Jesu poslednjih godina Ljubljanom prošli Helmut Kol, Papa (čak dva puta), Bil Klinton i druge visoke ličnosti, ali tek je poseta Buša i Putina gradu dala pečat "diplomatske prestonice sveta", kako su ocenili pojedini komentatori
SUSRET NA VRHU: Brdo kod Kranja, u domu Karađorđevića
„Slovenija, mesto gde se ozbiljni parovi zagledaju u zvezde.“ Tekst ogromnog plakata zalepljenog na sve na bilborde u okolini i centru Ljubljane. Time je pučanstvo upozoreno na „istorijski susret američkog predsednika Džordža Buša i ruskog predsednika Vladimira Putina“. Plakat su videli kako stanovnici Ljubljane tako i zvani i nezvani gosti, članovi raznih ekoloških organizacija, Grinpisa i Amnesti Internešenela. Nisu ih videli samo oni kojima su bili namenjeni – Buš i Putin. Ruta ih je odvela od aerodroma do Brda kod Kranja i nazad. Ljubljana je bila u suprotnom pravcu.
Od kada je sredinom maja Rojters objavio vest da će se američki i ruski predsednik prvi put sresti u Ljubljani, Slovenija je u vanrednom stanju. Formiran je poseban komitet za pripremu susreta na vrhu, angažovane su PR agencije i mobilisani mediji. Niko nije ni pomislio da postavi pitanje para. Jednostavno, nije bilo partiotski upuštati se u dileme koliko će šta koštati i otkuda novci iz „budžetske rupe“. Drnovšekov Ured za informisanje raspisao je konkurs za grafičko rešenje loga susreta; javilo se jedanaest agencija, a izabran je dizajn u kome se reč Bush (napisano latinicom, vodoravno) i Putin (ćirilicom, vertikalno) ukrštaju u istom slovu – „H“ odnosno „N“. U organizaciju su uključeni svi, od Turističkog saveza do Privredne komore. I dobra prilika nije propištena – oko 2000 akreditovanih novinara dobilo je na dar video kasetu o Sloveniji, majice („Bio sam tu sa Džordžom i Vladimirom“), slagalice i promotivni materijal, što o susretu što o desetogodišnjici slovenačke samostalnosti, plus dve besplatne karte za Operu, uveče, kada Džordž i Vladimir odu.
PUSHIBUTIN: Šefica Urada za informisanje izjavila je kako je izbor šire okoline Ljubljane za ovakav susret „na vrhu“ uistinu „najveći poklon Sloveniji za desetogodišnjicu osamostaljenja“ i „promocija, kakva nikakvim novcima ne može da se plati“. Poslednji sličan diplomatski susret održan je u Ljubljani pre tačno 180 godina, kada je u tadašnjem Lajbahu organizovana jedna od konferencija Bečkog kongresa.
Jesu poslednjih godina Ljubljanom prošli Helmut Kol, Papa (čak dva puta), Bil Klinton i druge visoke ličnosti, ali tek je poseta Buša i Putina gradu dala pečat „diplomatske prestonice sveta“, kako su ocenili pojedini komentatori. To osećanje su podgrevali i potišteni komentari austrijske štampe, pošto je Beč (navodno) ispao iz kombinacije zbog Jerga Hajdera, prvaka desnice. Posle prvog šoka čak je i ironična opaska ruskog ministra spoljnih poslova Igora Ivanova (da je izbor pao na Ljubljanu tako što „su prstom zaustavili globus“) kasnije prihvaćena kao odlična promotivna izjava pošto je bila toliko bizarna da su je prenele sve svetske agencije i mediji, zbog čega je „ime Slovenije obišlo svet“.
