Jelica Minić, pomoćnik saveznog ministra inostranih poslova: Relativno pozitivno
Srbija je imala pripremni proces u okviru konsultativne radne grupe Evropske unije i Jugoslavije. Rad u okviru te grupe trajao je godinu dana. Održano je pet sastanaka na kojima smo napravili skeniranje stanja od društvenih pa sve do privrednih resora u državi. Finalni nalaz je relativno pozitivan jer se od demokratskih promena u zemlji ipak uradilo dosta konkretnih stvari. Reforme su uzele maha i imaju dobar rejting u inostranstvu. Nastojanja da se urede odnosi između Srbije i Crne Gore trenutno su blokirala proces približavanja i asocijaciji Evropskoj uniji. Nakon usvajanja Ustavne povelje, Evropska unija pristupa izradi studije izvodljivosti“ koja treba da bude gotova u martu iduće godine. Izuzetno je važno to što će naredne godine predsedavajući Evropske unije biti Grčka i Italija, države koje razumeju region i protekla desetogodišnja dešavanja u našoj zemlji i regionu Jugoistočne Evrope. Očekujemo veliku podršku pri ubrzavanju procesa približavanja Evropskoj uniji, pa je sledeća godina za nas ključna i svakako moramo da je iskoristimo na najbolji način.
Nedavna istraživanja javnog mnjenja pokazuju da čak preko 70 odsto građana podržava priključivanje naše zemlje Evropskoj uniji, odnosno poteze koji se preduzimaju u pravcu pridruživanja i asocijacije Evropi. Donekle bezuslovna podrška evropskim integracijama proističe iz činjenice da građani imaju nizak nivo znanja šta proces priključenja i asocijacije podrazumeva, te koje obaveze iz toga proističu. Građani su u istraživanjima pokazali da su svesni vlastite slabe informisanosti o evropskim integracijama – samo dva odsto građana smatra da je dobro informisano o procesu priključenja. Priprema i informisanje javnosti, kao deo političkog rada, izrazito je bitan za presdstojeći proces integracije, a u svemu tome mediji moraju da imaju vodeću ulogu pri informisanju javnosti. Zemlje koje su danas pozvane da uđu u Evropsku uniju spremale su se za to celih 12 godina.
Naša zemlja u narednom periodu mora da pokaže vrlo konkretne rezultate i napredak. Ukoliko se nastavi sa zatezanjem odnosa između Srbije i Crne Gore po pitanju uvođenja trgovinskog režima, to može da bude prvi problem u procesu približavanja Evropskoj uniji. Unija jednostavno želi samo jednog sagovornika i želi jedinstveno trgovinsko područje, što su bezuslovni zahtevi. Zbog nemogućnosti da se dogovorimo s Crnom Gorom već više nedelja, ne može da zaživi pilot projekat o trgovini tekstilom sa zemljama Evropske unije. Problem su neusaglašene carinske tarife. Nadam se da će se do kraja godine to prevazići, ali sve to troši vreme, pa je ključna stvar poštovanje faktora vremena.
Neven Mimica, ministar za evropske integracije Republike Hrvatske: Početak rešavanja
Naše ministarstvo osnovano je nakon izbora 2000. godine s prvenstvenom idejom da to bude ministarstvo koje će koordinirati, usmjeravati, nadzirati i pomagati druga ministarstva prilikom sprovođenja sporazuma o asocijaciji i budućih pregovora o punopravnom članstvu u Europskoj uniji. Na početku je bilo komplikovano uspostaviti ravnotežu i harmonične odnose između ovog ministarstva i drugih ministarstava, objasniti im da nismo tu da naređujemo drugima, već samo da pomažemo ostalim ministarstvima prilikom obavljanja svoje dionice u procesu približavanja Hrvatske Europskoj uniji. Imamo dobre rezultate jer smo u prvoj godini provođenja sporazuma o asocijaciji uspjeli napraviti polovicu onoga što smo namjeravali uraditi tek do 2006. godine.
