Po naređenju predsednika Srbije i načelnika DB

U utorak popodne 23. juna 1995. godine Zemun je potresla snažna eksplozija. Pogon Vinifleks u fabrici „Grmeč“ u kome se inače proizvode topli podovi, odleteo je u vazduh. Eksplozija je bila toliko jaka da je napravila više od metar široku i trideset centimetara duboku rupu u podu hale i probila betonski krov, razbucala pregradne zidove i metalna vrata i polupala sva stakla na okolnim zgradama. Dvadeset tona teška mašina dvovaljak, koja služi za izvlačenje plastičnih traka, bila je razbijena na komade, a oko dvovaljka nagoreli i raskomadani leševi jedanaestoro ljudi. „Ne mogu vam objasniti kako sam se osećao kada sam video u kom se stanju nalaze moji drugovi i kolege“, priseća se jedan od preživelih. „Sakupljali smo ih po celom pogonu, a i oko pogona.“ Nebojša Čović, tadašnji gradonačelnik Beograda, odmah je izašao na mesto nesreće. „Tragedija jeste, i ne mogu ništa više reći“, izjavio je.

Istražni sudija Mladen Anđelković i zamenik okružnog tužioca Vladimir Vukčević, koji su došli da izvrše uviđaj, rekli su porodicama žrtava da je uzrok nesreće „za sada nepoznata reakcija u hemijskoj proizvodnji“ i zamolili novinare „da se uzdrže od nepouzdanih i neproverenih informacija“.

UZROK SMRTI NE POMINJATI: Od početka je, međutim, bilo jasno da je ono što se dogodilo u „Grmeču“ nešto više od obične nesreće na radu. Pripadnici Resora državne bezbednosti neuobičajeno brzo su okružili mesto nesreće; čak ni inspektorima Ministarstva za rad nije bio dozvoljen pristup. Bez odgovora je ostalo pitanje šta je to puklo u pogonu koji inače ne bi trebalo da proizvodi ništa zapaljivo ili eksplozivno i u kome nije bilo ni osnovne protivpožarne zaštite. Porodice žrtava dobile su telegrame saučešća od visokih državnih funkcionera (Mirko Marjanović, Radoje Kontić, general Momčilo Perišić…) i po šest hiljada tadašnjih dinara jednokratne pomoći. Istovremeno, ojađenim ljudima je diskretno upućena poruka da bi bolje bilo da se ne raspituju zašto su njihovi najbliži nastradali. „Imate još dece, imate i unuke“, rečeno je jednom roditelju čiji je sin nastradao. „Vodite računa o tome.“

Uprkos tome, smrt jedanaestoro ljudi nije bilo moguće tek tako zataškati. „Vreme“ je još onda došlo do saznanja da je u „Grmeču“ fatalnog dana trebalo da počne proizvodnja kompozitnog raketnog goriva po narudžbi jedne privatne firme (vidi „Vreme“ br. 245, od 3. jula 1995) i da je supstanca koja je eksplodirala bio prah amonijum-perhlorata, koji spada u srednje brizantne eksplozive. Tokom pokušaja proizvodnje, perhlorat u prahu je usut u zagrejani dvovaljak, odakle je trebalo da izađe finalni proizvod u vidu trake koja izgledom podseća na PVC foliju. Iako je sama folija prilično stabilna, to ne važi za perhlorat u prahu, koji kao jak oksidans burno reaguje na varnicu ili u kontaktu s bilo kojom organskom materijom. U normalnim okolnostima, sa ovom supstancom se radi isključivo u za to specijalizovanim pogonima namenske industrije, uz stroge mere predostrožnosti propisane zakonom. Međutim, ono što se desilo u „Grmeču“ bilo je daleko od normalnih okolnosti, a naknadna istraga „Vremena“ pokazuje da su u slučaj direktno bili uključeni Slobodan Milošević i nekada svemoćni načelnik RDB-a Jovica Stanišić.