Danima pre subote 16. juna krenulo se u umivanje trgova i zgrada u centru, uređivanje parkova i asfaltiranje prilaza… Domaćini su bili predani svojoj misiji iako se već naslućivalo da visoki gosti neće svratiti u prestonicu niti videti išta više od onoga što se može uočiti iz aviona. Poseban oprez poklonjen je merama sigurnosti. Kanalizacioni otvori su brižljivo pregledani a poklopci zavareni, okolno stanovništvo upozoreno je na poseban režim kretanja i otvaranja prozora, svi automobili parkirani (ili ostavljeni) na potezu od aerodroma Brnik do Brda kod Kranja uklonjeni su, na autoput su postavljene posebne policijske zasede, na svim raskrsnicama policija je postavila blokade kroz koje je dva puta propuštena kolona vozila, prvo američkih, potom ruskih, punih zvanica i agenata.
Slovenačka vlada revnosno je i dosledno obavila pripreme kako tokom susreta ne bi došlo do incidenta. Znalo se da će mesto susreta biti Brdo kod Kranja, bivša Titova rezidencija a danas protokolarni objekat slovenačke vlade, koji nove vlasti rado dovode u vezu sa bivšim komunističkim dendijem, ali nikako i sa Karađorđevićima. Nekoliko dana uoči dolaska Putina i Buša uveden je i poseban režim na graničnim prelazima, vraćeno je stotinak sumnjivaca i strogo su zabranjene sve manifestacije pokreta Zelenih, Grinpisa, Amnesti Internešenela, Ureda za intervencije i drugih grupacija koje se protive globalizaciji. Uprkos naporima vlasti, tu i tamo su osvanuli plakati raznih organizacija koje su podsećale javnost da „o sudbini sveta ne mogu da razgovaraju samo dvojica“, uz poziv građanstvu da se pridruži demonstracijama. Zato je u subotu Ljubljana podsećala na bojište – centar je dva metra visokim plavim policijskim ogradama (nešto je pozajmljeno čak iz susedne Hrvatske) podeljen na zatvorene četvrti, što nije sprečilo pripadnike Grinpisa da preskoče ogradu američke ambasade i lisicama se pričvrste za šta god su stigli, unutar dvorišta, dok su okolinom partolirala borna kola… Specijalci su nekako isekli lisice i odneli „grinpisovce“ (uglavnom iz Austrije), kad je stigla vest da je slovenačka policija prebila par aktivista grupe Ya Basta iz Trsta koji su na granici pokušali da izađu iz autobusa pošto im je zabranjen ulaz u državu…
Iz Hrvatske je za svaki slučaj pozajmljeno i posebno policijsko vozilo s šmrkom, koji na kraju nije upotrebljen iako demonstranti nisu poštovali zabranu okupljanja u parku Tivoli u Ljubljani (tridesetak kilometara od mesta sustreta američkog i ruskog predsednika). Protest su upriličile i organizacija Umanotera, koja se zalaže za sprovođenje sporazuma iz Kjota, a najorginalnija svakako je bila hrvatska grupa Let 3, koja je zaustavljena u predgrađu prestonice, pa Slovencima, Rusima, Amerikancima i svima ostalima nije uspela izbliza da pokaže skulpturu grandioznog muškog polnog organa. Nije baš bilo kao u drugim gradovima Evrope, ali demonstracije u Ljubljani na kraju su ipak uspele. Policija je uhapsila i privela 22 aktivista iz Britanije, Španije, Venecuele, Slovačke i Austrije. Ostali su netaknuti samo domaćini, koji su upriličili poseban „festival otpora“ i ipak prodefilovali ulicama Ljubljane. Na meti „nevladinih trupa“ bio je uglavnom Buš (zbog antibalističkog štita i odbacivanja sporazuma iz Kjota), ali nije zaboravljen ni Putin – zbog kršenja ljudskih prava u Čečeniji. Rezultat tihog rata između institucija sistema i urbane gerile bilo je i otvoreno pismo – protest – koji je nekadašnji vođa slovenačkog ogranka Sorosa Rastko Močnik poslao predsedniku slovenačke vlade, u kome Janeza Drnovšeka optužuje da je Sloveniju zbog Buša i Putina pretvorio u „policijsku državu“.
