Plima naoružanja

Vojna parada na Crvenom trgu je prošla rutinski. Kao da se ne vodi rat, izveden je uobičajeni defile. U Moskvi, na frontu u Ukrajini i u svemiru raširene su crvene zastave 150. streljačke divizije izrađene po uzoru na original koji je postavljen 1945. godine iznad Rajhstaga. Zvanično to je znak pobede Sovjetske armije. U aktuelnom kontekstu je to poruka kontinuiteta antifašizma, odnosno nastavka rata koji je završen pre sedamdeset sedam godina. Bolje zamisli kako da se stvori propagandna osnova za agresiju nije bilo od korišćenja tradicionalnih vrednosti.

Za rusku nacionalno i verski mešovitu vojsku nacionalizam kao noseći motiv bio bi ironičan izbor, za razliku od ukrajinske strane kojoj je to prirodan izbor pod pritiskom agresije. Zato se crvene zastave sada vijore iznad mesta Popasnaja u Luganskoj oblasti koje je od 7. maja pod kontrolom ruskih snaga, nakon sedam meseci borbi i potpunog razaranja gradića od dvadesetak hiljada stanovnika, naravno pre rata. Sada su ostale samo ruševine. Objavljen je snimak na kojem se iz ugla pilota jurišnog aviona Suhoj 25 vidi let na maloj visini iznad ostataka grada i zatim rad sa salvom nevođenih raketnih zrna po ukrajinskom položaju na prilazima naselju.

Sada ruskoj vojsci predstoji završetak posla u Luganskoj oblasti, još nekih šest-sedam kilometara ravnim putem do Donjecke oblasti. Do sada Ukrajinske snage najčešće su prepuštale bez velikih borbi deonice puteva. Postavljale su tu i tamo zasede ili na nekim raskrsnicama i markantnim tačkama izvodile artiljerijski udar i povlačile se do sledećeg većeg naselja gde su organizovale odbranu sa osloncem na uređene utvrđene položaje. Ako sada tako postupe, čekaće dolazak Rusa u Bahmutu, mestu koje je interesantno za našu nacionalnu istoriju jer je tamo sredinom 18. veka bilo središte Slavjanoserbije, vojno-teritorijalne oblasti u kojoj su naseljene pridošlice predvođene Ivanom Ševićem i Rajkom Preradovićem. Prema popisu od pre deset godina, u Bahmutu od nekih 114 hiljada stanovnika oko 70 odsto su bili Ukrajinci (ali za pola njih ruski je bio maternji jezik), a 27,5 odsto Rusi.

Severno od puta Popasnaja–Bahmut je aglomeracija Severodonjeck–Lisičansk koju se ruska vojska trudi da okruži i stavi pod kontrolu LNR. U tom kontekstu su definisani zadaci ruske grupacije snaga “O” nakon zauzimanja Limana, i sada se ide duž reke Severski Donjeck ka selu Belogorovka.

Velike snage su u širem rejonu Izjuma angažovane na izolaciji aglomeracije Slavjansk–Kramatorsk. Tamo se nalazi čak pet od ruskih 12 armija i vazdušnodesantna vojska sa pojačanjem dovučenim sa dalekog istoka, sa Sahalina.

Očigledno je na snazi već mesec i duže plan da se okruži istočna grupacija ukrajinske vojske i to podeljena na najmanje dva dela u dve aglomeracije.

Da ne zaboravimo gotovo rutinsku informaciju o situaciji na jugu – Azovstal u Marijupolju još uvek je u rukama Azovaca i ostatka ukrajinske vojske koji su tamo u beznadnoj situaciji.

POGIBIJA OFICIRA I VOJNIKA IZ RUSKIH ZABITI

Cena rata za obe strane u živoj sili i tehnici je velika, ali statistika je prirodno sredstvo ratne propagande i nema razloga da se veruje nijednom izvoru. Na primer, ako se pogledaju podaci ukrajinskog Generalštaba, onda su Rusi do Dana pobede ostali bez 25.650 vojnika. Zvanično, Moskva je poslednji put dala podatke o žrtvama 25. marta, do kada su navodno smrtno stradali 1351 oficir, podoficir i vojnik. U taj broj nisu uračunati visoki gubici narodnih milicija DNR i LNR. Mesec dana kasnije ruski otvoreni izvor Mediazona objavio je da su iz otvorenih izvora prikupili precizne podatke za 1744 poginulih. To su takođe delimični podaci, ali za procenu prilika na terenu važno je da je prebrojano čak 317 oficira koji su poginuli i od tog broja približno trećina su viši oficiri.