Svakih šest mjeseci imamo ustaljen sustav javnog mišljenja koji zadnje dvije godine pokazuje da se razina podrške hrvatske javnosti europskim integracijama konstantno kreće između 75 i 80 posto. Čini mi se da je ta podrška više izraz idealističkog očekivanja da će Europska unija riješiti svakodnevne nagomilane probleme s kojima se susreću hrvatski građani. Posao našeg ministarstva je u tome da komunikacijskom strategijom objasni koje su prednosti, a koji stvarni nedostaci procesa europskih integracija. Kada građani shvate malo bolje proces priključivanja Europi, moguće je da će javna podrška i opadati. Međutim, smatram da podška hrvatskih građana ulasku u Evropu neće izostati. Oduvijek sam tvrdio da Europa prvo počinje u glavi i djelovanju svakog pojedinca. Ukoliko počnemo od sebe, vrlo brzo shvatamo koliko je širok proces priključivanja Europi.
Drago mi je da se u Hrvatskoj polako shvaća da se svi problemi koji su nastali na prostorima bivše Jugoslavije mogu razrješiti tek kada sve države budu članice Europske unije. Pravi suživot i pomirenje na teritoriji bivše Jugoslavije biće mogući tek kada svaka država bude unutar Europe.
Hrvatsko-srpski odnosi bili su ključni problem bivše Jugoslavije i samo normalizacija odnosa ovih dviju zemalja može dovesti do stabilizacije stanja na cijelom ovom području. Mislim da smo danas sporazumom o statusu Prevlake definitivno blizu rješenja koje će značiti privremeno pravno pokriće razdoblja nakon povlačenja mirovnih snaga. Dogovor dviju strana je u tome da se previše ne elaborira postignuto rješenje, barem ne prije nego se tekst sporazuma ne pošalje u Ujedinjene narode. U svakom slučaju, treba pozdraviti rješenje koje je pronađeno jer mislim da Prevlaka zbilja može da bude mjesto koje će spajati dvije države, a ne razlog za bilo kakva sporenja.
Goran Pitić, ministar za ekonomske veze sa inostranstvom: Konsenzus bez uvoda
Mislim da u Srbiji među građanima postoji konsenzus po pitanju ulaska u Evropsku uniju prvenstveno zbog činjenice da ne postoji dovoljna informisanost o preuzimanju obaveza u trenutku ozbiljnog kretanja ka Evropskoj uniji. Ne može se očekivati od stanovništva koje je deset godina bilo izvan Evrope da ima jasnu predstavu o tome šta suštinski znači proces pridruživanja. Trenutno je za stanovništvo Evropa simbol boljeg života, zapošljavanja, višeg standarda. Mislim da je ipak malo iznenađujuće da među političarima postoji nedovoljno razumevanja za proces pridruživanja koji u najvećoj meri znači obaveze u svim oblastima: izgradnji građanskog društva, poštovanju međunarodnih institucija, uspostavljanju ekoloških standarda, razvoja sudskih normi i svega ostalog. Svaka zemlja mora da ispuni 30 najrazličitijih poglavlja pre nego što uđe u proces evropskih integracija. U Vladi Srbije postoji svest da u narednom periodu po ovom pitanju imamo mnogo posla. Potrebno je da se harmonizacija domaćih zakona s evropskim standardima privede kraju. Slovenija je za pet godina uspela da harmonizuje 270 zakona u odnosu na evropske standarde, što nije nimalo lak i jednostavan posao. Trenutno vlada radi na izgradnji institucija, tržišta, jačanju privatnog sektora i vladavini prava. Treba shvatiti da, kada se jednom uđe na kolosek integracija, nema povratka, a onda je jedino pitanje u kojoj meri se pridržavamo preuzetih obaveza. Evropa je tu veoma jasna. Samo kada se ispune svi elementi i zahtevi, neka država može da razmišlja o članstvu u Evropskoj uniji.