NAKRALJEVOMSALAŠU: „To ne bih smeo da vam kažem, ali iza one kuće, levo, ima jedan seoski put koji vodi pravo do vile Brdo, preko polja“, rekao mi je mlađi policajac kada sam se zaglavila na petoj policijskoj blokadi pokušavajući da se kolima probijem iz Ljubljane prema Brdu kod Kranja. Blokade su bile tvrde i nisu pomogli ni bedževi ni akreditivi. Činilo se da nema načina da se probijemo do nekadašnjeg letnjikovca Karađorđevića. Ipak, uputstvo je bilo pravo. Poljskim putem i peške preko njiva, konačno u društvu svetske sedme sile, koja je u rezidenciju stigla organizovano, specijalnim autobusima. Park oko zdanja bio je zakrčen reportažnim kolima, a u posebnom pres centru dominirali su ruski i američki izveštači za koje je, za tu priliku, u obližnjem hotelu „Kokra“ otvorena ruska odnosno američka ambasada.
Svi su teško podnosili sparinu, gledali u nebo i čekali da se Buš i Putin pojave na obećanoj konferenciji za novinare. Dok je dobar deo američkih medija bio impresioniran „ličnim kontaktom“ koji su tokom susreta ostvarili Buš i Putin, ruski mediji su naglašavali da se susret odvija u „nekadašnjoj jugoslovenskoj republici Sloveniji“, republici koja „predstavlja najzapadniju državu slovenskih naroda“.
Sve je počelo blagom panikom na aerodromu Brnik jer je Buš napustio Varšavu sat vremena ranije nego što je slovenačka strana računala. Problem je rešen tako što je predsednikova letilica gotovo sat vremena kružila iznad srednje Evrope – dok na zemlji nije bilo sve spremno za svečani doček Džordža i Lore Buš. Putin je stigao po redu vožnje, oko sat kasnije. Oba gosta su prvo desetak minuta porazgovarala sa domaćinima, predsednikom slovenačke vlade Janezom Drnovšekom i predsednikom države Milanom Kučanom.
Tokom samih razgovora Buša i Putina nije se desilo ništa potresno novo i ništa neočekivano. Njihovo druženje trajalo je oko osam sati, a američki novinari koji su došli u „pratnji predsednika“ unapred su znali da će Buš pozdraviti ruskog kolegu pitanjem „ljudskih prava u Rusiji“. Ostalo je išlo kako se moglo pretpostaviti – svako je ostao na svom stanovištu. To se pokazalo i na konferenciji za štampu, tokom koje su predsednici odgovorili na šest pitanja. Prethodno su se Buš i Putin uputili zajedno (sami) iz zdanja vile putićem kroz drvored do pripremljenih govornica (Bušova je bila „blindirana“ do struka, Putinova ne). Buš je bez ikakve uvodne reči moderatora preuzeo mikrofon i kratkim govorom pozdravio okupljene novinare te članove ruske i američke delegacije, kao i vrh slovenačke politike, u loži. Onda je i Putin održao svoj govor i postalo je jasno da nema ništa od dogovora o antibalističkim raketama, a ni debata oko proširenja NATO-a nije bila plodnija.
„Moramo da izgradimo nove odnose, izvan logike hladnog rata… Prijatelji ne uništavaju jedan drugog… I Rusija je zabrinuta zbog Irana, ako sam dobro razumeo vaše reči, predsedniče Putin… Pred vama stoje dva čoveka koja nisu trgovala… To je početak otvorenog, konstruktivnog odnosa… Rusija može biti mnogo bolji prijatelj SAD-a nego što ljudi mogu da zamisle danas…“, izgovorio je Buš, obećavajući formiranje nekakvog komiteta koji bi trebalo da „istraži mogućnosti za nova strana ulaganja u Rusiji“.
