U slučaju da vanzemaljci posete planetu Zemlju u narednih godinu dana, ko će od sedam milijardi trenutno zatečenih Zemljana imati zadovoljstvo i obavezu da ih prvi dočeka? Američki predsednik? Generalni sekretar Ujedinjenih nacija? Poslednji dobitnik Nobelove nagrade za mir? Osvajač najviše medalja na poslednjoj olimpijadi? Predsednik Naučnog saveta CERN-a? Ili pak, predsedavajući Generalne skupštine Ujedinjenih nacija?
Prema informacijama koje su tokom leta prenosili beogradski mediji, upravo to je odgovor – predsedavajući Generalne skupštine UN-a. Budući da je bivši ministar spoljnih poslova Srbije Vuk Jeremić trenutno predsedavajući ovog tela, ako se u narednih 365 dana negde u blizini pojave predstavnici Andromede ili Betelgeza, on će biti prvi pregovarač koji će im se obratiti u ime naše civilizacije. Jeremićeva oprobana platforma „više od autonomije, manje od nezavisnosti“ mogla bi biti višestruko korisna u prvoj komunikaciji sa vanzemaljskom civilizacijom. S druge strane, obrazovan kao fizičar, Jeremić bi dodatno mogao biti idealan izbor.
Neverovatno zabavna stvar, kako god okrenete. Verovatno je to i bio razlog zbog koga se ova vest, nakon medijskih napisa, očas proširila društvenim mrežama, postajući od letnje priče mala urbana legenda o Jeremiću kako dočekuje Marsovce, tako da ama baš niko nije proverio kako uz mandat predsedavajućeg Generalne skupštine UN-a uopšte ne ide laskavo zvanje „prvog kontakta“ sa vanzemaljcima. Naime, ne postoji nikakva procedura Ujedinjenih nacija po kojoj je unapred određena osoba za „prvi kontakt“, pa to ne može biti ni predsedavajući Generalne skupštine.
SVEMIRSKI AMBASADOR: Nisu to samo srpska posla. Pre dve godine, sličan slučaj prožimao je svetsku štampu. Naime, prema vestima koje su u septembru 2010. preneli brojni svetski mediji, astrofizičarka iz Malezije Mazlan Oltman je navodno imenovana za ambasadora za svemir Ujedinjenih nacija. Glavna uloga ovog novog UN funkcionera navodno je trebalo da bude prvi kontakt sa vanzemaljcima.
Ujedinjene nacije su odmah demantovale ovu vest kao „besmislicu“. Tih dana je Oltmanova, poznata kao zagovornik teze da bi Ujedinjene nacije svakako morale da koordiniraju jedan takav kontakt, trebalo da učestvuje na panelu u Britanskom kraljevskom društvu o socijalnim i drugim pitanjima u vezi sa vanzemaljskim životom, što je verovatno bio povod za nastanak cele priče. Budući da je još od 1999. godine, u dva mandata sa jednom pauzom, Oltmanova imenovana za direktorku Kancelarije Ujedinjenih nacija za otvoreni svemir, ova institucija je prva demantovala vest o prvom ambasadoru za svemir. „To stvarno zvuči kul, ali moram da demantujem“, rekao je Jamšid Gazijev, portparol ove kancelarije.
Naučnici upućeni u ovu temu dodatno su objasnili da zapravo svemirski ambasador uopšte nije neophodan – ako nekada zaista dođe do kontakta sa vanzemaljcima, on će se nesumnjivo prvo odvijati posredstvom radio ili drugih elektromagnetnih poruka iz udaljenih delova galaksije. Eventualni direktni kontakt je korak koji svakako neće biti prvi u nizu upoznavanja sa potencijalnom drugom civilizacijom. S druge strane, budući da komunikacija ne može da se odvija brže od brzine svetlosti, čekanje na odgovore može potrajati godinama, pa čak vekovima i milenijumima, tako da tu nije potrebna bilo kakva ambasadorska aktivnost.
