Bez obzira na stranačku pripadnost, građani Amerike suočili su se sa krajnje jednostavnim, ali ne tako prijatnim pitanjem: ako je jedan usamljeni mladić bio na pragu da ostvari svoju nameru i ubije predsedničkog kandidata, šta mogu da očekuju ostali? Odgovor će sigurno uticati na to ko će biti novi predsednik zemlje.
Za “Vreme” iz Njujorka
Pucnji na Donalda Trampa tokom predizbornog mitinga u Batleru ujedinili su podeljene građane Amerike u zajedničkoj neverici, jer niko u prvom trenutku nije verovao u ono što se događalo u Pensilvaniji. Dok su njegove pristalice koje su na ulicama Njujorka pratile prenos skupa mislile da je reč o prasku vatrometa, oni koji mu nisu naklonjeni govorili su kako je metež koji je nastao nakon toga bio deo unapred pripremljenog scenarija. Tek kada su stigle vesti da su napadač i jedan učesnik mitinga ubijeni, a dvoje ljudi teško ranjeno, postalo je jasno da to nije bilo slavlje niti deo marketinške kampanje republikanaca, već da se desilo nešto što će trajno obeležiti ovu zemlju. Sva upozorenja i strahovanja o izbijanju političkog nasilja koja su se mogu čuti proteklih meseci postala su stvarnost Sjedinjenih Američkih Država.
Značaj ovog događaja prvi je prepoznao onaj koji se našao na meti napadača. Dok se s okrvavljenom glavom uspravljao iza govornice, Tramp je nervoznim glasom tražio cipele koje su mu spale tokom pokušaja pripadnika Tajne službe da ga zaštite svojim telima. Kada se konačno obuo i pridigao, umesto da se odmah skloni na sigurno, on je visoko podigao stisnutu pesnicu ispred američke zastave pozivajući pristalice na borbu, na šta mu je masa uzvratila horskim skandiranjem imena Amerike. Bez obzira na to ko će pobediti na novembarskim izborima, ova slika ostaće urezana u istoriju ove zemlje za sva vremena.
SUKOB DVA SVETA
Prvi put nakon napada na Ronalda Regana, jedan bivši ili aktuelni predsednik našao se na nišanu atentatora ali je, za razliku od okolnosti u kojima su ispaljeni pucnjevi ispred vašingtonskog Hiltona 1981, SAD sada duboko polarizovana država. Koliko god politički čelnici, na čelu sa predsednikom Džozefom Bajdenom, pozivali na jedinstvo i osuđivali nasilje, nepoverenje između pristalica republikanaca i demokrata nikada nije bilo veće, jer to više nisu samo politička razmimoilaženja između pristalica dve vodeće stranke, već otvoren sukob dva pogleda na svet.
To se moglo jasno videti u populističkim porukama na republikanskoj nacionalnoj konvenciji u Milvokiju, gde je Donald Tramp zvanično izabran za predsedničkog kandidata, a milenijalac iz Ohaja Džej Di Vens, dobro znan po svojim konzervativnim stavovima, protivljenju pomoći Ukrajini, intervencionističkoj politici i globalističkoj ekonomiji, postao Trampov izbor za potpredsednika. Blokirane ulice, policijske kontrole, sigurnosne barijere, snajperisti na krovovima, detektori za metal na ulazima i detaljno pretresanje svih automobila, samo su dodatno istakli sve ono što nije bilo preduzeto uoči skupa u Pensilvaniji. Ti bezbednosni propusti, koji će biti predmet nezavisne istrage i saslušanja direktorke Tajne službe Kimberli Čitl u Predstavničkom domu, mogli su da koštaju života republikanskog lidera, jer nikome nije jasno kako se dvadesetogodišnji Tomas Metju Kruks našao sa poluautomatskom puškom AR-15 na krovu zgrade udaljene svega 150 metara od govornice, za šta nadležne službe prebacuju odgovornost s jednih na druge. Istraga će u svakom slučaju reći ko je procenio da je industrijsko postrojenje AGR izvan granice zone bezbednosti, tako da je njegovo obezbeđenje bilo prepušteno lokalnoj policiji.