KREMALJSKIPOLJUPCI: Buš je tokom predizborne kampanje ostao poznat po tzv. bušizmima, verbalnim gafovima koji su pokazali njegovo površno znanje ne samo geografije nego i svetske politike (o dobrim manirima da i ne govorimo). Slovenija mu, na primer, nije zaboravila kako je još dok je bio guverner Teksasa, prilikom susreta s premijerom Drnovšekom, pozdravio gosta iz Slovačke, pa je Ljubljana proteklih dana nekoliko sati bila ukrašena i ciničnim plakatom „Welcome in Slovakia“… Zato su ovdašnji novinari napeto osluškivali hoće li ponovo „pasti koji bušizam“. Primećeno je da je ruskog ministra spoljnih poslova pomenuo kao „Sergeja Ivanova, ministra odbrane“.
„Pogledao sam tom čoveku u oči i video da je iskren… Da mu ne verujem, ne bih ga pozvao na svoj ranč… Rekao mi je da je negde pročitao kako sam svojim ćerkama dao ime prema svojoj majci i tašti, što je znak dobrog diplomate… Predsednik Putin mi je rekao kako je on učinio isto… I vi ste vrstan diplomata, predsedniče Putin, delimo mnoge slične vrednosti…“, sipao je izraze ljubavi Buš sa svoje govornice, tapšući tu i tamo ozbiljnijeg Putina po leđima. Buš je tome dodao i opaske na račun prisnog „govora tela“ između dva netom upoznata predsednika dve velesile, što je trebalo da uteši prisutne i zameni izostanak bilo kakavog ozbiljnog dogovora na temu koja je bila razlog okupljanja. Hepening je na momente podsećao na već viđene diplomatske susrete Brežnjeva i drugih sovjetskih lidera, nekada poznatih po čuvenom „kremaljskom poljupcu“. Sva razlika je bila u tome što je ulogu „srdačnog medveda“ ovoga puta odigrao američki predsednik. Nije slučaj da je sledećeg dana u Ljubljani osvanula naslovnica „Mladine“ sa Putinom i Bušem koji se ljube – na usta.
Putin je u poređenju sa Bušom delovao suzdržanije. Na veselje prisutne novinarske raje izvukao je odnekud nekada strogo poverljivi telegram sovjetske vlade koja se još 1954. godine interesovala za ulazak u NATO savez; pročitao je i odgovor iz Brisela da je želja Kremlja „nerealna“. Što je bio uvod u formiranje prvo NATO-a, pa onda Varšavskog pakta. Što se tiče ABM ugovora, Putin je odrešito ponovio da „je ruski stav poznat“ i da zato nema smisla „trošiti reči“. Za Rusiju svi do sada potpisani ugovori ostaju na snazi, pri čemu je Putin osudio sve „jednostrane akcije“. Ipak, ni ruski predsednik nije propustio da pomene da SAD i Rusija nisu „neprijatelji“, da „američki predsednik sluša i čuje naše reči“, a naglašena je i važnost konkretnih projekata, poput svemirskog programa i američko-ruskog naftovoda do Novorosijska. Oba predsednika su potvrdila da su pretresla i pitanje Kaspijskog bazena, gde se nalaze najveće rezerve nafte i minerala.
Upitan kakav „mirovni plan nosi u Beograd“, Putin se obrecnuo da se „time verovatno misli na situaciju u celoj regiji“ i posebno obradio prilike u Makedoniji i na Kosovu, uz poređenje sa situacijom u državama Baltika: „I tamo živi oko 40 odsto Rusa koji nemaju zagarantovana ljudska prava, ali to ne rešavamo tako što im šaljemo oružje. Moramo da se borimo protiv svih ekstremista, i zato niko ko se odluči za takav put ne sme da računa na podršku međunarodne zajednice“, izgovorio je Putin dok je američki prevodilac u kabini postavljenoj sa strane gestikulirao kažiprstom.
