne dogovore i ustupke omrznute JNA-e, koja je važila za treću vojnu silu u Evropi. Ni rečju – iako su Slovenija i Jugoslavija nedavno razmenile ambasadore – nisu pomenuti ubijeni regruti i oficiri JNA-e, od kojih su mnogi poginuli verujući da brane Jugoslaviju od napada spolja.

Čuvari Pandorine kutije

BEZGREŠNO: U vreme kad novonastale države na tlu bivše SFRJ preispituju mrlje na borbi za vlastitu državnost, službena Ljubljana nema dilema – slovenački teritorijalci tokom sukoba sa JNA-om nisu nijednom prekršili pravila humanitarnog i ratnog prava. Jeste bilo nekih afera (Holmec), jesu zaustavljeni civilni kamioni i njihovi vozači (uglavnom strani državljani) radi formiranja barikada na prilazu graničnim prelazima, jeste da su neki šoferi poginuli ili osakaćeni (jer ih niko od slovenačkih vlasti, koja ih je najurila iz kamiona, nije upozorio da su u životnoj opasnosti i da se maknu od vozila), jeste da su ponegde prvi pripucali teritorijalci… Ništa zato, sve to je sručeno na teret jugo-armije, njene avijacije i artiljerije. Ta tema je u prošlosti izdašno korišćena u propagandne svrhe za potrebe slovenačke državnosti, a neprijatna pitanja sečena su u korenu.

Što ne znači da spiskova zločinaca i suđenja nema i da ih nije bilo; naprotiv, pred slovenačkim sudovima su zbog „učešća u agresiji“ odgovarali mnogi oficiri bivše JNA-e, između ostalih i zemljak Konrad Kolšek. Na stotine ih je godinama bilo suočeno s raznim administrativnim zabranama, revanšizmom okoline, oduzimanjem penzija, stanova… Oni i njihove porodice, iako lojalni novoj državi, teško praznuju Dan nezavisnosti kao „praznik svih onih koji vole našu državu“, kako preporučuje ljubljansko „Delo“.

Ipak, za Sloveniju i većinu njenih građana 25. jun je dan kad se krenulo u stvarnu samostalnost, koja je uz izgradnju parlamentarnog sistema i brojne reforme donela mnogo dobrog. Slovenci su prilikom rešavanja svog narodnog pitanja izabrali nacionalnu, iako ne potpuno etnički čistu državu. Eksperiment je uspeo, a parlament je izbegao da postane mesto za stalne svađe sa manjim nacionalnim grupama. Umesto toga je postao mašina za prihvatanje zakona. To je ujedno odgovor na pitanje „kako se živi u Sloveniji danas?“ – većina stanovnika Slovenije odgovorila bi: „Bolje nego pre deset godina.“