Cela vojska na stadionu Kardifa

foto: ap

Ostavka britanskog ministra od­­brane Džona Hilija odjeknula je protekle nedelje u britanskoj javnosti ne zato što bi to moglo da ugrozi Vladu Kira Starmera, već zato što je to drugo ozbiljno upozorenje za nekoliko dana da se oružane snage te zemlje nalaze u najtežoj situaciji od završteka Hladnog rata, kao i da planovi za razvoj odbrane ozbiljno zaostaju za realnim potrebama.

Taj čin je usledio nakon što je dosadašnji ministar ocenio da plan ulaganja u odbranu “znatno zaostaje za onim što je potrebno u ovom trenutku”. Nakon neslaganja na relaciji ministarstava odbrane i finansija, odlučeno je da se objavljivanje tog plana odloži na neodređeno vreme.

Hili je u tekstu ostavke naveo da Starmerova vlada nije bila u mogućnosti da od Ministarstva finansija obezbedi veća finansijska izdvajanja za obnovu naoružanja vojske Velike Britanije, ali i za rešavanje mnogih drugih problema, od kojih su problemi popune aktivnih jedinica možda i najveći.

Takve izjave samo su se “naslonile” na ocenu britanskog načelnika štaba, vazduhoplovnog maršala Ričarda Najtona, iznetu početkom juna. On je tada rekao da su rizici i pretnje po tu zemlju veći nego ikada od raspada Sovjetskog Saveza i da je neophodno da se što brže potroši što više novca na osposobljavanje britanske vojske da vodi klasičan konvencionalni rat u punom obimu, poput onog koji traje u Ukrajini u protekle četiri godine.

Starmer je prethodno najavio da će njegova Vlada povećati izdvajanja za odbranu na 2,5 odsto Bruto društvenog proizvoda (BDP) do iduće godine, a da je plan da se do 2034. godine izdvajanja dodatno povećaju na malo više od tri odsto. To se uklapa u planove ostalih zapadnih zemalja, koje je od ukrajinskog sukoba zahvatila manija ulaganja u kupovinu naoružanja.

Nominalno gledano, Velika Britanija izdvaja ogromne svote novca za vojsku i, sa oko 60 milijardi funti (nešto više od 80 milijardi dolara) i 2,5 odsto BDP za odbranu, u potpunosti se uklapa u zahteve koji se postavljaju pred vodeće NATO države.

Pa ipak, struktura izdvajanja je takva da je procena stručnjaka da Britaniji nedostaje oko 30 milijardi funti godišnje za obnovu naoružanja koje se koristi još iz perioda Hladnog rata, kao i za održavanje složenih borbenih sistema od velikog značaja. Analitičari procenjuju da britanskoj vojsci od oružja najviše nedostaju mornarička i sredstva protivvazduhoplovne odbrane, ali i savremeni tenkovi, dok zalihe municije ne omogućavaju dugotrajno ratovanje punog intenziteta. Tim pre što su nekadašnje rezerve odavno potrošene na ratištima Ukrajine.

BRITANSKA MORNARICA

Kada se govori o problemima u britanskoj vojsci, tu se pre svega misli na mornaricu, kojoj hronično nedostaju ispravne nuklearne podmornice, koje neprestanim patrolama treba da obezbede kredibilnu pretnju u nuklearnoj doktrini odvraćanja potencijalnog agresora.

Britanija je 1997. imala 22 podmornice u aktivnoj upotrebi, dok ih je danas svega deset. Osim toga, zbog nedovoljnog finansijskog izdvajanja, ali i zbog smanjenja broja brodogradilišta i drugih pogona za održavanje plovila, dešava se da mnoge podmornice provode na remontu i po nekoliko godina, pa to otežava i obuku posada.

Prošle godine je nuklearna podmornica HMS Vanguard na moru provela sedam meseci umesto predviđenih 90 dana, jer nije bilo dovoljno ispravne tehnike i ljudi da ih zamene u patroli. Posada od oko 130 ljudi tako se vratila sa najduže patrole u životu, a nijedna od prethodnih osam patrola nije trajala kraće od pet meseci.

Takvo pojačano angažovanje ne ostavlja samo posledice po tehniku već i na ljude, kojima dugo odsustvovanje od kuće i teški uslovi rada utiču na moral. U proteklih 15 godina mornarica ima problema sa brojem ljudi i nijednom u tom periodu nije uspela da ostvari planirani broj za regrutaciju mornara.

