Napadi u Parizu su bili teroristički i monstruozni. Ali, insistiranje na rečima kao što su terorizam, rat civilizacija ili divljaštvo samo prikriva činjenicu da Francuska danas žanje krvave plodove zapadne spoljne politike, ratova čiji je cilj bio da, kako u „Gardijanu“ piše Šejmus Miln, „pokore i reokupiraju arapski i muslimanski svet“, i svoje još neodgovornije unutrašnje politike. U njenom temelju je rasističko shvatanje da ljudi koji ne dele „francuske vrednosti“ ne mogu imati svoju volju, da su robovi religije koja je uokvirena kao loša. To je nastavak francuske „civilizatorske misije“, kolonijalne ideologije koja je, i u devetnaestom veku i danas, služila kao opravdanje za dominaciju, represiju ili eksploataciju ljudi koji imaju drugačija verovanja.
Na spoljnopolitičkom planu, Francuska se 2003. godine nije priključila agresiji na Irak koju su predvodile SAD i Velika Britanija, ali je, podseća Miln, kasnije ubrzano „nadoknađivala propušteno“, vojno intervenišući u Libiji, Siriji, Maliju, Obali Slonovače i Centralnoafričkoj Republici i snažno podržavajući okrutne diktatore u Egiptu i zalivskim monarhijama, sve one koji se brutalno obračunavaju sa svima, ne samo sa militantnim islamistima.
DEFORMISANO DETE ZAPADA: Dominik de Vilpen, bivši francuski premijer, koji je odbio da zemlju uključi u Bušovu „koaliciju voljnih“, rekao je da su serijske, „sistematske zapadne intervencije“ ostvarile samo jedan rezultat – „pojavu neuhvatljivog džihadističkog pokreta i kolaps država i civilnih društava u regionu“ Bliskog istoka. On je takozvanu Islamsku državu nazvao „deformisanim detetom“ zapadne politike i rekao da su ratovi „uvek samo porađali nove ratove“, ali da, uprkos tome, Zapad i dalje veruje da sila predstavlja prečicu do pobede. Zločini u Parizu su potvrdili ne samo da je pobeda sve dalje i dalje, već i da je fluidna linija fronta sve bliže Evropi.
Splet politika, okolnosti i motivacija koje su utrle put seriji tragedija kojoj se ne nazire kraj izuzetno je složen. Nabila Ramdani je prošle godine u „Gardijanu“ upozoravala da ne treba potcenjivati ulogu zabrane nošenja burke u radikalizaciji. „Opšte shvatanje mladih muslimana je da ih Francuzi ne vole i da bi želeli da se presele negde drugde“, piše Ramdani. Ona citira poruku roditeljima četrnaestogodišnje devojčice, jedne od preko sto francuskih tinejdžerki koje su pobegle da žive u takozvanoj Islamskoj državi: „Idem u zemlju gde te ne sprečavaju da slediš svoju religiju.“
Francuski političari, koji su tvrdili da su burke i nikabi „pokretni zatvori“, osudili su na hiljade muslimanki na izbor između „nepokretnog“ kućnog zatvora i izlaska na ulicu u stalnom strahu od agresivnih građana, koji smatraju svojom „javnom dužnošću“ da strgnu veo. Pozivanje na „jednakost polova“ i „dostojanstvo“ samo prikriva razmere predrasuda, rasizma i islamofobije.
ISLAMOFOBIČNA NEUROZA: Naravno, nije reč samo o zabrani koja je kriminalizovala izbor odeće i izlazak religioznih muslimanki iz kuće. U Francuskoj, u kojoj nema dovoljno džamija, muslimanima je zabranjeno da se mole na ulici, strogo je kontrolisano snabdevanje halal mesom, jedina je zapadnoevropska zemlja u kojoj vlasti uporno zabranjuju propalestinske demonstracije pozivajući se na očuvanje javnog reda i mira… Brojne su linije koje se u Francuskoj ne smeju prelaziti. Ali, iako sklone zabranama kada je reč o otuđenim i poniženim muslimanskim manjinama, francuske vlasti ne samo da nisu zabranile poslednji broj „Šarli ebdoa“, već je taj opasan čin pretvoren u izraz odanosti građanskim vrednostima i „svetosti“ slobode govora.
Kako u „Nju stejtsmenu“ piše Mehdi Hasan, da u Francuskoj sloboda govora stvarno nema granice, „Šarli ebdo“ bi objavljivao „karikature žrtava koje su 11. septembra padale sa Kula bliznakinja“ i „ismevao holokaust“. Uostalom Olivije Siran, bivši novinar ovog satiričnog magazina, tvrdi da je „Šarli ebdo“ posle 11. septembra „obuzela islamofobična neuroza“ i da se list, pod vođstvom novog neokonzervativnog urednika, pretvorio u „mašinu za proizvodnju sirovog rasizma“.