DAN BEZBEDNOSTI: Priča o eksploziji u „Grmeču“ u stvari počinje 13. maja 1995, na Dan bezbednosti, u prostorijama Odeljenja unutrašnjih poslova Zemun, jednim konspirativnim sastankom. Po pozivu Radosava Lukića zvanog Lule, Stanišićevog pomoćnika, u policijskoj stanici u Zemunu sastali su se Rajko Umčanin, direktor „Grmeča“ i visoki funkcioner Jugoslovenske levice, Radoslav Čobanin, direktor male privatne firme JPL Systems, i grupa inženjera iz obe firme. Prema izjavama nekolicine učesnika, „drug Lule“ je prisutnima objasnio da je zbog raspada SFRJ i havarije koja se nekoliko meseci ranije desila u Lučanima Jugoslavija ostala bez mogućnosti proizvodnje raketnog goriva. Stoga je odlučeno, nastavio je drug Lule, da se gorivo ima proizvoditi u „Grmeču“, s obzirom na to da jedino „Grmeč“ ima dvovaljak opisan na početku ove priče, dok JPL, kako je rekao, jedini ima recepturu za amonijum-perhlorat. Umčanin, uvek spreman da pomogne drugovima iz Službe, odmah je pristao da svoj pogon i inženjere stavi na raspolaganje, i to bez ikakvog profita. Niko nije pitao druga Luleta zašto se ovaj posao obavlja preko privatne firme, umesto preko Vojnotehničkog instituta, i zašto se u posao uključuju ljudi koji sa eksplozivima nikada dotad nisu imali nikakve veze. Dva dana kasnije, 15. maja (Dan pobede nad fašizmom), organizovan je novi sastanak, ovog puta u „Grmeču“, gde su utanačeni detalji i dodeljeni radni zadaci, opet uz prisustvo drugova Luleta, Čobanina i Umčanina. Pet nedelja kasnije, većina „Grmečovih“ inženjera koji su učestvovali u poslu bili su mrtvi, kao i radnici, koji nisu ni znali šta je trebalo da proizvode. Lukić, Umčanin i Čobanin mudro su se uzdržali od toga da svojim prisustvom uveličaju početak proizvodnje raketnog goriva u „Grmeču“, pa im stoga ni dlaka s glave nije falila.

Nakon tragedije preduzete su sve mere da istraga nikada ne utvrdi uzrok eksplozije. Iz tog razloga veštačenje je povereno Institutu za bezbednost, za koji se osnovano verovalo da će učiniti sve da zataška umešanost Službe u incident. To veštačenje je završeno još u avgustu 1995, ali je na inicijativu tužioca Vukčevića i istražnog sudije Anđelkovića dugo skrivano od javnosti, navodno iz razloga nacionalne bezbednosti. Izveštaj Instituta je konfuzan, protivrečan i gotovo izvesno namerno aljkav. Na samom početku se tvrdi da na licu mesta nisu nađeni nikakvi tragovi eksplozivnih materija, pa ni amonijum-perhlorata, da bi pri kraju bilo konstatovano da je upravo perhlorat eksplodirao, „najverovatnije prisustvom stranog metalnog tela koje se nalazilo u smeši“. Pored toga, veštačenje sadrži čitav niz tabela i grafikona koji nemaju nikakve veze sa predmetom istrage i služe, kako je rekao jedan stručnjak nakon uvida u izveštaj, „da zasene prostotu“.

Na insistiranje rodbine poginulih, koja je podnela krivične prijave protiv Umčanina, Čobanina i još trojice organizatora posla po članu 194. KZ (teško delo protiv opšte sigurnosti građana sa smrtnim posledicama), tri godine kasnije je naručeno drugo veštačenje, ovog puta od profesora Ivana Juranića sa Fakulteta za hemiju u Beogradu. Međutim, profesor Juranić je u svom izveštaju jedino mogao da konstatuje da mu nedostaju osnovne pretpostavke za rad. „Nema nikakve tehničko-tehnološke dokumentacije o većini materijala koji je unesen u pogon gde se dogodila nesreća“, kaže profesor Juranić i dodaje da se „ne može doći ni do atesta proizvođača šarže za materijal koji je korišćen“. I pored toga Juranić zaključuje sledeće: „Veliku nedoumicu predstavlja veliki broj žrtava eksplozije… Izgleda da je bilo prisutno preko dvadeset ljudi. To ukazuje da prisutni nisu znali šta se prerađuje na tom mestu, a shodno tome može se zaključiti da verovatno nisu preduzimane ni druge mere predostrožnosti za rad sa eksplozivnim materijalom.“

SOLOMONSKA REŠENJA: I tako se, zahvaljujući združenim naporima Resora državne bezbednosti, državnog tužioca i sudija, slučaj vukao kroz sudske spise sve do dvehiljadite godine, a da za sve to vreme nije zvanično utvrđeno svečano ništa, osim koja je supstanca „najverovatnije“ eksplodirala. Najzad, trećeg oktobra dvehiljadite, dva dana pre nego što je Milošević oteran sa vlasti, krivično veće Okružnog suda u Beogradu izdaje rešenje koje bi moralo da uđe u istoriju srpskog pravosuđa, a i šire. „Nema mesta sprovođenju istrage protiv prijavljenih Rajka Umčanina, Radoslava Čobanina, Slobodana Komatine, Vladice Božić i Jovana Tarabića“, rešio je sud, a evo i zašto: „…Proizilazi da u radnjama koje su preduzeli prijavljeni, u pripremi, organizovanju i proizvodnji predmetne eksplozivne smese nema protivpravnosti, jer je njihovim radnjama prethodilo donošenje odluke na nivou Predsednika Republike i načelnika Službe državne bezbednosti… a sve u skladu sa potrebama zaštite državne bezbednosti.“ Faksimil tog rešenja štampan je na naslovnoj strani ovog broja „Vremena“. Predsednik krivičnog veća, koji se tako mudro pozvao na autoritet Slobodana Miloševića i Jovice Stanišića, bio je sudija Života Đojinčević

