U Grčkoj se dogodilo što se dogoditi nije smelo: pobedu na parlamentarnim izborima održanim u nedelju odnela je Koalicija radikalne levice (SIRIZA), partija sačinjena od niza komunističkih grupacija koja u pitanje ne dovodi samo autoritet Evropske komisije, međunarodnih finansijskih institucija, već i sama pravila neoliberalne kapitalističke igre koja su zavladala Evropom nakon izbijanja finansijske krize 2008. godine. Dogodilo se to ne u nekoj zemlji Južne Amerike, već u državi članici Evropske unije i evrozone, i to uprkos zastrašivanjima Brisela i Berlina, uprkos pretnjama da Grčkoj preti izbacivanje iz evrozone i projektovanjima raznoraznih katastrofičnih scenarija po Grke ukoliko Siriza dođe na vlast i počne da sprovodi svoj program.
ČEGEVARA I EVROPSKE TEHNOKRATE: Bes, očaj i beda grčkih birača pobedili su strah. Enfant terrible evropske politike, perjanica Sirize Aleksis Cipras, već u ponedeljak je ekspresno ustoličen kao novi premijer Grčke. O reprogramiranju, to jest brisanju grčkih dugova koji se mere u stotinama milijardi evra, o ukidanju striktnih mera štednje kojima je Trojka – Evropska komisija, Evropska centralna banka i Međunarodni monetarni fond – uslovila finansijsku pomoć Grčkoj, evropske birokrate i tehnokrate moraće da pregovaraju sa drugom Ciprasom kome je uzor Če Gevara.
Noćna mora Evropske unije je tako postala java. U njenom jezgru je na vlast došao neko ko poveriocima u lice kaže da svoj dug, eto, neće da plati, jer ga nije moguće otplatiti, i pritom viče No pasaran. Cipras je obećao i da ljudima koji nisu u stanju da otplaćuju hipotekarne kredite grčke banke neće moći da oduzimaju stanove u kojima žive. Obećao je i da će dodatno da oporezuje bogate, da bi najsiromašniji mogli da se besplatno leče, školuju i voze javnim prevozom, pa tako redom, sve jedna komunistička blasfemija do druge. Najavio je, dakle, ne samo niz socijalnih mera koje su u potpunoj suprotnosti sa zahtevima Trojke i međunarodnih poverilaca, već i rušenje pojedinih tabua kapitalizma.
ŠIRENJE ZARAZE: Ne radi se, međutim, samo o ekonomskim neslaganjima kako Grčka može da se izvuče iz krize, pa čak ni o celovitosti evrozone, čije bi sužavanje bilo presedan i svakako uzdrmalo finansijska tržišta i autoritet EU – za izbacivanje Grčke iz evrozone, grexit, već postoje razrađeni scenariji, a iz Berlina su u poslednje vreme stizale umirujuće poruke da to, zapravo, ne bi bilo ništa strašno. U suštini se radi o tome da je pobeda Radikalne levice u Grčkoj otvorila mogućnost da u Evropi prvi put nakon pada Berlinskog zida dođe do ozbiljnog sudara ideologija. Radi se o tome da je konačna pobeda kapitalizma, to jest vraćanje njegovih neoliberalnih obrisa u Evropu, dovedena u pitanje, da bi bauk Sirize mogao da se nadvije nad Evropom i zarazi njen prezaduženi jug koji sada igra u taktu u kome Berlin i Brisel sviraju: Portugal, gde su izbori na leto, Španiju, gde su parlamentarni izbori na jesen, Italiju, koju muči recesija i porast nezaposlenosti, Francusku, koja se vrti u začaranom krugu krize…
U Španiji je u martu prošle godine osnovan Podemos („Mi možemo“), partija radikalne levice koju je britanski „Ekonomist“ okarakterisao kao „ekvivalent grčke Sirize“, jer je proistekla iz besa Španaca zbog striktnih mera štednje koje nameće konzervativna vlada i sve veće nezaposlenosti. U sličnom tonu je i „Njujork tajms“ pisao o Podemosu, istakavši da je to partija ukorenjena među mladima čije se ideje šire internetom. Nepunih godinu dana od svog osnivanja Podemos je već nedeljama u istraživanjima javnog mnjenja na prvom mestu, ispred vladajuće konzervativne Narodne partije i socijalista, a pobeda Sirize, koju je podržala u izbornoj kampanji, tek mu daje krila. Baš kao Aleksis Cipras, i harizmatični vođa Podemosa, mladi univerzitetski profesor Pablo Iglesijas, pun je revolucionarnog elana, traži ukidanje mera štednje i otpis duga Španiji i nada se ideološkom prevratu u Evropi. Za razliku od male Grčke, Španija je četvrta privredna sila evrozone.
