Naslov današnje teme upućuje na to da želimo da ocenimo dokle smo stigli na putu približavanja Evropi dve godine posle demokratskih promena u Srbiji, ali i dve godine posle izlaska knjige Pripreme za evropsku integraciju, koju je Evropski pokret u Srbiji pripremao od jeseni 1999. i publikovao odmah posle 5. oktobra. Grupa vrsnih stručnjaka, od kojih su mnogi zauzeli važne položaje u novoj vlasti, izradila je neku vrstu vodiča za naše putovanje u Evropu. Tada smo rekli: „Uz sve razlike koje među akterima naše političke scene postoje, reklo bi se da opredeljenje za Evropu nije predmet debate. Dakle, pitanje nije – Da li u Evropu, nego – Kako najbrže u Evropu.“ Knjiga je upozoravala da put u Evropu nije ni lak ni brz, ali je odisala entuzijazmom i uverenjem da znamo šta nam je činiti i da postoji politička volja i narodna podrška da taj put što brže prevalimo.
Sada osvrt na te dve godine izaziva pomešana osećanja. Nesumnjivo je da je mnogo toga urađeno, posebno u pogledu makroekonomske stabilnosti, smanjivanja inflacije, fiskalne i budžetske reforme, donošenja važnih sistemskih zakona. Izašli smo iz međunarodne političke i ekonomske izolacije u koju nas je gurnuo prethodni režim zahvaljujući pre svega tome što je svet novoj demokratskoj državi otvorio sva vrata.
Međutim, spoljnopolitički prioritet priključivanja političkoj Evropi nije, nažalost, postao i unutrašnjepolitički. Stranačke podele i konflikti natkrilili su i zamaglili prihvaćenu stratešku orijentaciju. Međunarodne obaveze zemlje i uslovi koje moramo ispuniti, ako želimo da se postepno uključujemo u evroatlantske integracije, postali su predmet političkih manipulacija i nadmetanja. Dobija građanstvo uverenje da svoje obaveze nožemo izvršavati i polovično, pa su neki odlučni koraci bili praćeni rezervom i opstrukcijom. Ti polukoraci su najvidljiviji kad je u pitanju saradnja s Hagom, koja je sada u stanju paralize. Hrabar potez izručivanja Miloševića je, izgleda, bio početak raspada vladajuće koalicije i rezultat je bio strah da se nastavkom pune i neuslovljene saradnje ne izgubi naklonost biračkog tela. Taj stav je bio samo osnažen sličnim odnosom u Hrvatskoj. Državno pitanje je na putu da bude rešeno, ali devet meseci posle postizanja političkog sporazuma, što sve odgađa ono što je izgledalo kao da je na dohvat ruke – prijem u Savet Evrope, prijem u Partnerstvo za mir, izrada studije o izvodljivosti i pristupanje sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju. Ne delim mišljenje da ta dva-tri meseca odlaganja ne znače ništa jer uslovi mogu i da se menjaju (npr., za Partnerstvo za mir) i dalja dinamika može lako biti produžena jer je uvećano nepoverenje Evropske unije i Amerike u našu iskrenu odlučnost da idemo putem koji smo zajedno dogovorili. To je još ojačano apsolutno nepotrebnom i nedozvoljivom aferom s izvozom oružja Iraku. Javno mnjenje je zbunjeno, dezorijentrisano i apatično. Posledica svega toga je da stabilizacija političkih prilika u Srbiji nije ni na pomolu. Naprotiv, ishod preksutrašnjih predsedničkih izbora je sasvim neizvestan, a uz to se stalno izriče pretnja da će se ići na obaranje vlade. Dakle, za razliku od Crne Gore, koja će za određeni rok imati stabilnu vladu i predsednika, koji mogu preuzeti punu odgovornost za reformske procese (a oni su i tamo u ozbiljnom zaostajanju), u Srbiji to nije na vidiku i uspostavljanje neophodnog minimuma političke stabilnosti postaje pitanje svih pitanja na dugom i tegobnom putovanju prema Evropi. Bez obzira na razne izjave, Evropska unija će zadržati stav wait and see, uz sve simpatije i želju da ovaj region što pre uđe u zonu stabilnosti. Teško je očekivati spremnost Evropske unije da primi u svoje okrilje zemlje i region u kojima nije došlo do smirivanja tla.
