Mada se kuražio dosetkom da posle "Otpisanih" dolazi "Povratak otpisanih", Dragan Marković je teško podneo odlazak iz NIN-a. Strefio ga je infarkt
Ovo je priča o ženi koju istorija pamti kao Gun Hagberg, Gun Grut i Gun Bergman. U brojnim knjigama i monografijama o Ingmaru Bergmanu, ona obično dobije tek tri ili četiri reference u indeksu. U opširnijim hronologijama života Ive Andrića takođe će da zavredi jednu do dve napomene. Reč je, međutim, o ženi koja je povezala dvojicu velikih umetničkih genija XX stoleća, ženi koja je proživela kratak, ali ostvaren život, ženi bez koje ni Ingmar Bergman ni Ivo Andrić u istoriji ne bi imali mesto kakvo imaju
Slobodan Stojanović je nedugo posle završetka TV serije "Više od igre", emitovane 1977, započeo pisanje scenarija za njen nastavak koji nikad nije realizovan. Radnja nastavka, po Stojanovićevoj zamisli, smeštena je u 1956, petnaest godina nakon ustanka i prvog oslobođenja Gradine septembra 1941. godine, prikazanog u poslednjoj epizodi "Više od igre". Stojanović je napisao ovaj koncept nastavka serije u kome govori šta se u tih petnaest godina desilo s junacima popularne serije
"U pravu je Zoran Milanović, premijer Hrvatske, kad kaže da mi nismo država. Mi smo protektorat"
Kada se pogleda slika današnjeg sveta, preovlađuje osećaj da se ideali o trajnom globalnom miru nisu obistinili. Ipak, dostignuća UN-a u planetarnom razvoju su neosporna. Neprocenjiv je doprinos u dekolonizaciji, iskorenjivanju smrtonosnih bolesti, odbrani ljudskih prava i vladavini zakona
Ludilu očigledno kraja nema. Najnovija slaboumna ideja je rehabilitacija đenerala Milana Nedića, nečijeg omiljenog kvislinga, inače naše narodne sramote. Na stranu pravno pitanje – Nedić nije bio osuđen – ali to ove naše rehabilitatore ionako ne zanima. Istorijska istina ih takođe ne zanima, ali zanima ostale ljude i državljane Srbije, pa ćemo se zato na nju i osvrnuti
Šta se i koliko promenilo u Srbiji nakon 2000. godine, do koje mere su opstali autoritarizam, nacionalizam, govor mržnje i devastacija institucionalnog života, koje su posledice petooktobarskih promena, koliko je revolucija uticala na političke promene u Srbiji i da li je Peti oktobar uopšte bio revolucija, neka su od pitanja na koja su odgovarali učesnici tribine "Peti oktobar – petnaest godina kasnije", koju su organizovali Forum ZFD i nedeljnik "Vreme" povodom obeležavanja godišnjice petooktobarskih promena. Učesnici tribine koju je moderirao Filip Švarm, odgovorni urednik "Vremena", bili su sociološkinja Vesna Pešić, sociolozi Slobodan Antonić i Jovo Bakić i predsednik Liberalno demokratske partije Čedomir Jovanović
Mada nije nagrađena, paradigmatična predstava ovogodišnjeg Bitefa bila je Common Ground berlinskog pozorišta Maksim Gorki u kojoj se ratni raspad Jugoslavije predstavlja u kombinaciji kiča kao najvišeg stepena banalnosti asocijacija i jedne skoro starinski kolonijalističke egzotizacije
"Rekonstruisani Muzej savremene umetnosti u Beogradu neće biti otvoren 20. oktobra, na pedesetogodišnjicu postojanja, kako je bilo najavljeno, ali će bez sumnje kulturni događaj već biti ukoliko se tada bude video kraj renoviranju. Prošle godine se nije videlo ništa: ni kada će biti, ni kuda to sve ide. Otvaranje obnovljenog muzeja u oktobru bila je više želja, nego realna mogućnost"
"Ne sme se dozvoliti manipulacija humanizmom. Niko ne sme da se ideološki ili politički na ovome okoristi. Izbegličko pitanje nikad ne sme da bude pitanje političkog nadmetanja, kao što je bio slučaj devedesetih kad su izbeglice iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine služile za politička potkusurivanja. Izbegličko pitanje mora da bude isključivo pitanje ljudske solidarnosti"
Pekić u Pismima iz tuđine ne proriče apokalipsu; uveren da se ona već dogodila, on daje njenu dijagnozu
Lekari obiđu ljude jednom dnevno na železničkoj stanici u Đevđeliji. Čujem da je samo jednog dana prošle sedmice pet žena imalo spontani pobačaj. Toga nema ni u jednoj statistici. Čujem i da su se dvojica pentrala na vagone da bi – nemam pojma kako – napunili baterije mobilnih telefona na vodovima za struju. Ispekli su osamdeset odsto kože i jedva preživeli. Najčešće su ipak povrede od tuča u redu pred zgradom granične policije na samoj stanici. Tamo se izdaje famozni papir na kojem piše da je lice to i to stiglo u Makedoniju te ima 72 sata da podnese zahtev za azil. U prevodu – ima tri dana da se izgubi u pravcu Srbije
