Ćirilično-latinične peripetije

„Govori srpski da te ceo svet razume“, čuvena je naša izreka. Danas bi ona trebalo da glasi: „Govori srpski da se ne bi izgubio.“

Funkcija govorne, a pogotovu pisane reči jeste da širi informacije i ideje, da omogućava i olakšava komunikaciju među ljudima. Ipak, kod nas je, kao i mnoge druge stvari, to sve postavljeno nekako naglavačke.

Počnimo od malih, naizgled nebitnih svari: orijentacije u prostoru. Putokazi, oznake ulica, ili natpisi na ustanovama često ne stoje na mestima na kojima bismo ih očekivali, a tamo gde su postavljeni, postavljeni su potpuno nakaradno i svakome ko ne živi ovde dovoljno dugo da mu takvi natpisi ni ne trebaju, zapravo stvara veliku konfuziju.

U Evropi obično svi gradski i međugradski autobusi imaju jasno napisane oznake linije na kojoj saobraćaju. I kod nas odskora postoje te svetleće oznake odredišta na koje autobus vozi, ali se veoma često desi da „majstor“ zaboravi da na okretnici promeni natpis smera, pa tako često viđate „šesnaesticu“ koja jezdi ka Karaburmi s natpisom „Novi Beograd“ ili „dvadesetčetvorku“ koja ka Neimaru grabi s natpisom „Dorćol“. O antologijskom natpisu „Кнјежевац“ na liniji 37, koji opstaje godinama, ne vredi trošiti reči.

Ako ste se nekad našli u inostranstvu, verovatno ste primetili kako se relativno lako možete snaći u nepoznatoj sredini, kako jednostavno naučite da čitate kartu metroa, da se orijentišete u centru grada, uđete u pravi autobus ili da nađete put do udaljenog turističkog centra. Jednostavno, tamo neko o tome brine.

Ovde, pored standardne nebrige za „sitnice“, imamo još jedan problem: mogućnost da posve ravnopravno možemo da koristimo dva različita pisma. Umesto da iskoristimo ovu blagodet, mi smo je doveli do neshvatljivog apsurda.

U želji da zaštitimo jedno od dva pisma, često sramotimo sopstveni jezik, kako bismo pokazali da nismo bliski sa dojučerašnjom braćom, dodvoravamo se dalekim narodima koji ne mare previše za nas. I čitava stvar ispada, u najmanju ruku, smešna.

Umesto da ravnopravnost ćiriličnog i latiničnog pisma istaknemo kao našu kulturološku prednost u šarolikom evropskom miljeu, mi pokušavamo da se predstavimo kao zemlja duboko ukorenjenog ćiriličnog pisma. Ipak, svesni na momente da stranci ne umeju da čitaju ćirilicu, često bežimo u još gore rešenje: latinične natpise pišemo na engleskom jeziku!

Možemo priznati da je engleski lingua franca, univerzalno sredstvo komunikacije u današnjem svetu, ali jedno je sporazumevati se u radnji, a posve drugo kad na državnoj zgradi zvanični naziv nekog ministarstva pored ćirilice uklešemo i na engleskom jeziku.

Možemo pretpostaviti da velika većina stranaca zna latinicu. U snalaženju kroz ulice prestonice, to bi bilo sasvim dovoljno: latinični nazivi ulica upareni sa latiničnom mapom grada.

Ovako, stranac kod nas i ako dobije mapu grada na latinici, na terenu neće biti u mogućnosti da proveri gde se zaista nalazi jer su nazivi ulica ispisani samo ćirilicom.

Dodatni problem predstavljaće stari i novi nazivi ulica. Mnoge mape imaju upisane stare nazive ulica, pa ako naš posetilac i uspe da nauči ćirilicu, i dalje će mu biti nejasno gde se nalazi ako mu je prijatelj rekao da dođe u Ulicu Đure Đakovića, na mapi piše Vanizelosova, a na tabli Поенкареова. Prosto je neverovatno kako se niko od nadležnih nije setio jednostavnog principa da novi natpis ulice postavi pored starog, da stari prekriži crvenom bojom, pa kada svima postane jasno kako se ulica zove „po novom“, ukloni stari naziv.

Irska je 1921, posle više stotina godina engleske vladavine, najzad izvojevala nezavisnost i postala samostalana država. Na tu činjenicu Irci su veoma ponosni i često je potenciraju. Irci su star narod, bogate tradicije. Imaju svoj specifičan jezik, teško razumljiv običnim turistima. Ipak, Irci su i veoma praktični. Tradiciju neguju, ali u svakodnevnom životu koriste se engleskim jezikom. Da li su se odrekli irskog? Ne. Svi natpisi su dvojezični, tako da se u Irskoj ne osećate konfuzno. Nazivi na irskom ispisani su malim, a na engleskom velikim slovima.

I kod nas na glavnim državnim putevima postoje oznake na oba pisma. Ipak, ispisane su istom vrstom slova, a pošto su ćirilica i latinica relativno slične, strancu koji gleda u natpis prosto nije jasno šta je pisac hteo da kaže. Ne razume u prvom trenu da je reč o istom nazivu provučenom kroz prizmu ravnopravnosti pisama. A u vožnji je bitno da se sve shvati baš u prvom trenutku. Nikome nije palo na pamet da na neki način izdiferencira natpise na ćirilici i latinici, kao što je to urađeno u Irskoj (velika i mala slova) ili Grčkoj (bela i žuta slova).

Naravoučenije: ispisivanje i postavljanje oznaka isuviše je bitno da bi bilo prepušteno putarima i saobraćajnim tehničarima.

Ovaj članak je napravljen uz podršku Evropske unije. Sadržaj ovog dokumenta je isključiva odgovornost nedeljnika „Vreme“ i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenje Evropske Unije. Projekat („Vrline života u porodici evropskih naroda“) finansira Evropska unija kroz program Medijski fond u okviru evropskih integracija, kojim rukovodi Delegacija EU u Srbiji a realizuje BBC World Service Trust.