Starešinski kadar strada u znatnom procentu, ali ima tu prema ruskom pogledu na prilike još nekih razloga za veoma visok udeo oficira, na primer informacije o njihovim sahranama se objavljuju, a obični kontraktnici su u senci. Mediazona kaže da su identifikovali i pogibije pet policajaca, 78 pripadnika Gosgvardije (ekvivalent naše Žandarmerije) i 15 OMON-ovaca, pripadnika policijskih jedinica posebne namene.

Analiza porekla stradalih pokazuje da su to uglavnom mladi ljudi iz zabačenih, siromašnih regiona. Iz malih mesta i sela regrutovana je većina kontraktnika koja se silom prilika sada nalazi na frontu. Interesantno je da Mediazona nije našla ni jedno jedino ime stradalih vojnika iz Moskve i Pitera. Poruka o socijalnoj dimenziji rata koji vode siromašni i poštedi potencijalno politički buntovnih velikih gradova je jasno vidljiva.

POTENCIJAL OD 900.000 UKRAJINSKIH REZERVISTA

foto: ap

Na ukrajinskoj strani sprovedena je mobilizacija u više talasa i s obzirom da je primarni izbor popune i tokom mira bilo obavezno služenje vojnog roka od 18 meseci (u mornarici dve godine) sada se troši mobilizacijska rezerva. Broj rezervista ceni se na oko 900 hiljada.

To dve vojske dovodi u neravnotežu jer su Rusi i dalje oslonjeni na kontraktnike iako ima vesti da diskretno kreće mobilizacija, naravno u malim mestima. Nekoliko miliona rezervista su izuzetan resurs, ali za sada tabu tema. Ruski generali zato sada mogu da se oslone samo na nekoliko stotina hiljada kontraktnika i eventualno priliv limitiranog broja regruta koji se odluče da umesto jednogodišnjeg vojnog roka odmah potpišu prvi ugovor za profesionalnu službu u trajanju od dve godine.

GUBICI TENKOVA I BORBENIH VOZILA

Gubici tehnike su visoki, ali prirodno ni jedna ni druga strana neće objaviti tokom rata tačne podatke. Zvaničnom statistikom ne treba se baviti jer su Rusi uništili i više tehnike nego što su Ukrajinci imali, a obrnuto, propaganda Ukrajinaca tvrdi da je silni inventar ruske vojske barem prepolovljen.

U moru dezinformacija jedan informacioni resurs može da posluži za osnovnu orijentaciju – blog oryxspionenkop prebrojava uništenu ili na terenu ostavljenu tehniku koja se vidi na snimcima. Pažljivo se proučavaju svi snimci i eliminiše se ponavljanje istih sredstava prikazanih iz raznih uglova. Naravno, nije sve snimljeno, deo uništene tehnike Rusi su izvukli, ali i mnogo toga nisu dozvolili da se snimi.

Taj izvor je bio posebno koristan u prvim nedeljama rata, kada su se jedinice brzo kretale preko terena i za sobom ostavljale mnogo tehnike izložene pogledu civila. Posle prelaska u statičnu fazu rata više nije lako da se snimi ruska tehnika izbačena iz stroja, neko može da pokuša, ako sme.

Ukrajinci su gotovo od početka bili tvrdi i zabranili su dokumentovanje rada vojske pod pretnjom zatvora i do 15 godina. Ukrajinski civili sasvim slobodno mogu da snime rusku tehniku, ali ne i svoju. Kako glasi stari vic o demokratiji: u centru Moskve može se slobodno vikati dole američki predsednik – bilo koji u istoriji ili sadašnji.