Džefri Baret, šef delegacije Evropske komisije u SRJ: Kompleksno napredovanje
Stvari treba da se rade u fazama. Proces koji trenutno postoji u ovom regionu je proces stabilizacije i pridruživanja Evropskoj, uniji koji se reprezentuje u četiri faze. Odnosi između Srbije i Crne Gore, s jedne, i Evropske unije, s druge strane, veoma su kompleksni i svakog dana napreduju. Evropska unija je odavno omogućila trgovinske koncesije za države regiona, pruža veliku finansijsku pomoć i ima plodan dijalog koji je posebno evidentan na primeru angažmana gospodina Solane prilikom izrade Ustavne povelje Srbije i Crne Gore. Postoji veoma velika angažovanost Evrope u ovoj zemlji. Sve zemlje u pripremama za članstvo za Evropsku uniju imaju puno poteškoća. Izrada zakonskih regulativa je veoma teška i zahtevna, ali mora da se dogodi. Izgradnja moderne funkcionalne ekonomije takođe je veliki izazov. Pomoć u izgradnji transparentnog i funkcionalnog pravnog sistema postoji, ali za to treba malo vremena i svuda je izgradnja valjanog pravnog sistema bila veliki problem. Evropska unija postavlja izuzetno visoke standarde pred svaku zemlju koja želi da postane član Evropske unije. Sporazum o pridruživanju i asocijaciji treba da bude prvi ugovor između Srbije i Crne Gore i Evropske unije. Ovaj sporazum uspostavlja veoma dobre osnove za buduću saradnju. Važno je naglasiti da proces stabilizacije i pridruživanja u stvari predstavlja kartu za Evropu. Mislim da su svi svesni činjenice da to nije ekspresan proces, te da će za proces asocijacije i pridruživanja trebati više godina. Važno je osigurati da institucije vlasti i parlament evropsku integraciju shvate kao jedan od najbitnijih državnih prioriteta. Izgradnja javne administracije je veliki izazov. Evropska unija je ponudila članstvo, ali za to je potrebno vreme i puno rada.
Nikada se ne može biti zadovoljan brzinom promena. Važno je da Srbija postavi ciljeve za pristupanje određenim međunarodnim organizacijama. Približavanje Evropskoj uniji je pitanje internih reformi, menjanja struktura, sprovođenja revolucije, a to vlasti treba da objasne građanima. Približavanje i asocijacija nije pitanje postavljanja spoljašnjih ciljeva, već radikalnih promena u samoj zemlji. Predstoji dug i težak proces koji mora da sprovede sama država.
Rado Genorio, Kancelarija slovenačke vlade za evropske odnose: U Evropu bez zavisti
Iskustvo Slovenije iz perioda priprema za evropske integracije, posebno imajući u vidu da se radi o bivšoj jugoslovenskoj republici, izuzetno može da pomogne u unutrašnjoj pripremi Srbije za ulazak u Evropsku uniju. Ipak smo živeli u zajedničkoj državi 70 godina i poznajemo svoje mentalitete. Naše iskustvo, koje međunarodna zajednica priznaje, može puno da koristi i Srbiji. Poslednjih meseci predavao sam parlamentarcima i mladim diplomatama iz Srbije i Crne Gore, pa imam uvid u ovdašnju situaciju. Slovenija je u proces integracija krenula iz jedne specifične situacije. Naša država se tada nalazila u jedinstvenoj situaciji. Države koje su bile iza gvozdenog zida, gde nekadašnja Jugoslavija svakako nije pripadala, bile su u sasvim drugoj situaciji od Slovenije. Unutar procesa integracija Slovenija je bila samostalna, bez mogućnosti da se osloni na iskustvo drugih zemalja. Danas kada gledamo na desetogodišnji proces koji je iza nas tačno znamo koji segmenti procesa su mogli da se ubrzaju. Znamo šta smo dobro, a šta loše uradili. Rezultat je na kraju fantastičan, ali mislim da će naše iskustvo pomoći Srbiji, Hrvatskoj i drugim državama u regionu. Slovenija je, na primer, prekasno počela da jača administrativne strukture, ali u to vreme to nismo znali jer nismo imali koga da pitamo. Sloveniji nije koristila sugestija Austrije ili Finske koje su još 1995. godine postale članice Evropske unije jer su te države odavno bile članice istog tržišta i jedinstvenog ekonomskog prostora. Slovenija je krenula iz jednog sistema koji je bio nekompatibilan sa Zapadnom Evropom, s jedne strane, a s druge strane, sasvim nekompatibilan s Istočnom Evropom.