Još uvek se ne zna sasvim pouzdano da li je Trampovo uho okrznuto puščanim zrnom ili ga je pogodio komad stakla telepromptera koji se raspao od udara Kruksovog hica. Bivši predsednik na platformi “Trut soušal” izričito tvrdi da je ranjen metkom, pripadnici Federalnog istražnog biroa (FBI) odbijaju da se izjasne o tome, mada u ovom trenutku to i nije preterano važno. Na fotografiji čuvenog reportera “Njujork Tajmsa” Daga Milsa jasno se vidi metak koji proleće pored Trampove glave, Tomas Kruks bio je član streljačkog kluba u obližnjem Džeferson Hilsu, a dan pre atentata proveo je vežbajući na poligonu, tako da je republikanski lider izbegao smrt pukim slučajem ili, kako on kaže, “zahvaljujući Bogu”. Stoga FBI i Ministarstvo pravde čitav slučaj zvanično tretiraju kao “pokušaj atentata” i akt “domaćeg terorizma”.
Sama poluautomatska puška u čiji magacin može da stane od osam do trideset metaka, što je različito regulisano propisima svake savezne države, a koja može da se kupi uz vozačku dozvolu u svakoj bolje snabdevenoj prodavnici sportske ili lovačke opreme, bila je u vlasništvu Kruksovog oca, dok je mladić uoči mitinga nabavio kutiju municije i merdevine. Došao je na skup svojom “hjundai sonatom”, ali je očigledno neko ubrzo primetio njegovo sumnjivo motanje po parkingu industrijskog postrojenja i pozvao lokalnu stanicu u Batleru. Došla su dvojica policajaca i zatekli Kruksa na krovu niske industrijske zgrade. U trenutku kada je Tramp počinjao govor, neki posetioci su prišli objektu i rukom pokazivali policajcima na čoveka koji je puzao po krovu. Kada se jedan od njih popeo merdevinama, mladić je u njega uperio oružje, policajac je odskočio nazad, nakon čega su čulo osam Kruksovih hitaca, a potom i snajperska vatra pripadnika Tajne službe koji su ubili napadača. U neposrednoj blizini pronađen je Kruksov automobil sa eksplozivnom napravom koja je bila povezana sa okidačem na njegovom telu, a koji on očigledno nije uspeo da aktivira.
ZAJEDNIČKI POZIV NA JEDINSTVO
Njegovi školski drugovi opisuju ga kao usamljenog, nepopularnog dečaka koji je često bio izložen zadirkivanju, poruzi i vređanju kakvog nisu pošteđeni mladi njegovog uzrasta ni u američkim školama gde se, inače, ne toleriše bilo koja vrsta vršnjačkog nasilja. Bez obzira na to što se u lokalnoj administraciji izjasnio kao republikanac, on je svojevremeno donirao i skromnih 15 dolara za Ektblu (ActBlue) kojim se finansiraju političke kampanje demokrata, mada njegovi postovi na društvenim mrežama, a ni poruke na mobilnom telefonu ne otkrivaju bilo kakve političke motive samog napada, tako da se razlozi Kruksovog dela verovatno nikada neće ni saznati, kao što nisu do kraja rasvetljene namere onih koji su nedavno hteli da ubiju sudije Vrhovnog suda, sa čekićem upali u kuću bivše predsedavajuće Predstavničkog doma Nensi Pelozi, spremali otmicu guvernerke Mičigena Grečen Vitmer ili napali kongresmena Stivena Skalisa. Ako je nekome za utehu, pucalo se tokom američke istorije na brojne predsednike i kandidate za ovu funkciju – od Linkolna i Mekinlija, preko Ruzvelta i Kenedija, do Volasa i Forda.
Gotovo je nemoguće naći nekoga čije ime nešto znači u ovoj zemlji a da se nije oglasio o pokušaju atentata. Bilo je tu istinski zabrinutih, trezvenih i smirujućih poruka, ali nisu izostali ni oni koji su govorili o “ludacima na ekstremnoj levici” i direktno optuživali Demokratsku stranku i predsednika da su svojom retorikom o Trampu kao “smrtnoj pretnji za američku demokratiju” podsticali ljude da uzmu oružje u ruke i spreče propast nacije.
Za to vreme su predsednik i bivši predsednik činili sve da spuste tenzije. Bajden je odmah nakon pucnjave rekao da “u Americi nema mesta za ovu vrstu nasilja”, nazivajući ono što se dogodilo “bolesnim”, dok je potom, u retkom obraćanju iz Ovalne sobe, što predsednici rade samo u posebnim prilikama, govorio da mora da se “spusti politička temperatura” i da oni koji se ne slažu “nisu neprijatelji” jedni drugima. Ovo je prvi put da se dva pretendenta za mesto predsednika saglase u bilo čemu, jer je i Tramp pozvao na ujedinjenje, govoreći da ima “mnogo dobrih ljudi na drugoj strani”. Zajednička briga, ali i ista želja da se zadobije poverenje birača, tim pre što je čitav događaj gurnuo u drugi plan sve ono što se dešavalo prethodnih dana u njihovim kampanjama i podigao predsedničku utrku na sasvim novi nivo.