No, upravo priča o „prvom kontaktu“ u javnost je izbacila ovo malo poznato telo UN-a, koje je uostalom jedan od junaka ove priče o tome ko kontroliše resurse u svemiru. Šta je zapravo Kancelarija Ujedinjenih nacija za otvoreni svemir? Reč je o tipskoj instituciji koja se stara o administrativnom sprovođenju regulative koju je UN usvojila u nekom trenutku: Kancelarija je sekretarijat Pravnog potkomiteta Komiteta za miroljubivo korišćenje otvorenog svemira (United Nations Committee on the Peaceful Uses of Outer Space, COPUOS).
Po mišljenju mnogih koji su komentarisali lažnu vest o svemirskom ambasadoru, kad bi za tim bilo potrebe, ovo bi telo i bilo formalno najpozvanije da bude prvo koje komunicira sa svemircima. S druge strane, Andromeđani i Betelgežani bi se tu odmah upoznali sa suštinom, ako ne svih naših odnosa, onda bar našeg međunarodnog prava – sa činovnicima koji imaju milion strogo definisanih procedura, zatrpanih u rezolucije za ovo i ono, oko kojih su vođeni teški pregovori tačku po tačku, ali tako da su neka od najproblematičnijih pitanja ostala bez konsenzusa i samim tim nedefinisana, bez jasne nadležnosti i sa dobrim delom sveta koji se u to nikada nije uključio prosto zato što su njihovi lokalni parlamenti imali preča i pametnija posla.
nastavak
KOMITET ZA SVEMIR: Komitet za miroljubivo korišćenje otvorenog svemira inače ima dva potkomiteta – Naučnotehnički i pomenuti Pravni, a predstavlja osnovni međunarodni forum u kome se pregovaraju i donose pravna akta, međunarodni zakoni i principi po kojima se upravlja pitanjima u vezi sa svemirom. Sama Kancelarija koju vodi Oltmanova osnovana je Rezolucijom 55-122, a njeni glavni poslovi su izrada studija, priprema dokumentacije, informacija i pravne analize za zemlje potpisnice Međunarodnog sporazuma o otvorenom svemiru.
Komitet je jedno od najstarijih i najbrojnijih tela u Ujedinjenim nacijama. U njemu se nalazi 71 članica i to je jedno od najvećih regulatornih tela u UN-u. Međutim, mada su pored četiri stvarne svemirske sile, SAD, Rusije, Kine i Evropske unije, tu i brojne zemlje koje jedva da imaju avijaciju, a kamoli svemirski program, Srbija nije članica ovog komiteta, niti je do sada tražila članstvo. Zgodan savet za buduću karijeru, ne samo za našeg bivšeg ministra spoljnih poslova već i za druge diplomate, jeste da pokrene inicijativu učlanjenja, jer od ovih teško da ima većih spoljnih poslova.
Čemu uopšte služi jedan takav komitet? Potkomiteti? Zakon o svemiru i silna regulativa? I to sve tako udešeno da čak ne postoji ni „prvi kontakt“, osoba kakvu vidimo u gotovo svakom SF ostvarenju na ovu temu, mada nema unapred definisane procedure.
Sve je počelo 1958. godine, odmah nakon lansiranja sovjetskog Sputnjika, kad se prvi put javlja strah, u tom trenutku na Zapadu, da bi jedna sila mogla preuzeti monopol nad eksploatacijom svemira. U narednim decenijama to se pitanje periodično postavljalo pa se u međunarodnim odnosima došlo do rešenja za pitanja pronalaženja novih resursa na drugim svetovima, eventualnog rudnog i drugog blaga na Marsu, Mesecu i pojedinim planetama i satelitima Sunčevog sistema, pa do definisanja lokacija za veštačke satelite i na kraju, mesta za svemirski otpad.
PRAVO NA KOLONIJE: Tu je reč o nečemu daleko ozbiljnijem od „prvog kontakta“. Tako je, u jeku drugog talasa hladnog rata, u januaru 1967. godine, sklopljen takozvani sporazum o otvorenom svemiru, čiji je pun naziv Sporazum o principima upravljanja aktivnostima pri istraživanju i korišćenju spoljnog svemira. Sporazum su prvo potpisale SAD, Velika Britanija i Sovjetski Savez. Do danas je Sporazumu pristupilo 100 država, dok je njih 26 Sporazum samo potpisalo, ali nije stiglo da ga ratifikuje u parlamentu. Srbija spada u ovu grupu.