U tom periodu broj mornara smanjen je za 16 odsto i procenjuje se da u svakom momentu nedostaje oko 1000 ljudi. Samo prošle godine iz vojske je otišlo oko 240 obučenih mornara, što je ekvivalent od oko dve posade nuklearne podmornice ili fregate.

Kriza ljudstva rešava se kroz agresivnu kampanju sa promotivnim spotovima, ali bez naročitog uspeha. Ideja da se vojska obrati manjinama nije dala previše rezultata jer statistika ukazuje da, iako je među vojskom oko 17 odsto pripadnika manjina, broj srednjih i visokih starešina iz redova te populacije iznosi svega 1,5 odsto.

U prethodnih trideset godina iz upotrebe je izbačeno 12 velikih borbenih brodova bez ikakve zamene, a najveći problem su fregate jer već 20 godina nije bilo novoproizvedenih plovila. Od planiranih 12 razarača “tip 45” proizvedeno je svega šest brodova, nakon čega je program obustavljen. Mnogi brodovi, naročito iz redova fregata “tip 22” i “tip 23”, koji su bili naručeni za britansku mornaricu, još tokom gradnje su zbog nedostatka finansija prodati drugim zemljama, na primer Čileu, Brazilu ili Rumuniji.

BRITANSKA AVIJACIJA

Brojke govore da je britanska avijacija (RAF) i dalje jedna od najznačajnijih u svetu, sa nešto više od 640 letelica u aktivnoj upotrebi. Ako se, međutim, zagrebe po površini pa analizira struktura tog broja, brzo se dođe do zaključka da svega oko 150 odlazi na borbene avione, uglavnom “jurofajtere” i američke F-35.

Vremena su se promenila i mogućnosti savremenih aviona daleko su veće, ali se kao anegdota prepričava podatak da je po regionalnom sporazumu o kontroli naoružanja nakon Dejtonskog sporazuma, Saveznoj Republici Jugoslaviji nametnuto da poseduje “svega” 155 borbenih aviona i 53 helikoptera. To se tada smatralo maltene izdajom, pa je jedan broj aviona nominalno preveden u školske ili proglašen za avione koji se koriste u svrhu istraživanja i razvoja, kako ne bi upali u kvotu borbenih aviona, jer je jedna zemlja te veličine smatrala da joj nije dovoljno da ima “samo” 155 borbenih aviona.

Ono što opterećuje Britansko ratno vazduhoplovstvo jeste angažovanje van granica. U šestomesečnim rotacijama RAF angažuje svoje snage u baltičkim državama prema Rusiji i u Rumuniji, a u prethodnom periodu bilo je vidljivo angažovanje avijacije i na Bliskom istoku, u sukobima sa Iranom.

Činjenica da u svojim eskadrilama raspolaže sa dva vrlo savremena i moderna aviona (“jurofajter” i F-35) za posledicu ima velike troškove održavanja, a nedostatak zemaljskog osoblja utiče na to da je broj ispravnih aviona na zabrinjavajućem procentu.

Mala digresija – ako jedna velika Velika Britanija ima takve probleme sa finansiranjem eksploatacije savremenih borbenih aviona, šta čitalac misli kako će isti posao obavljati Srbija kada stignu francuski “rafali”? Kakav će to logistički košmar biti u situaciji u kojoj se u srpskom vojnom vazduhoplovstvu uporedo koriste i ruski “migovi”, jugoslovenski “orlovi” i “supegalebovi”, francuske “gazele”, nemački H-145M, ruski Mi-17/24 i 35, španski i sovjetski transporteri C-295 i An-26, domaće i kineske bespilotne letelice…

KOPNENA VOJSKA

Kraj Hladnog rata britanska kopnena vojska dočekala je sa oko 155.000 aktivnih vojnika i starešina. Danas je taj broj oko 72.500 ljudi, što je najmanji broj Britanaca u uniformi još od vremena Napoleona.

Kada bi se ukrstio broj stanovnika Britanije i Srbije i broj pripadnika njihovih oružanih snaga, to bi bilo kao da Kopnena vojska Srbije ima oko 6000 ljudi (po formaciji je taj broj oko dva puta veći). Tamošnji mediji, koji za razliku od Srbije raspolažu konkretnim informacijama o situaciji u vojsci i mogu otvoreno da pišu o njenim problemima, šale se na račun tog brojnog stanja i uspeli su da izračunaju da čitava kopnena vojska te zemlje može da se smesti na stadion “Milenijum” u Kardifu, pa čak i da ostane nešto malo mesta.