ODSTRANJIVANJE PRE METASTAZE: Od izbijanja finansijske krize mnogo je bilo kritika da je demokratija počela da trpi, jer su vlade zemalja evrozone odlučile da parama poreskih obveznika spasavaju banke posrnule zbog raznoraznih špekulacija, da „interese finansijskih institucija i kapitala stave ispred interesa osiromašenih građana“. Dok Siriza nije došla na vlast, bile su to samo salonske kritike, nemoćne da bilo šta preokrenu.
Do sada su iole značajnije „antibriselske“ evropske partije bile ustoličene na desnom, manje ili više nacionalističkom i radikalnom krilu. Ma koliko bila politički nekorektna i dovodila u pitanje svrsishodnost EU ili evra, ma koliko se bunila protiv „briselskog diktata“ i globalizma, ta populistička desnica ni izbliza nije izazvala takvu bojazan u Evropi kao dolazak Sirize na vlast u Grčkoj i jačanje Podemosa u Španiji. Prvo, zato što one ne dovode u pitanje samo biće modernog kapitalizma u kome blede njegove socijalne komponente u Evropi, i drugo, zato što su sa svojim principom „nacionalne pravde“ ostale u okviru granica pojedinih nacionalnih država. Sa druge strane, ova nova, podmlađena i radikalna evropska levica ne želi ukidanje evra, već promenu politike i pravila EU, sa svojim principom „međunarodne solidarnosti“ ima potencijal da izazove prekogranični požar i dovode u pitanje pravila međunarodnog kapitala koga prepoznaju kao neprijatelja. Ginter Gras je govorio o tome da je kapitalizam pobedio, jer se kapital na vreme globalizovao, dok su sindikati, kao okosnica demokratskog socijalizma, ostali zarobljeni u nacionalnim okvirima i pregovorima o tarifnim ugovorima.
Postoji bojazan da bi Grčka, ukoliko se Cipras sada kada je premijer „ne smiri“ i ne popusti, kao što se to događalo sa mnogim „revolucionarima“ kada bi jednom došli na vlast, na svojoj koži mogla da oseti „rušilačku snagu međunarodnog kapitala“. Po principu da „tumor“, ako ne reaguje na hemioterapiju, treba ukloniti dok nije počeo da metastazira i zahvata druge organe, Grčka bi mogla da bude surovo kažnjena za primer drugima. Činjenica je da bi bez finansijske pomoći EU zemlja bankrotirala, postala nesolventna, bila prinuđena da vrati drahmu i upusti se u avanturu sa nesagledivim posledicama, da njeni građani upadnu u bezdan možda i gori od ovog u kome se nalaze.
KO ĆE PRVI DA POPUSTI: Predstoji period u kome će se vlada u Grčkoj i Trojka igrati „moše“: Cipras će zahtevati ukidanje makar dela duga od oko 320 milijardi evra i popuštanje restriktivne štednje; Brisel će to odbijati, pa ko prvi ustukne. Problem za Sirizu je da Grčka osim sopstvenom propašću, nema čime da ucenjuje EU. Kancelarka Nemačke Angela Merkel je, baš kao i šef Evropske komisije Žan-Klod Junker, decidirano rekla da otpis makar i dela grčkog duga ne dolazi u obzir. Jer, kako onda Španiji, Italiji ili Portugalu objasniti da se njima ne može otpisati deo duga koji se meri u hiljadama milijardi evra? Nemački ministar finansija Volfgang Šojble je objasnio da se vlasti menjaju, ali se ne menjaju države, te da Grčka ima da se drži ugovorenih obaveza i sprovodi reforme i rigidnu štednju ukoliko želi da dobije evropsku finansijsku pomoć bez koje bi bankrotirala. Popuštanje Grčkoj značilo bi poraz nemačke politike štednje koju je nametnula EU.
Neposredno pred izbore u Grčkoj, Evropska centralna banka je donela odluku da počev od marta ove pa do septembra 2016. godine upumpa u posrnula tržišta evrozone preko hiljadu milijardi evra. Iz tog paketa je izuzeta Grčka. Pored ekonomskih obrazloženja, ove „istorijske mere“ i te kako imaju i političku konotaciju: s jedne strane treba učiniti sve da se neki neokomunistički duhovi u Evropi na plodnom tlu sve veće nezaposlenosti i bede sve većeg broja njenih građana u južnim predelima ne povampire. Sa druge se i Grčkoj pod nos stavlja šargarepa taze štampanih para koje se puštaju u opticaj i koje bi mogla da dobije ukoliko Siriza odustane od sebe same. Efekti ove mere, baš kao i sudbina Grčke, ma u kom pravcu Siriza da krene, nesagledivi su.
Svi mediji se bave ekonomskim i finansijskim aspektom grčke tragedije. Gotovo niko ne govori o tome da je u Grčkoj na vlast došla maltene komunistička partija, kojoj sve etablirane, pa i socijalističke i socijaldemokratske partije, koje se sve manje razlikuju od demohrišćanskih, žele sve najgore. Naravno, na račun grčkih građana.