Odustajanjem od istrage uz ovakvo obrazloženje, slučaj „Grmeč“ trebalo je da zauvek bude stavljen ad acta. Međutim, Vrhovni sud Srbije svojim rešenjem od 28. decembra 2000. uvažava žalbu oštećenih i vraća predmet Okružnom sudu na ponovno razmatranje. Konstatuje se da je u Đojinčevićevom rešenju došlo do „niza bitnih povreda odredaba krivičnog postupka“, da „pravi uzrok nesreće nije utvrđen“ te da „nema odgovora na pitanje koliko je radnika bilo prisutno i da li je taj broj bio nužan u procesu proizvodnje“. Sudija Tomislav Đurđević, predsednik veća sudija Vrhovnog suda, primećuje i da je bilo „logično da se ovakva proizvodnja može vršiti uz prisustvo samo najneophodnijeg broja radnika i uz preduzimanje drugih zaštitnih mera (puštanje valjka u rad iz druge prostorije, sa distance, iza betonskog zida i slično)“. Sve to što je sudija Đurđević izneo spada u domen zdravog razuma, ali je bilo potrebno da prođe pet i po godina da bi se do toga došlo.

I pored promene vlasti u Srbiji i rešenja Vrhovnog suda, Umčanin, Čobanin, Lukić i ekipa očigledno još mogu da računaju na moćne zaštitnike. Iako su podnete nove, dopunjene krivične prijave, ovog puta i protiv Radosava Lukića Luleta, javni tužilac Rade Terzić je posle dužeg razmatranja odustao da po službenoj dužnosti goni prijavljene, prepuštajući taj posao rodbini žrtava.

GDE SU, ŠTA RADE: Dok se slučaj „Grmeč“ povlačio po fiokama, Čobaninova firma JPL Sytems, koja usput budi rečeno nikada nije registrovana za proizvodnju raketnog goriva, nastavila je da radi na istom poslu. Nakon što je likvidirao JPL kako bi zameo tragove i izbegao da plati odštetu svojim izginulim stručnjacima, Radoslav Čobanin je osnovao dve nove firme, Brunner i Infinity, gde se kao suosnivači javljaju isti ljudi kao i svojevremeno u JPL. Obe Čobaninove „nove“ firme bile su direktno uključene u proizvodnju i isporuku raketnog goriva za Sadama Huseina i Moamera el Gadafija, s tim što su pojedini njihovi stručnjaci radili i na razvoju raketnih sistema za ova dva diktatora. Brunner i Infinity su i ovog puta radili sa državnom firmom (Jugoimport SDPR), a jedan deo tovara na brodu „Boka Star“ zaplenjenom u Rijeci sadrži isto raketno gorivo na bazi perhlorata koje je „Grmeč“ trebalo da proizvede. Uprkos tome i okolnosti da je afera koja je prošlog meseca buknula ugrozila međunarodni ugled Jugoslavije i odložila prijem u Savet Evrope, i Brunner i „nfinity nesmetano nastavljaju da rade.

Rajko Umčanin, direktor „Grmeča“, koji je na oltaru Državne bezbednosti žrtvovao svoje osoblje i celu jednu halu, smenjen je tek nakon oktobarskog prevrata i trenutno se vodi kao penzioner.

U penziji je i Radosav Lukić – drug Lule, koji se u međuvremenu dao u privatan biznis.

Vladimir Vukčević, koji je godinama otezao postupak i čak zahtevao od istražnog sudije da ceo slučaj stavi pod pečat državne tajne „zbog ratnog stanja“ (iako 1995. nikakvog ratnog stanja nije bilo), i dalje je zamenik javnog tužioca.

Istražni sudija Mladen Anđelković Mlađa, koji je Vukčevićev zahtev uvažio i koji je dao sve od sebe da se istina o „Grmeču“ nikad ne sazna, radi i danas u Okružnom sudu u Beogradu.

Sudija Života Đojinčević, koji je sa kolegama Tatomirovićem i Sinanovićem zaključio da zločin nije zločin ako je izvršen po naređenju Slobodana Miloševića i Jovice Stanišića, deli pravdu i danas u Okružnom sudu u Beogradu.

Milošević je u Hagu, Stanišić u penziji.

Živorad Stefanović, Dragan Veljić, Ljubiša Ivić, Bora Stoisavljević, Branka Jovanović, Vojislav Mučibabić, Zdravko Stančić, Goran Maslaković, Gojko Đukanović, Petar Rot i Ivica Bešić su na beogradskim grobljima.