Naš predsednik države nije osvetoljubiv čovek. Nego samo čovek. Pogađa ga kad sa tribina čuje da ga neki zovu „pederom“. Ali, predsednik ipak pomogne. Eto kakav je čovek.
To bi se dalo zaključiti na osnovu svedočanstva prvog čoveka košarkaškog kluba Partizan Ostoje Mijailovića iznetom na konferenciji za novinare pošto je Željko Obradović potpisao novi ugovor.
To prvo treba svariti – najtrofejniji trener u istoriji Evrope ostaje u Partizanu, ali to nije dovoljno velika vest da ne bude dodatno ukrašena pominjanjem Vučića.
Čović tih problema nema
Mijailović je za svog stranačkog druga doduše rekao da pomaže, ali je na drugom mestu rekao da Partizan zbog uvreda sa tribina trpi „reputacionu i finansijsku“ štetu i da mu trebaju uslovi da sakupi pare.
To jest, da bi zgodno bilo – i po Mijailovića i po Partizan – da se kao molilac pred Vučićem pojavi bez balasta toga što su Partizanovi navijači sinoć vikali „Vučiću pederu“.
Uzmimo, recimo, Nebojšu Čovića. On taj balast nema. Zato se po gradu priča da je Zvezdi ove godine uplaćeno par miliona više nego Partizanu. Šeme su uvek iste, iz budžeta se prebaci negde, a onda odatle na račun kluba.
„Upućenih“ u dešavanja u našim klubovima je mnogo, čak više nego stručnjaka za geopolitiku.
Ali, i oni stvarno upućeni pričaju da se Partizanu smračilo otkako Željko Obradović ne samo da nije hteo na spisak podrške naprednjacima, nego se drznuo da kaže kako Partizan, da prostite, zarađuje i neke svoje pare.
Predsednik Vučić je tada otrčao na televiziju da odbrusi Obradoviću, a onda su i Zvezda i Partizan, zlu ne trebalo, došli sa eksel tabelama gde se videlo koliko država daje.
O tome pak postoje dve škole mišljenja – jedna koja kaže da vrhunsko loptanje nije posao države niti treba da se finansira narodnim parama. I druga koja kaže da je košarka odlična reklama za Beograd i Srbiju i da su, uostalom, klubovi državni pa neka im država pomaže.
Ali, nije ovde o tome reč. Nego o tome da – počujmo Mijailovića! – to davanje zavisi od kaprica predsednika. Ako se nađe još žešće uvređen, možda ne bude ni dinara.
Infantilne uvrede i uvređeni
Mijailović, za kojeg se tokom godina ispostavlja da je ipak malo više partizanovac nego što je naprednjak, verovatno je muke imao da pred vrhovnikom objasni da ipak treba garantovati neki budžet i zadržati Željka Obradovića.
Infantilno skandiranje predsedniku (i drugima) nije pogrešno samo zato što je uvredljivo. Nego i jer deli ljude koji su se u hali okupili oko Partizana – koji bi tamo trebalo da bude jedina partija, religija i strast. Ima, uostalom, onoliko mitinga i protesta gde se može urlati na Vučića.
A on, da nije tako željan univerzalnog obožavanja, prestao bi da po nacionalnim medijima kuka jer ga zovu „pederu“ pa bi možda i tim navijačima dosadilo.
Ovako, sva je prilika da će se igra nastaviti – skandiranje, brzi prsti ton-majstora državne Arene sport, Mijailovićeva saopštenja i pravdanja, Vučićev bes, frka oko budžeta.
Da je sve to uopšte tema u danu kad je ugovor produžio najveći evropski trener svih vremena, rekoh, nije normalno. Ali, navikli smo.
