Kako je Kina sredinom i krajem devedesetih počela da investira u Afriku nudeći zajmove bez uobičajenih uslova koje su nametali MMF i zapadni donatori? Šta joj je taj pristup omogućio? Koliki je danas kineski uticaj u afričkim zemljama? Zašto se narativ menja poslednjih godina? Koja je uloga Zapada? Kako afričke zemlje pokušavaju da usklade potrebu za stranim investicijama sa očuvanjem svoje suverenosti i lokalnih industrija?
Ovo su neke od tema o kojima smo razgovarali sa Krisom Oldenom, profesorom međunarodnih odnosa na Londonskoj školi ekonomije i političkih nauka (LSE) i direktorom akademskog tink-tenka za spoljnu politiku LSE IDEAS. Profesor Olden je autor i urednik brojnih knjiga koje se bave različitim aspektima kineskog uticaja u Africi.
Nedavno je u Beogradu, u saradnji LSE IDEAS i Centra za Britanske studije Fakulteta političkih nauka, održana naučna konferencija “Nesvrstani i globalni jug”, na kojoj je jedan od izlagača bio upravo profesor Olden.
“VREME”: Afrika ima traumatično iskustvo sa Zapadom zbog kolonijalne prošlosti. Koliko je to (bilo) važno za rastući uticaj Kine na kontinentu?
KRIS OLDEN: Bila je to početna tačka za angažman Kine, otključalo je Afriku za Kinu i Kinu za Afriku. Kinezi su sredinom i krajem devedesetih počeli ne samo da investiraju već i da finansiraju projekte putem razvojnih fondova koristeći afričke sirovine kao garanciju, što je postao glavni model za najveće projekte. To je privuklo pažnju Afrikanaca koji su do tada imali revolucionarno razumevanje za Kinu, ali ne i ekonomsko. Tačnije, nisu znali za Kinu kao ekonomskog igrača sve dok im nije ponudila zajmove bez uslova odnosno bez uobičajenih uslova koje su u to vreme nametali MMF i zapadni donatori. Takođe, finansirali su projekte koje zapadne, kao i multilateralne razvojne banke, ne bi finansirale: infrastrukturne projekte, puteve, telekomunikacije… Ljudi zaboravljaju da je razvoj bio stao: vrlo lako ste mogli otići u neku afričku zemlju, koristili biste telefonsku mrežu, ušli u javnu zgradu i vozili se putem napravljenim za vreme kolonijalnog perioda ili neposredno nakon nezavisnosti. I ništa se nije menjalo. Morali ste neprestano da se obraćate istim izvorima i ako su oni mislili da je ideja loša, brana ne bi bila izgrađena, ne bi bilo novog puta. I tako je Kina ponudila razvojni model, novi izvor finansiranja i drugačije uslove.
I da li je to ostalo tako do danas? Ili je atraktivnost kineskih investicija u afričkim zemljama u poređenju sa Zapadom nešto manja?
Zapad je sada atraktivniji nego što je bio. Uticao je na promenu narativa unutar afričkih krugova, ali su to učinila i afrička iskustva sa kineskim dugom, finansiranim infrastrukturnim projektima i slično. Prošlo je 10, 15 godina od zajmova, kredita finansiranih zaduživanjem, denominiranih u dolarima. Kriza koju je Afrika iskusila 2014. i 2015, a zatim bila udvostručena pandemijom, podudarila se sa dospećem kineskih zajmova. A Kinezi su bili vrlo strogi po tom pitanju, nisu želeli da restrukturiraju zajmove, da zaustave plaćanja, što je postalo bolna tačka. Bili su voljni da produže zajmove, ali po višim kamatnim stopama. Stoga su afričke vlade bile veoma zabrinute zbog ponovnog zaduživanja, a ružičasta atmosfera, koja je nekada postojala, jednostavno je izbledela. Takođe, rekao bih da postoji jedna vrsta propagandnog udara – ako su Kinezi pobedili 1995, 1998. ili, recimo, 2000. godine kritikujući zapadne zajmove zbog uslova, zapadne vlade su se sada vratile sa moćnom kontraporukom, koju ranije nisu imale, sadržanom u “diplomatiji u zamci duga”. A ta poruka je vrlo prisutna i uticajna unutar afričkih krugova.
Pomenuli ste diplomatiju u zamci duga. Kako onda afričke zemlje, ako uopšte uspevaju to da učine, usklađuju potrebu za stranim investicijama sa očuvanjem svoje suverenosti i lokalnih industrija?
Odgovor na to pitanje varira. Velika se debata vodi u Keniji gde je oko 72 odsto BDP-a portfolio njenog duga upravo prema Kini. Oni su imali najveće zaduživanje još od nezavisnosti za izgradnju železnice, velikog železničkog kompleksa i luke, i jedna od debata koja se prelila u javni domen i uticala na izbore bila je – da li je luka Mombasa držana kao kolateral za zajam.