Konačno, bilo je nekoliko sitnih, ali ne i beznačajnih razlika u izlaganju oba predsednika. Buš je na kraju svog govora odao toplo priznanje Sloveniji („priča o uspehu“), primer šta „može da se ostvari ako slobodi damo šansu“. Ujedno je čestitao Sloveniji desetogodišnjicu osamostaljenja (25. jun) i pozdravio „dva lidera“, Kučana i Drnovšeka. Putinova zahvalnica domaćinima bila je učtiva ali bez čestitki za osamostaljenje. Komentatori nisu prevideli ni činjenicu da je Putin stigao u Ljubljanu iz Šangaja (ojačan posle Kine, dok je Buš došao „ranjen neslaganjem sa partnerima u Evropi“), i da se iz Ljubljane posle minimalne ceremonije na Brniku uputio da prespava „kod prijatelja u Beogradu“, u čemu se mogla naslutiti neka nova podela interesnih sfera između Rusije i SAD-a.
Ono što je procurelo iz diplomatskih izvora jeste da su oba predsednika u ličnom susretu bila zadovoljnija jedan drugim nego što su očekivali, te da se pouzdano zna da će Buš u julu posetiti Putina u Moskvi, a Putin Buša na jesen na njegovom ranču u Teksasu. Sve u svemu, ceo susret u Sloveniji prošao je bez incidenata. Lora Buš je bila oduševljena Bledom i okolinom, pazarila je malo čipke, a članovi američkog obezbeđenja i novinari bili su jedino razočarani činjenicm da su svi dućani, uključujući i djuti fri šop na Brniku bili zatvoreni. Sigurnosti radi. Tako su ionako skupa vina morali da kupe u restoranu, da ponesu bar neku uspomenu na Evropu.
Samo za predsednikove oči
Poznat po „rupama“ u pismenosti i obrazovanju, američki predsednik Džordž Buš neiscrpna je tema raznih satiričara, komičara i karikaturista. Inspirisan prvim odlaskom predsednika Buša na Stari kontinent, američki pisac Tom Meknikol, čiji se komentari mogu pročitati u „Njujork tajmsu“ i „Vašington postu“ ili čuti na nacionalnom radiju, napisao je satirično uputstvo za putovanje kroz Evropu za predsednika Buša.
Vodič kroz Evropu „samo za predsednikove oči“ počinje otprilike ovako: „Dragi predsedniče, uoči Vašeg istorijskog petodnevnog i petonacionalnog putovanja u Evropu, putnička agencija Bele kuće pripremila je za Vas informacije o zemljama koje ćete posetiti da bi Vaše putovanje učinila uspešnim i korisnim.“ U uvodnom delu autor daje nekoliko uopštenih saveta tipa „samo se Vi opustite – u svakoj od tih zemalja postoje Mekdonalds, američki filmovi i marlboro cigarete“ i jedan krucijalni: držite se svog rasporeda i ne spominjite rat ni za živu glavu. „Jedna od glavnih razlika između Amerike i Evrope je novac – Evropa ga ima manje, izgleda drukčije od američkog a neke od valuta nisu čak ni zelene boje. Nemojte komentarisati kako je njihov novac ‘smešan’, budući da su Evropljani osetljivi na tu temu“, kaže autor.
U poglavlju „Putešestvije“ autor Meknikol upućuje predsednika u tajne geografije i diplomatije: „Španija je moderna industrijska zemlja u kojoj živi oko 40 miliona stanovnika… u kojoj se govori jedan od jezika koje i Vi govorite (drugi Vam je engleski). Nemojte nazivati njihov jezik ‘meksičkim’, iako će Vam se učiniti veoma, veoma sličnim, kao uostalom i hrana (izuzev što nemaju naćose, što ćemo Vam naravno obezbediti). U obraćanju zvaničnicima i novinarima obavezno izjavite kako je Madrid veličanstven grad, što će učvrstiti Vaš imidž informisanog svetskog lidera.“ Autor skreće pažnju predsedniku da izbegava priče o Drugom svetskom ratu, pošto je Španija tokom rata bila neutralna zemlja „koja bi, da je ušla u rat, verovatno bila na strani nacista (gubitnika)“. Takođe naglašava da „španska muva ne potiče iz Španije, a nema ni svojstva afrodizijaka“, i savetuje predsedniku da tu temu vešto izbegava.