Iako je Slovenija danas ispred Slovačke ili Estonije, a istovremeno s ovim državama ulazi u Evropsku uniju, ne osećam nikakvu zavist. Dobro je da se u Evropsku uniju uđe što spremniji kako bi se što bolje iskoristila beneficija članstva u Uniji i spremno dočekali novi izazovi kojih će svakako biti. Kao deo Evrope, država mora da radi u korist svojih nacionalnih ciljeva jer ujedinjena Evropa od 500.000.000 stanovnika nije uniformna država.
Dragoljub Stojanov, Ekonomski fakultet, Sarajevo: Građa i izbeglice
Kada je u pitanju privatizacija, problema ima jako puno. Ljudi su od privatizacije jako puno očekivali, a zaista ništa od onoga što se očekivalo zapravo nije ostvareno. Došli smo do situacije da se vaučeri, glavni metod privatizacije u Bosni i Hercegovini, prodaju na crnom tržištu za samo 2 odsto njihove vrednosti. Ljudi koji se razumeju u ekonomske špekulacije i koji kupuju te vaučere mogu na lagan način da dođu do deonica firmi. Vlasnici deonica na taj način kupuju firme za koje nemaju niti žele da imaju fondove, pa se cela aktivnost svodi na rasprodaju mašina za gotov novac. Firme privatizovane na takav način teško da će ikada stati na svoje noge, što može da izazove nove tenzije i nove socijalne probleme. Nažalost, prodaji preduzeća za gotovinu pristupili smo tek nakon značajnih intervencija s bosanske strane, ali čini mi se prekasno. Nismo dobili ni blizu onoliko koliko smo očekivali.
Privatizacija je od samog početka krenula naopako jer je napravljena na identitetskim osnovama. Republika Srpska je kao država morala da privatizuje svoju imovinu, a Federacija svoju državnu imovinu. Nije problem u tome što se radi o kvazidržavama, već o činjenici da se usled ovoga jedno preduzeće automatski deli između dva entiteta. Radi se o apsolutnom razbijanju preduzeća i nedostatku jedinstvenog tržišta, pa faktički imamo tri državne svojine. Nama se desila etnička privatizacija. Nismo uspeli da promenimo etnički princip pri kupovini preduzeća. Problem je u tome što više ne možemo nazad, a ne znamo kako napred. Zvaničnici iz Zapadne Evrope kažu da napred moramo i čini se da je to jedino ispravno razmišljanje, ali ne znamo kako da nastavimo istim putem napred. Privatizacija je zato naglašeno usporena, ne zato što to neko želi, već zato što drugačije ne može.
Međunarodni zvaničnici iz USAID-a, GTC-a i WTO-a uzeli su da privatiziraju 56 najboljih firmi kako bi prikupili keš. Međutim, nakon dve godine privatizirano je svega 14 firmi, što je pokazatelj koliko je proces privatizacije komplikovan i koliko teško ide.
Privatizacija je za nas glavni problem samo u slučaju da stupimo u Evropsku uniju, pa smo dužni da prilagodimo svoj sistem. Bosansko-hercegovačka ekonomija je izuzetno loša i bruto nacionalni dohadak je sličan kao i u Srbiji. Pedeset odsto ekonomije u BiH je siva ekonomija. Bruto nacionalni dohodak danas se računa po novoj metodologiji, pa u njega ulazi i vojska, policija i zdravstvo, što znači da je broj malo naduvan. Nekada je u bruto nacionalni dohodak ulazila proizvodnja i trgovina, što je bilo mnogo zdravije.
Problem je nedostatak proizvodnje, koja je minimalna. Glavni izvozni proizvod Bosne i Hercegovine je balvan (rezana građa) i izbeglice. Zahvaljujući činjenici da izbeglice svojim familijama šalju novac i pristizanju donacija, ljudi u Bosni i Hercegovini nekako uspjevaju da prežive. Politički turizam je izuzetno bitan, posebno u kantonu Sarajevo, jer predstavnici međunarodne zajednice i vojska predstavljaju dodatan izvor prihoda. Ukoliko oni odu, situacija u ekonomskom smislu, bez obzira na političku konotaciju, bila bi mnogo gora. Ne vidim kako ova situacija može da se reši bez radikalnih rezova.