Ako ocenjujemo ove dve godine, moglo bi se reći da je prva bila godina značajnih prodora i opšte unutrašnje i spoljne podrške, a druga, godina zaostajanja, nepoverenja i prilične konfuzije. Autoritativna potvrda ove ocene je izjava ministra inostranih poslova izrečena u saveznom parlamentu da je naš spoljnopolitički položaj gori nego pre godinu dana.
Izgleda da je opredeljenje i javnosti i nosilaca političke moći za Evropu postalo suviše načelno i verbalno, bez pune svesti o potrebnom vremenu, posledicama i žrtvama koje treba podneti. Stoga nam je, umesto tog opšteg i ne preterano obavezujućeg zaklinjanja u Evropu, potreban jasan i čvrst socijalni konsenzus glavnih aktera u društvu – političke elite, sindikata, nevladinih organizacija i građana o apsolutnom prioritetu promena koje treba učiniti, ako stvarno želimo da se priključimo Evropi. Takvo organizovano i usmereno putovanje u Evropu čak je važnije od krajnje destinacije koja je još daleko jer ćemo se u međuvremenu iznutra menjati na evropskom kursu i merilima. Zasad nema ni obrisa takvog konsenzusa niti inicijative da se njegovom ostvarenju pristupi. Politički zaokreti i česte smene režima u gotovo svim zemljama u tranziciji su najuverljivije upozorenje da insistiranje na brzom sprovođenju ekonomskih reformi bez prvo političkog, a zatim širokog socijalnog konsenzusa može lako potrti sve postignuto i dovesti do neželjenih promena (na ulicama ili na izborima). Instuticije su krhke i nemoćne, a najviše ih podrivaju sami nosioci političke moći, pre svega parlament (koji je bio u petomesečnoj blokadi) i sudstvo. Nama su sada neophodni smirivanje uzavrele političke scene, izvestan period političke stabilnost i puna okrenutost političkim i ekonomskim reformama i ispunjavanju nespornih međunarodnih obaveza. Tu pre svega mislim na saradnju s Haškim tribunalom jer će nas to pitanje stalno pratiti i ograničavati, pre svega, u saradnji s Evropom i svetom, ali ništa manje i u vraćanju poverenja u regionu.
Drugi, u stvari, naporedi prioritet na našem dugom putovanju u Evropu, jeste saradnja na Balkanu. Velika je iluzija da se u Evropu može savim separatno, paralelno ili konkurentski. Voz za Brisel ide preko Sarajeva, Zagreba, Skoplja i Tirane. Iako o tome nije doneta odluka, sva je prilika da će Evropska unija preferirati da nas tretira kao region, ali to ne znači da će, ako i dalje budemo gubili vreme na međusobne svađe, neko čekati na nas, pogotovu što su neki drugi, pre svega Hrvatska (koja će se sigurno prva upisati u kandidate), ipak odmakli. Ko god bude zaostajao, samo će usporavati ceo konvoj i njegov brod će biti otkačen. (U stvari, pre se može govoriti o regati u kojoj će se različitim redosledom stizati na cilj nego o konvoju.) U svakom slučaju, naša je šansa da uhvatimo priključak; ako u tome ne uspemo, sami smo krivi. Umesto evidentnog rasipanja dragocenog vremena, morali bismo da ubrzamo tempo, i to po celom frontu postavljenih i prihvaćenih uslova bez izuzetka. Istovremeno, treba s našim susedima graditi zajedničku platformu i nastup prema Evropskoj uniji i zajednički je pritiskati da ima više inicijative u regionu, odnosno da se jasnije vremenski odredi prema procesu kandidovanja zemalja regiona za članstvo u Uniji. Ovo je utoliko potrebnije što Unija od 25 članova neće biti ista kao ova danas i postoji opasnost da se previše zabavi sopstvenom unutrašnjom konsolidacijom, odnosno da dođe do izvesnog zamora od proširenja.