NEUSPEH SE NE PRAŠTA
Tramp se pre pokušaja atentata držao svog proverenog trojstva inflacija-imigranti-kriminal, ćuteći o Bajdenovom katastrofalnom nastupu tokom predsedničke debate, jer se predsednik već našao na udaru liberalnih medija, članova svoje stranke, pojedinih donatora i javnih ličnosti koje su ga bezrezervno podržavale proteklih godina, tako da republikanci nisu imali previše razloga da se upliću u tu porodičnu svađu. Uz dužno poštovanje prema predsedniku i pohvale za njegov dosadašnji rad, njihova glavna poruka je bila da sadašnji Džozef Bajden nije isti čovek u odnosu na ono što je bio pre nekoliko meseci i da njegova misaona lutanja i verbalna spoticanja nisu izolovani ekscesi već trajno mentalno stanje čoveka u ozbiljnim godinama. Veliki deo onih koji podržavaju demokrate brutalno iskreno je rekao kako nikoga nije briga da li se neko trudi oko vrednih i dobrih stvari, što je predsednikova glavna linija odbrane, ako nije u stanju da pobedi na narednim izborima i spase državu od republikanaca. Amerika ne prašta neuspeh.
No, kada se sve ponovo smiri, biće jasno da je nakon debate Donald Tramp na tragičan način dobio novi podsticaj u borbi za drugi mandat, a da Bajdena od tog cilja deli mnogo duži i krivudaviji put. On više nema naspram sebe sebe samo republikanske glasače, već i deo neopredeljenih birača koji se gnušaju nasilja, kao i sve veći broj demokrata koji sumnjaju u njegovu pobedu.
U svakom slučaju, između dvojice kandidata više nema razmimoilaženja o neophodnom jedinstvu nacije, jedino još glasači treba da kažu ko će biti na njenom čelu, što će odrediti budućnost zemlje, zbog dijametralno suprotnih vrednosti koje zagovaraju dvojica kandidata.
Do konačne odluke na izborima, građanima Amerike preostaje da se pozabave krajnje jednostavnim, ali ne tako prijatnim pitanjem: ako je jedan usamljeni mladić bio na pragu toga da ostvari svoju nameru i ubije predsedničkog kandidata, šta mogu da očekuju ostali? Tako će lakše prihvatiti svet u kome žive, gde ono što liči na zvuke vatrometa nije uvek slavlje, niti je krv na nečijem licu deo marketinga, već realnost prožeta političkim nasiljem kome se ne nazire kraj.
Protiv Netanjahua, njegovog bivšeg ministra odbrane Joava Galanta i zvaničnika Hamasa, optuženih za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti, Međunarodni krivični sud u Hagu izdao je naloge za hapšenje. Izraelski lideri osudili su ovaj zahtev kao sramotan i antisemitski
Angela Merkel otkriva detalje svoje politike prema Rusiji i Ukrajini u novoj knjizi „Sloboda“. Odluke sa samita NATO 2008. i dileme oko prijema Ukrajine u Alijansu osvetljavaju njen strah od sukoba sa Rusijom, ali i izazivaju nova pitanja o odgovornosti za današnji rat
Koliko je svet daleko od nuklearnog rata Rusije i Zapada? Ako verujete srpskim tabloidima, uveliko je vreme da pakujete kofere, stvarate zalihe hrane i bežite u neko improvizovano atomsko sklonište. Realnost je, ipak, malo drugačija
Američke AI kompanije su posebno zadovoljne, njihove akcije rastu, uporedo sa očekivanjem da će biti ukinute regulacije protiv AI nakon što se Donald Tramp bude ustoličio u Beloj kući. Da li je takozvana opšta veštačka inteligencija sada sasvim izvesna, a svet se nalazi pred divovskim izazovom, onim koji je inteligententniji od svih prethodnih? Da li je, uprkos tolikim drugim teškim pitanjima, razvoj AI najveća kob našeg doba?
Otac žrtva KKK, majka u psihijatrijskoj klinici, on najpre vođa bande na ulicama Roksberija i Harlema “Detroit Red”, pa propovednik Nacije islama i rasnog ponosa koji je, ne krijući mržnju koju je rodila mržnja, impresionirao i prijatelje i neprijatelje, ubijen je pre šest decenija u prisustvu vlasti
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