U Belgiju, zemlju čiji je najpoznatiji izvozni proizvod vafel, predsednik će, ukoliko pročita ovo uputstvo, kročiti sa predznanjem: „Južni Belgijanci su poznati kao Valonci i govore francuski; oni na severu su Flamanci i govore holandski. Valonci su debeli i žovijalni, dok Flamanci nisu tako nezdravi kako izgledaju i zvuče. Brisel je sedište Evropske unije, svojevrstan evropski Vašington D.C., u kome su smeštene hiljade birokrata koji misle da umeju bolje da upravljaju Evropom od lokalnih vlasti. Upoznaćete zvaničnike NATO-a (izgovara se Nejto), koji će se verovatno buniti zbog američkih planova za izgradnju antiraketnog štita.“ U Švedskoj, čiji je glavni izvozni program sastavljen od pornografskog materijala (lascivne knjige, časopisi i filmovi), plaća se u krunama i pije naveliko, kaže autor, naglašavajući da je krajnje uobičajeno i nekažnjivo da omladina uživa alkohol na javnom mestu. „Stoga savetujemo da pozovete ćerku da Vam se pridruži na ovoj deonici puta.“ S obzirom na to da su Poljaci jako ponosni i ne vole šale na svoj račun makoliko one smešne bile, satiričar preporučuje predsedniku da izbegava humor na njihov račun, ili da jednostavno zgode iz viceva pripiše Nemcima. „Najpoznatiji izvozni proizvodi su emigranti i kobasice, a najpoznatiji Poljak je papa Jovan Pavle II čije je svetovno ime Karol Vojtila, što ne bi bilo loše da spomenete.“
Poslednja etapa puta, Slovenija, ujedno je i najteža za predsednika: „Malo se zna o toj zemlji. Veruje se da je smeštena ispod Austrije, sa njene desne strane, iako zapravo to može da bude i Slovačka. Slovenci su bili upleteni u krvavi građanski rat u protekloj deceniji, iako nije sasvim jasno da li su uopšte ratovali, i ako jesu na čijoj su strani bili. O tome će Vas na vreme detaljno informisati sekretar Ramsfeld, ako je potrebno. Sletećete u Ljubljanu, glavni grad ove zemlje. Ne pokušavajte da izgovorite ime ovog grada ni pod kakvim okolnostima, umesto toga izgovarajte frazu ‘veličanstvena enklava slovenske kulture’, i čekajte da usledi aplauz.“ Slovenija je najveća nepoznanica i izazov za predsednika Buša, koji će, kad uđe u avion i krene kući, spoznati ono što je svakom Amerikancu posle prvog putovanja u Evropu kristalno jasno: „Divno je vratiti se u najbolju zemlju na svetu. USA No.1!“
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Odluka još dva meseca aktuelnog predsednika SAD da dozvoli Ukrajini korišćenje američkih raketa u ratu sa Rusijom predstavlja značajnu promenu politike Vašingtona u ukrajinsko-ruskom sukobu
Navodno su hiljade vojnika iz izolovane Severne Koreje već u Rusiji. Tamo će, kažu sagovornici DW, videti relativno blagostanje i propitati zvaničnu propagandu Pjongjanga. Ali, šta kada se vrate?
Profile na X-u, bivšem Tviteru, gase mediji, brendovi i poznate ličnosti. Podrška Ilona Maska dolazećem predsedniku Donaldu Trampu za njih je tek deo problema. Ali, da li su druge platforme bolje?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!