Ali kada je reč o usklađivanju koje ste pomenuli, svaka zemlja je različita, ima drugačija pravila igre i njihov apetit odnosno dopuštanje velikog prisustva stranog kapitala u određenom sektoru varira. Generalno govoreći, u poststrukturalnom prilagođavanju okruženja koje su mnoge afričke zemlje – barem njih 20 od 55 – iskusile, one su otvorene za dolazak privatnog kapitala, imaju politički okvir otvoren za te investicije. Međutim, on se sada menja, doživljavamo izvesne oscilacije – udaljavanja od ideje samo neoliberalne države ka više neokejnzijanskim državama.
A kada je reč o mekoj moći Kine u Africi?
Kontinent ima brojne Konfučijeve institute, koji su javni instrument kineske meke moći, održava se mnoštva obuka, kurseva jezika. Ali i tu postoji velika raznolikost, neki Konfučijevi instituti se bave samo učenjem jezika, drugi se bave projektima i finansiranjem velikih konferencija… I odziv je zaista velik. Kina ostaje privlačna za Afrikance jer je to zemlja u razvoju koja se razvila u prepoznatljivo kratkom periodu. Ljudi koji su na liderskim pozicijama u Africi možda su 1970-ih, ranih 1980-ih otišli u Kinu i vratili se i rekli – mi smo razvijeniji od te zemlje. Sada se vraćaju i vide koliko je Kina postigla, što je neverovatno moćno. Takođe, većina zapadnih projekata u Africi usmerena je na strukturno prilagođavanje, najveći procenat pomoći je otišao za socijalne programe, za zdravstvo, borbu protiv side… I koliko god to treba pohvaliti, to nije tako vidljivo kao izgradnja novog puta ili nove zgrade ministarstva.
Da li postoji prostor u rivalstvu meke moći između SAD i Kine za razgovor o ljudskim pravima, demokratiji…?
Mislim da to jeste važno, ali opet ne podjednako u svakoj zemlji. Neke zemlje Afrike imaju mnogo snažnije civilno društvo i glasnije su kada je reč o netransparentnosti zajmova, korupciji ili ljudskim pravima. Vide Kinu kao kršitelja ljudskih prava, te su im zapadni izvori privlačniji. Međutim, mnogo puta sam čuo ono što afrički političari kažu svojim kolegama iz Evropske unije i uopšte Zapada: “Da, mi bismo radije imali paket zajmova i srećni smo što imamo ljudska prava kao deo toga, ali nema novca od vas. U stvari, vi samo pričate velike priče, prstom nam pretite kada se zadužujemo kod Kine, ali nam ne nudite nikakvu alternativu”.
U jednom intervjuu ste rekli da ako SAD žele da se suprotstave rastućem kineskom uticaju, moraju da pruže kvalitetne inicijative.
Ali oni to ne rade. Tačnije, ubedili su sebe da rade nešto, ali ne rade ništa. Dobro, reći će, bila je nemačka inicijativa, Japanci su takođe imali jednu, ali gde je novac?
Znam da naučnici baš ne vole takva predviđanja, ali kada govorimo o periodu od deset godina i o kineskom uticaju u svetu neke 2034, šta mislite – kakva će biti pozicija Kine globalno?
Mislim da je Kina uspela da iskoristi kako u zemljama u razvoju, tako i u industrijalizovanim svoje ekonomsko finansiranje, selektivnu sektorsku tehničku ekspertizu i spremnost da sruši bilo koji tip pravila i investira u oblasti u koje drugi ne bi, bilo da je to infrastruktura, bilo da je to zemlja u konfliktu. Ti faktori su omogućili Kini da brzo stekne prisustvo u globalnoj ekonomiji. Ali sada vidimo da su njene finansije od početka pandemije, zapravo i godinu dana ranije, postale restriktivnije. Posledica toga da ključna energetska snaga ekonomske diplomatije – koja je bila pokretačka snaga za svačije iskustvo globalne Kine – sada više nije prisutna, tačnije njeno gorivo je značajno umanjeno. Dakle, može li Kina biti globalna i steći prijatelje bez stvarnog prenosa resursa, čak i u obliku finansija ili tehničke ekspertize? Nisam siguran, možda do određenog stepena, ali da li u meri da napravi razliku?
Konačno, kako Kina stoji kada je reč o zelenoj budućnosti?
Kina je mnogo investirala u zelenu budućnost u Africi i Latinskoj Americi. Oni su najveći proizvođači solarnih panela. Poseduju, prema različitim procenama, vlasništvo ili licencu za mnoge izvore litijuma u litijumskom trouglu u Latinskoj Americi, u mestima poput DR Konga i slično. Tako da su veoma dobro pozicionirani. Kao što znamo, njihovi električni automobili su vrlo konkurentni, iz perspektive Evrope i Severne Amerike, i previše konkurentni. Lanci snabdevanja zemalja i regiona Latinske Amerike i Afrike to odražavaju. Poslednji deo slagalice je i vrlo blizak odnos koji se razvija sa zalivskim zemljama. Dakle, imate mnogo ključnih komponenti za jaku poziciju, zapravo vodeću poziciju u zelenoj ekonomiji.