Zato za neku grubu procenu može da se sledi procena da su izbačena iz stroja čak 643 ruska tenka zaključno sa 76. danom rata. Za grubo orijentaciono poređenje, ruska vojska, prema relevantnom izvoru Military Balance za 2022. koji izdaje švedski Internacionalni institut za strategijske studije, ima preko 3400 tenkova (i pride 7000 konzerviranih u rezervi, ali njima su potrebni remont i modernizacija). Na listi uništene i ostavljene tehnike veliki broj su moderni tenkovi – za sada jedan potvrđeni primerak najnovijeg tenka T-90M.

Ne računamo pritom Armatu koja je za sada samo prestižan predmet na vojnoj paradi u Moskvi, ali nije u naoružanju vojske.

Zatim 19 T-90A i 197 T-72B3. Čak 97 tenkova je snimljeno razoreno u tolikoj meri da se ne može identifikovati kojem modelu pripadaju. Ima na listi ruskih gubitaka i stare tehnike na primer 16 T-64BV koje su milicije DNR i LNR u ranijim borbama od 2014. i proleća ove godine “uzele” Ukrajinskoj vojsci.

Ruska vojska ima bataljone sa 31 tenkom u tenkovskim brigadama i pukovima ili 41 alternativno sa 31 tenkom u motostreljačkim brigadama i pukovima. Kako god da računamo, manji ili veći bataljon, Rusi su ostali bez mnogo tenkova – nekih ekvivalenta 16–20 bataljona.

Treba imati u vidu da su stvarni gubici znatno veći zbog udela tenkova čije uništenje nije zabeleženo na društvenim mrežama i oštećenja koja je sada teško popraviti. Na prvi pogled, neki od tenkova su celi, ali im je stradala elektronika.

Vredni oriksovci prebrojali su čak 1360 uništenih, oštećenih i ostavljenih borbenih vozila raznih modela – od borbenih vozila pešadije guseničara BMP-3, BMP-2, BMP-1, padobranskih borbenih vozila serije BMD, do točkaša BTR-80, raznih komandnih vozila itd.

UNIŠTAVANJE ARTILJERIJE I AVIJACIJE

Artiljerija je izgubila 229 oruđa raznih kalibara, vučna i samohodna, i višecevnih lansera raketa. Na toj listi su šest komada TOS-1A, zastrašujućih višecevnih lansera raketa sa aerosolnim ubojnim glavama.

Protivavionska oruđa srednjeg dometa stradala su uglavnom od dronova Bajraktar TB.2, a ona manjeg u raznim zasedama i od artiljerije kao i ostala borbena tehnika. Na toj listi su 59 sredstva raketnih jedinica PVO lansirnih oruđa i vozila za prevoz i pretovar raketa na lansere sistema Buk, Tor, Osa i Strela-10 i 8 artiljerijsko-raketnih sistema Tunguska.

Gubici ruske avijacije su najmanje 26 aviona, uključujući jedan najsavremeniji lovac Su-35M, pet Su-30SM, zatim devet frontovskih bombardera Su-34 i devet jurišnika Su-25. Gubici helikoptera nisu manje od 41 i od tog broja čak 13 komada su Kamovi 52.

SLABO DOKUMENTOVANI UKRAJINSKI GUBICI U TEHNICI

Oriksovi podaci za ukrajinsku vojsku nisu u istoj meri relevantni kao za rusku jer znatno manje je snimaka koji pokazuju sudbinu tehnike sa plavo-žutim oznakama. Kada se snimi, obično je to u ruskom ratnom plenu. Zato je od 155 tenkova čak 78 (više od dva bataljona) identifikovano kada su prešli u ruke ruske vojske i milicija DNR i LNR. Većinom su to tenkovi T-64 u raznim varijantama jer su oni dominantno korišćeni u vreme SSSR u divizijama koje su razmeštene u Ukrajini. Jedinice koje su pre tridesetak godina postale deo ruske vojske imale su težišno T-72 i T-80.

Ukrajinci su ostali bez najmanje 351 borbenog vozila uključujući i lako zaštićene Hamvije, zatim bez 71 artiljerijskog oruđa. Na vrhu liste prioritetnih unosnih objekata dejstva za rusku avijaciju i raketne artiljerijske brigade sa Iskanderima su ukrajinski raketni sistemi PVO. Od prvog trenutka rata do sada na udaru su jedinice sa S-300PS na samohodnim lansirnim oruđima i S-300PT na poluprikolicama i radari i ostala tehnika raketnih diviziona. Iz stroja su izbačena najmanje 24 lansera i najmanje četiri radarska sistema.