Britanski filozof Brajan Klug je prošle nedelje postavio seriju pitanja koja ističu licemerje „fundamentalista slobodnog govora“ i apsurdnost „moralne histerije“ koja je zavladala Parizom: Da li je „Šarli ebdo“ ismevao novinare koji ismevaju islam, da li je ikada satirisao sebe? Zašto, ako stvarno ništa nije sveto, nije „ismevao izlive žalosti“ i „ljude koji su podizali olovke i palili sveće u mraku“ u znak solidarnosti sa ubijenim novinarima? Konačno, kako bi se na mitingu jedinstva u Parizu 11. januara proveo neko ko bi nosio bedž na kome piše Je suis Chérif, što je ime jednog od ubica dvanaest novinara? „Da li bi ga posmatrali kao heroja, nekoga ko se bori za slobodu govora? Ili bi bili duboko povređeni?“ Klug, profesor na Oksfordu, misli da bi ta osoba „bila srećna ako bi izvukla živu glavu“.
PRAVI I KRIVI FRANCUZI: Homogenizovana i ostrašćena Francuska je prethodnih dana, kao i SAD posle 11. septembra, pokazala da su sve moderne države, pa i one koje su deklarativno građanske, ostale nacionalne – samo je pitanje kako se definiše nacija i kome je time oduzeto pravo na punopravno članstvo u zajednici. Uostalom, strah od islama je uvek strah od muslimana, koji su za mnoge Francuze i dalje „stranci“, ljudi koji odbijaju da „evoluiraju“ i postanu pravi Francuzi.
Postalo je jasno da verovanje uglavnom belih, manje ili više sekularnih Francuza, da pripadaju ne samo jednoj velikoj naciji, već zajednici koju „vredi izabrati“ i odreći se sopstvene kulture i tradicije, predstavlja manje transparentan izraz starog shvatanja o postojanju „izabranih naroda“. Prividno benigni rasizam, na kome se temelji iluzija o apriornoj korisnosti, superiornosti i jedinstvenosti francuskog „civilizujućeg modela“, ima dugačku istoriju. Na primer, Julija Kristeva, velika filozofkinja rođena u Bugarskoj koja veruje da sve pridošlice treba da naprave njen izbor i postanu „pravi Francuzi“, pokroviteljski ističe da „francuski univerzalizam“ ima brojne prednosti u odnosu na „korist od muslimanske marame“.
Za francuske liberale, uglavnom odvojene od realnosti getoizovanih predgrađa i represivnog naličja poretka koji im je doneo toliko toga dobrog, izbor deluje jako jednostavno. Oni vole da veruju da svako može da napusti svoju istoriju i tradiciju, učini ono „što je Zapad već prošao“, i tako profitira, ili da, u suprotnom, odabere da nastavi da „živi u prošlosti“, s one strane zamišljene civilizacije blagostanja i tolerancije.
To što danas iluziju o istinski inkluzivnoj, građanskoj i egalitarnoj prirodi francuskog, već decenijama multikulturnog društva iskreno podržava jedan broj „kokosovih oraha“, asimilovanih pripadnika manjina kojima je spoljašnjost, koža, ostala „tamna“, a unutrašnjost, svest, postala „bela“, doprinosi održavanju zapadnocentričnog slepila i otežava prepoznavanje problema jedne neobične nacije, monopolisane od strane sekularne većine koja jednodušno odbija da se suoči sa pravom prirodom i implikacijama utemeljiteljskog mita svoje modernosti.
POGREŠAN PUT: „Veo koji prekriva vaše oči mnogo je opasniji od vela koji prekriva moju kosu“, pisalo je nedavno na plakatu koji je u Parizu, povodom pokušaja da bude kriminalizovan još jedan deo muslimanske odeće, nosila devojka sa maramom u bojama francuske zastave. Zato ne čudi da je, kao i Bušova Amerika, Olandova Francuska prošle nedelje pošla istim, pogrešnim putem, trasiranim vojnom silom, unutrašnjom represijom i orvelovskim nadzorom. Jedino rešenje – spor i trnovit proces stvarnog prihvatanja razlika i otklanjanja dubokih strukturalnih problema, oličenim u svakodnevnim izrazima sistemske, odomaćene islamofobije – diskvalifikovano je ritualizovanim pozivanjem na lažne civilizacijske imperative.
U suštini, glavna razlika između Buša, religioznog desničara, i Olanda, sekularnog levičara, jeste da je prvi svoje loše izbore branio pozivanjem na hrišćansku, a drugi se danas poziva na laicističku etiku. Pri tome, obojica sopstveni moralni univerzum shvataju ne samo kao završnicu etičkog razvoja čovečanstva već i kao, u suštini, jedini ispravan kredo. Ali, za razliku od SAD, koje imaju malobrojnije, uglavnom bolje integrisane i zadovoljnije muslimanske manjine, Francuska i njeni partneri u EU su mnogo ranjiviji i mogu snositi neuporedivo teže posledice hibrisa i arogancije, ne samo naivnog već i opasnog verovanja da su stvorili idealno društvo.
Zato nije malo onih kojima napadi u Parizu deluju kao početak ili najava spirale nasilja koja može uzdrmati „tvrđavu Evropu“. Nažalost, kako ističe Miln, Francuska i njeni saveznici i dalje gaje iluziju da se u globalizovanom svetu može bez posledica intervenisati u dalekim zemljama, da se bogate države „mogu izolovati od svojih ratova“ i da se „ono što se dešava tamo neće dešavati ovde“. Ostaje da vidimo koliko će biti velika cena ove evropske iluzije.