Bojim se da nakon harmonizacije odnosa Srbije i Crne Gore ulazite u postdejtonsku fazu. Harmonizacija ekonomskih propisa je izuzetno teška jer postoje različiti interesi i perspektive kako članice zajednice vide svoju poziciju. U Bosni i Hercegovini jedino rešenje je u tome da gospodin Pedi Ešdaun unificira ekonomski prostor i donese harmonizovane ekonomske zakone, na šta ima pravo. Na taj način bi Republika Srpska i Federacija ostale samo na papiru, dok u praksi ne bi postojale. Nama je potrebna transfuzija kapitala, jedan povoljan kredit s dužim periodom vraćanja, što bi omogućilo da privreda eventualno proradi. Strani kapital ne dolazi, a mi više nemamo šta da prodajemo. Ne postoji poverenje investitora u političku situaciju u Bosni i Hercegovini, što tera strani kapital. Šta da očekujemo kada se po medijima pominju veze s Al Kaidom, kada je stepen korupcije izrazito velik. Računati na strani kapital je izrazito opasno, da ne kažem, da je to čak utopijski. Domaći resursi su skromni, a resursi koji postoje nalaze se u inostranim bankama. Ukoliko se želi privredni prosperitet, mora se napraviti radikalna reforma. Prosperitet je bitan ne samo zbog podizanja životnog standarda građana, već zbog činjenice da se jedino tako može integrisati bosansko-hercegovački prostor. Ne vidim nijedan drugi motiv zašto bi Bošnjaci, Hrvati ili Srbi živeli u zajednici ukoliko im to ne donosi ekonomski prosperitet. Bojim se da će Srbi zbog toga uvek gravitirati Srbiji, a Hrvati Hrvatskoj. Ekonomski progres je nužna pretpostavka za opstanak države. U Bosni i Hercegovini nije u pitanju obična priča o tranziciji i privatizaciji, već se radi o priči koja može da ima dramatične posledice po državu. Nažalost, slična stvar može da se desi i u Srbiji i Crnoj Gori. Ukoliko ekonomski pokazatelji ne budu dobri, građani Crne Gore mogu da nađu rešenje u prodaji turističkih kompleksa na Jadranskom moru. Percepcija ljudi se bitno promenila jer je danas teško govoriti o ekonomskom suverenitetu bilo koje države. Ukoliko država nema ekonomske funkcije u stvarnosti, ona ne mora ni da postoji. Država mora da ima ekonomske funkcije kako bi vodila računa o svojim građanima i mora ih štititi od prejake konkurencije. Mora se podizati konkurentnost domaćih izvoznika. U Bosni i Hercegovini je strana valuta uvedena Dejtonskim sporazumom, a građani Crne Gore su sami izabrali euro. Zbog toga ove države gube ekonomske funkcije, ne mogu da stimulišu izvoz, kontrolišu kurs, a biće prekasno kada shvate posledice jer im trenutno izgleda opsenarski da euro imaju kao domaću valutu. Na trikove tog tipa ne padaju samo građani, već i mnogi ekonomisti koji imaju na umu samo monetarnu stabilnost i nisku stopu inflacije. Nama stopa inflacije od nula odsto ne znači ništa kada imamo nezaposlenost od 43 odsto.
Aleksandar Vlahović, ministar za privatizaciju u vladi Srbije: Jake institucije
Zadovoljni smo dinamikom privatizacije koja potpuno teče prema planu definisanom za 2002. godinu. Naš cilj je bio da do kraja godine okončamo izgradnju jakih institucija kako bi privatizacija i njena implementacija mogle nesmetano da funkcionišu bez kršenja osnovnih načela javnosti i transparentnosti. Mesečno imamo preko stotinu javnih aukcija, a do kraja ovog meseca biće oko 140 preduzeća u procesu aukcije. U narednoj godini očekujemo uspešnu privatizaciju oko 1400 preduzeća metodom aukcije. Do 2004. godine očekujemo da javni tenderi budu završeni za društvena preduzeća, a do kraja iste godine planiramo restrukturiranje 40 velikih preduzeća. Privatizaciju i njenu brzinu ne treba posmatrati u jednom vremenskom trenutku van konteksta generalnog plana za period od četiri godine, kako to zakon i nalaže.