Gubici ukrajinske avijacije su znatni, ali slabo dokumentovani. Zato je veliki raskorak između tvrdnji ruskog ministarstva odbrane da svaki dan (i još uvek nakon dva i po meseca) ruski lovci ili PVO obore poneki avion. Za sada se sigurno može tvrditi da je uništeno devet lovaca MIG-29 i Su-27, tri frontovska bombardera Su-24 i pet jurišnika Su-25. Pala su bar dva An-26. Mnogo tehnike uništeno je na aerodromima, ali nešto od toga je moglo da leti i mnogo ih je bilo u rashodu ili remontnoj rezervi.

Na moru je zastavni brod “Moskva” ruske Crnomorske flote potonuo u poznatom incidentu, ali ukrajinska mornarica je gotovo čitava uništena ili je dobila nove vlasnike. Najveći brod fregata “Hetman sagajdačni” preventivno je potopljen u luci.

LAKO NADOKNADIVI UKRAJINSKI GUBICI

Posvetili smo manje prostora i pažnje ukrajinskim gubicima jer su oni lakše nadoknadivi pošto pomoć NATO-a svakodnevno pristiže. Savremena sredstva, posebno za PVO i protivoklopna dejstva, koja dolaze u Ukrajinu zameniće čak i deo tehnike u jedinicama u kojima je vojna tehnika zastarela ili istrošena.

Rusi su u lošoj poziciji jer se svaki gubitak mora zameniti novim proizvodima, a neizvesno je koliko je odbrambena industrija pod sankcijama bez uvoza u prilici da brzo izradi novu tehniku.

Sankcije kojima je Rusija izložena su ozbiljne i dramatično su se odrazile na planove modernizacije. Na primer, 2014. godine Ruska avijacija dobila je čak 101 novi borbeni i školsko-borbeni avion, priliv je potom bivao sve skromniji i 2018. prepolovljen je na samo 50 aviona. Usledile su tri “sušne” godine: 2019. godine 20 aviona, 2020. godine 23 aviona i prošle godine samo 21 avion.

Zatim, za izradu bilo kog sredstva ratne tehnike treba vremena, a ukrajinska vojska prima naoružanje sa stoka članica NATO-a. Sada se više ne štedi i ne okleva. Vašington je povećao svoj “ulog” u ratu na 20,4 milijarde dolara sa trendom rasta. Od novca poreskih obveznika poguraće se proizvodnja jer su na istoj liniji interesi politike i biznisa. Zato je 3. maja predsednik Džo Bajden posetio pogon Lokid Martina u gradu Troj u Alabami gde se montiraju protivoklopni Džavelini.

Ukrajinci imaju listu želja, ali nisu to papiri zasnovani na realnosti. Kažu da im je potrebno 500 raketa Džavelin svakog dana, a američka industrija može da izradi do 2100 komada za 365 dana. Lanac masovne proizvodnje se pokreće i uskoro će proizvodni potencijal da se meri hiljadama komada, doduše na godinu dana.

Amerikanci su Ukrajini dostavili prve tranše teškog naoružanja uključujući haubice kalibra 155 mm i to je presedan nakon koga sada više nema “granica” za povećanje količina tehnika za front protiv Rusa.

Političke granice su jedno, ali postoje one fizičke koje moraju da se pređu da bi naoružanje došlo do Ukrajine. Rusi se trude da udare po toj liniji i da rušenjem komunikacija preseku najjednostavniji oblik prevoza vozom ili kamionom. Ako se koriste avioni, otvara se šansa za rusku avijaciju da presretne teret. Ruski zvaničnici kažu da će naći načina da se prekine prevoz, ali za sada je izbor jasan – naoružanje se uništava u Ukrajini, kada je već prekasno jer je najčešće podeljeno jedinicama ili se mora pribeći preventivnom udaru po aerodromima i lukama u Poljskoj, Slovačkoj, Rumuniji i Bugarskoj, što nije prihvatljivo jer bi bio čin otvorenog rata protiv NATO-a. Rusima preostaje dobar obaveštajni rad ne bi li došli do informacija o vremenu i mestu dolaska pošiljki u Ukrajinu.