Koliko su velike brojčane restrikcije u tom periodu najbolje svedoči sudbina čuvenih škotskih pukova, koji su se istorijski smatrali svojevrsnom elitom britanske pešadije i koji su tradicionalno uvek bili u prvim redovima svih značajnih ratova.

Te 1991. godine u britanskoj vojsci bilo je čak osam pešadijskih i konjičkih pukova sa prefiksom “škotski”, iako te jedinice nisu uvek bile popunjene po materijalnoj formaciji. Već do 2006. godine, broj škotskih jedinica sveden je na jedan puk i jednu ojačanu četu u Londonu, koja služi za ceremonijalne potrebe. U međuvremenu je broj bataljona sa pet smanjen na tri.

Kao mornarica, i kopnena vojska Ministarstva odbrane ima velikih problema da privuče nove regrute. Novo vreme donelo je i neke nove tendencije, pa je proces regrutovanja i reklamiranja vojnog poziva poveren privatnim firmama, što donosi dodatne birokratske prepreke.

Poređenja radi, Sjedinjene Američke Države u Evropi, dakle na drugom kontinentu, u svakom momentu imaju između 80.000 i 100.000 vojnika, što je više nego što Britanija može da angažuje.

To ne znači da Britanija i dalje ne ispunjava svoje obaveze kao istaknuta NATO članica. Jedan borbeni tim od oko 1000 pripadnika oklopno-mehanizovanih snaga angažovan je na Baltiku, dok je jedna ojačana četa raspoređena u Poljskoj, u sastavu NATO grupe na čijem je čelu SAD. Međutim, to je bleda senka vojske koja je u Iraku, Avganistanu i na prostoru bivše Jugoslavije angažovala čitave divizije u borbenim operacijama ili u očuvanju mira.

Problem sa svim savremenim borbenim sredstvima u tome je što je njihova cena nesrazmerno velika i nijedna vojska na svetu ne može da zameni stara sredstva u razmeri 1:1, što se posebno održava na velike vojske kakva je britanska. Dugotrajno odlaganje modernizacije, do kojeg je došlo tokom poslednje decenije 20. i prve dve decenije 21. veka, uticale su na to da su se resursi potrošili i da modernizacija postojećih borbenih sistema više nije opcija.

Neki nedostaci mogu se “pokriti” nabavkom malobrojne ali sofisticirane opreme, poput dronova i druge savremene elektronike, koja donekle može da bude zamena i za ljude i za klasičnu “gvožđuriju”. Ipak, iskustva dugotrajnog sukoba u Ukrajini jasno su pokazala da vreme tenkova, artiljerije i pešadije još nije prošlo.

Prošlogodišnje istraživanje Ministarstva odbrane pokazalo je da je 60 odsto pripadnika oružanih snaga stanje morala označilo kao nisko, a da je svega 40 odsto njih izjavilo da je zadovoljno svojim statusom. U toku te godine vojsku je svakog meseca napuštalo 300 ljudi, više nego što se prijavljivalo za rad u oružanim snagama.

Vlada je pokušala da odgovori snažnom reklamnom kampanjom i povećanjem plata od šest odsto, što je najveće pojedinačno povećanje u protekle dve decenije. Ali nove generacije, što je prisutno u većini modernih zemalja Zapada, imaju socijalne i kulturološke prepreke koje ih sprečavaju da ostvare onu vrstu veze sa vojnim sistemom koju su imali njihovi preci u vreme svetskih ratova i ostalih sukoba u 20. veku.

U istraživanju od pre tri godine, svega 28 odsto ispitanih Britanaca prihvatilo bi uvođenje neke vrste vojne obaveze. Najveći broj onih koji se protive dolazi upravo iz populacije mladih, istih onih koji bi trebalo da popune jedinice u slučaju da se ta obaveza uspostavi.

Velika Britanija je dugo godina naplaćivala “dividende mira” i prešla je liniju do koje je nešto moglo da se uradi delimičnim reformama. Sada je potrebna snažna politička odluka da se izdvajanja za oružane snage dramatično povećaju. I to ne nešto malo “severnije od tri odsto”, kao što je Starmer nagovestio do 2034. godine, već da se odmah krene ka ideji američkog predsednika Donalda Trampa, koji svojim NATO saveznicima sugeriše da se ta brojka približi koti od pet odsto BDP.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!