O Srbijo, bleda mati, ala su te udesili tvoji sinovi! Još malo pa niko neće hteti da stane na tvoje i na naše čelo: bivši predsednik tamnuje u tuđini, sadašnji samo što nije otputovan u isti kazamat, dežurni pretendenti na mesto predsednika ubiše se smišljajući kako da obrazlože odustajanje od kandidature, predstojeće izbore nazivaju lakrdijom, farsom, Vuk neće da se kandiduje, kud ćeš dalje!
Ako svako ima pravo da bira i da bude biran, onda svako ima i dužnost da neko vreme bude predsednik, na mesto predsednika odsad ćemo gledati kao na podužu smenu požarstva, kao na dug otadžbini koji niko neće moći da izvrda kad bude naišla njegova šihta – kakva je da je, država ima pravo na predsednika sebe! Oveštali vlastoljupci predomišljaju se, neki se boje fijaska na izborima, neki su već (još) predsednici nečega, u redu, ali ako nema dragovoljaca, izvlačićemo šibicu, pa ko izvuče najkraću… Gde sada radi Suzana Mančić, na Pinku, Palmi, molim lepo, tamo gde je Suzana tamo treba da se donese mega-bubanj, naočigled RIK-a i OEBS-a ima da se ubace cedulje sa imenima svih punoletnih živih građana Srbije. Šta nas košta da ubacimo i našu braću iz rasejanja: ako Suzana izvuče raseljeno lice, a dobitnik ne bude hteo da se vrati u Srbiju, imaćemo predsednika negde u Evropi ili u Americi, već smo imali izbegličku vladu u Londonu i šta nam je falilo?
Na predsedničkom izboru građani bi bili apsolutno ravnopravni, kandidati ne bi kao u prošlom krugu bili samo Srbi, samo muškarci i samo doktori nauka, Suzanina ruka mogla bi da izvuče bilo koga od nas, na čelo Srbije mogla bi da dođe Mađarica, Malisorka ili Egipćanka, predsednica bi mogla da bude mudra starica ili brucoškinja BU, možda bi iz bubnja bilo izvučeno ime Veselina Šljivančanina, što bi nam s vrata skinulo Karlu del Ponte, možda bi se žreb osmehnuo Dafini Milanović, gazda Jezdi, iz bubnja bi mogao biti izvučen i Aleksandar Karađorđević ili neko iz Krunskog saveta ko bi svoj mandat iskoristio za bezbolan prelaz ka monarhiji, možda bi predsednik postao Kosta Čavoški pa više ne bi imao vremena za kolumnu u „Glasu“, zašto nam Suzana, razdragana kao kad prenosi želje i pozdrave preko satelita, ne bi pročitala slatke riči ove: „Dragi gledaoci, evo, cedulja je punovažna, nije isflekana niti oštećena, reći ću vam najpre prezime, da se i vi malo poigrate, eventualno da se kladite u krugu porodice, izvučeno je prezime Vučić, ne, nije Vučić iz Radikalne stranke, u pitanju je pripadnica lepšeg pola, već je bila predsednica, ha, ha, ha, ali jedne banke, naša večerašnja zvezda, jeeee – Bo-rka Vu-čić!“
Iz bubnja bi možda bio izvučen neko za koga nikad nismo čuli, pružni radnik, primarijus, babasera… Zaštite od neobrazovanog, priglupog ili poremećenog predsednika nema, ali zar su ikad dosad predsednički kandidati testirani, je li ikad bilo proveravano koliko su bistri, jesu li duševno zdravi, čestiti itd.? Verovatnoća da dobijemo normalnog predsednika možda je ipak veća nego što je bila dosad, kad su se kandidati (svi iz istog karantina!) sami preporučivali ili kad su nam ih njihove stranke naturale.
A možda bi Suzana izvukla baš neku od zvezda propalih izbora? Ne bi mi smetalo da izvuče Labusa, ličnost koju je vascela Demokratska partija napustila, da objasni na šta je u prethodnoj kampanji mislio kad je pedeset sedam puta rekao: „Želite da Srbija bude lider na Balkanu? Naravno da želite! E, ja ću to da vam priuštim!“ Ili, izvuče Suzana Koštunicu. Koji se koleba oko kandidature, Srbija i Jugoslavija igraju mu pred očima i nije više načisto ko je vrabac, ko je golub a ko sova sa simsa u SIV-u, ne razabira više ko ga gleda sa grane a ko mu se migolji iz ruke… Bio bi sevap da njegovo bolno kolebanje prekine neko vedar i prostodušan poput Mančićke. Koja bi, teoretski, mogla i samu sebe da izvuče: „Dragi gledaoci, uh, molim režiju za čašu koka-kole, pao mi šećer, eto i to je cena vitkosti, dragi gledaoci, i ja bih na vašem mestu mislila da je žreb namešten, funkciju voditelja moraću da zamrznem na četiri godine, predsednica Srbije je od ovog momenta – Suzana Mančić, čestitam, čestitam!“ (pada u nesvest, predstavnik RIK-a uzima cedulju iz njene klonule ruke i prinosi je kameri, tek potom vraća se i pruža prvu pomoć).
Ili: „Poštovani gledaoci, srećni dobitnik je Željko Maksimović – Maka. Koji će povodom predstojećeg Dana republike 29. novembra koliko večeras sebe pomilovati i osloboditi svake sumnje za atentate kojih nam je svima preko glave: ‘Čim Dekret o amnestiji bude objavjen u Službenom listu, dolazim na inauguraciju, nikakvog revanšizma prema MUP-u neće biti, naprotiv, za četiri godine mog predsednikovanja organizovani kriminal biće sveden na nivo koji bude imala Evropska unija’.“
Najviše bih ipak voleo da izbor padne na našeg Prometeja koji se onako hrabro razdrljio kako bi mu labud iz fontane u Ševeningenu kljucao jetru a koji sada strepi da mu je zver preko kljuna prenela hepatitis C-36 te bi se rado vinuo do Dedinja na kućevnu negu. Pacijentu bi u Tolstojevoj svaki dan radili EKG, taj bi EKG ulazio pravo u faks-mašinu a odatle u Ševeningen: „Vi znate da vam ja neću pobeći! – sav sam se bio naježio kad sam čuo historijske reči stotinu puta varirane u osami ćelije. Kad bi ovde bio izvučen za predsednika (a on bi mogao da postane predsednik i bez žreba, samo da mu se omogući fer kampanja!), ta titula bi skupa sa zdravstvenim tegobama koje ni zatvorski hećim ne poriče bila dovoljna da se opet nađe među nama, neka se on samo nama vrati, pre ili kasnije opet će se naći na našem čelu, krševitom ali nama zlatnom.