Sporazum je osnov takozvanog svemirskog prava, budući da je rešio ključno pitanje – po njemu, nijedna nacija ne može sebi prisvojiti ili zauzeti bilo koje nebesko telo, neki mesec ili neki njegov deo, budući da se nebeska tela u duhu sporazuma smatraju tradicionalnim nasleđem celog čovečanstva. Pored toga, Sporazum strogo zabranjuje da se svemir koristi za ratove na zemlji – da se u njemu postavlja nuklearno oružje koje bi bilo korišćeno protiv neke druge nacije na planeti, što je rešeno u čuvenom Odeljku 4, koji je tokom hladnog rata bio posebno aktuelan.
Pedeset godina kasnije, pored ovog sporazuma, postoje još četiri međunarodna akta koji definišu ovu oblast prava – to su sporazumi o odšteti od objekata koji padnu iz svemira, o spasavanju astronauta, registrovanju nebeskih tela u svemiru i poseban Sporazum o Mesecu. Poslednjih godine, mnoge su nacije same donele svoje lokalne zakone koje se tiču svemira i oni se prirodno oslanjaju na ova akta.
U međuvremenu, sporazum o otvorenom svemiru je pred novim izazovima koji se pre svega odnose na učešće komercijalnih kompanija u korišćenju svemirskih resursa. Kako dopustiti privatnom sektoru da lansira satelit, koristi orbitu za telekomunikacione i druge poslove, organizuje svemirske letove, pa čak i da u nekom SF obrtu dugoročno razmišlja o eksploataciji, na primer, gvožđa sa Marsa, a da se te aktivnosti ne ogreše na osnovne principe koje su prvi potpisnici, usred hladnoratovske bitke oko uticaja na svaki pedalj planete, jako dobro razumeli. Za umorene i sukobljene strane, svemir je u toj priči ostavljen kao igralište gde svako sme da trči koliko hoće, naravno, ako to može.
SRCE TAME: Uporedo sa više uspešnih združenih međunarodnih misija, kao što je Međunarodna svemirska stanica, oko koje je 1998. potpisan poseban sporazum, poslednjih godina i meseci zaista je sve veće učešće privatnog sektora u osvajanju svemira. To dovodi do sasvim novih momenata. Iskustvo sa kolonijama, onim koje su besomučno eksploatisali narodi koji su imali monopol na prekomorska putovanja, posebno je poučno, naročito u ovom segmentu.
Ekstremni primer po zlu čuvene belgijske kompanije Compagnie du Congo Belge, koja je u privatnom vlasništvu kralja Leopolda II imala monopol u Kongu, ubirala porez i sprovodila teror nad domaćim stanovništvom, ukazuje na mehanizam u koji se nedovoljno regulisano upravljanje nekim prostorom može izroditi. U tim uslovima Prekomorske trgovačke kompanije su instrument kojim se prirodni resursi bestidno izvlače na štetu domaćeg stanovništva.
S druge strane, istorija kolonija ukazuje i na drugi presudno bitan aspekt – resursi su ograničeni. Tako, na primer, može biti samo ograničen broj satelita u takozvanoj geostacionarnoj orbiti oko Zemlje, što je ona orbita na visini od 35.786 kilometara, na kojoj sateliti kruže brzinom jednakom brzini rotacije Zemlje, pa stoga stoje uvek iznad jedne tačke. Budući da sateliti u ovoj orbiti stoje u jednom prstenu oko ekvatora, javlja se problem koja će od država na istom mestu „ispod“ orbite, ali na raznim geografskim širinama, imati pravo na isti „slot“ za geostacionarni satelit.
Godine 1976. pojedine države su pristupile sporazumu kojim deo svemira iznad njihove teritorije proglasile svojom teritorijom, na isti način na koji se deo morske površine prisvaja država koja ima obalu. Ovakvi sporovi, kojih je bilo nekoliko do sada, danas se rešavaju pred Međunarodnom telekomunikacionom unijom. Kao što je pomenuto, u većini ovih slučajeva postupa se po analogijama sa pomorskim pravom. Pojedini pravnici čak smatraju da se zabrinutost zemalja u razvoju da svemirske sile monopolišu svemirske resurse, može rešiti prostim proširenjem Konvencije Ujedinjenih nacije o zakonu na moru.