Svima nama u regionu bolje je da gradimo mini Šengen i malu Evropu da bismo bili spremniji za veliku. Sigurno je da bismo bili mnogo privlačniji za strane investitore kao koliko toliko integrisano tržište. Nema razloga da se brzo ne reše preostala granična pitanja, pre svega, Prevlaka. Nema sumnje da su mnoga začepljenja otpušena, ali se javljaju nova. Važno je graditi klimu poverenja, i svest o zajedničkoj regionalnoj sudbini. Postoje jaki neprijatelji poverenja kao što su stereotipi, predrasude, nacionalistički mitovi, zatvorenost, etnička i druga netolerantnost, ksenofobija, ali i ekonomska kriza i socijalna beda. Osobito snažan izvor nepoverenja je odbojan ili neiskren odnos prema ratnim zločinima. Građenje poverenja je spor i mukotrpan proces koji se mora svesno i organizovano usmeravati. Demokratske institucije, otvoreno društvo, odgovorna štampa, promenjen odnos intelektualnih elita, tolerantna atmosfera, živa ljudska komunikacija, razvijena kulturna saradnja i stalni dijalog u regionu najjača su uporišta obnove poverenja.
U tome mnogo mogu da pomognu i nevladine organizacije i projekti poput Igmanske inicijative, srpsko-hrvatskog dijaloga, prekogranične saradnje opština. Kad se govori o regionalnoj integraciji, valja biti sasvim jasan o čemu se stvarno radi jer već sama reč u nekim sredinama izaziva podozrenje i odbojnost (pogotovu ako dolazi iz Srbije). Nekima to, izgleda, miriše na zalaganje za svojevrsno obnavljanje Jugoslavije u nekom obliku. Jugoslavija je završena priča. Danas dolazi u obzir samo slobodna, nenametnuta interesno motivisana saradnja nezavisnih država koje su, kao i svi susedi, prirodno upućene jedna na drugu. Prema tome, nije reč o stvaranju nekih supranacionalnih institucija i tela, pogotovu ne neke političke zajednice. Radi se o funkcionalnoj kooperaciji, koordinaciji politika i stvaranju multilateralnih aranžmana u raznim oblastima, pre svega u ekonomiji. Pozdravljamo četvorni sporazum o Savi potpisan pre nekoliko dana u Kranju. Istovremeno, pribojavamo se toga da bi ulaskom Mađarske u EU i pristupanjem Bugarske i Rumunije aneksu II, neke države u regionu ostale izolovana ostrva, a njihova situacija se još više pogoršala jer bi zemlje s kojima sada nemaju vize morale da ih uvedu kad postanu deo šengenskog režima. To bi bio i neprijatan, odnosno obeshrabrujući psihološki udar i Evropska unija treba da nastoji da ovu situaciju ublaži.
Najzad, reč-dve o funkcionisanju zajednice Srbije i Crne Gore posle usvajanja Povelje. Teško da bi se ta zajednica mogla nazvati baš državom, pre pravnom vezom dvaju suvereniteta. U svakom slučaju, tako na nju gleda jedna od članica, pa nema razloga ni da se na drugoj strani insistira na nečemu što nije prošlo i dalje vodi završena bitka. Trebalo bi stoga nastojati da se izbegnu dalja trvenja i nategnuta tumačenja Povelje. Strategija Srbije, po mome shvatanju, treba da pođe od pretpostavke skoro potpuno zaokružene suverene države (kao što to čini Crna Gora), s tim da Srbija odmah preuzme sve ekonomske i mnoge druge funkcije (i institucije) od sadašnje federacije i ubrzano se osposobi za intenzivu harmonizaciju zakonodavstva sa acquis communautaireom, i to odmah kao da počinju pregovori o članstvu, a ne o asocijaciji (kao što su to uostalom učinile Makedonija i Hrvatska). To opredeljenje trebalo bi da prate tri komplementarna procesa. Prvo, usaglašavanje s rešenjima iz Ustavne povelje i ubrzana priprema novog Ustava Srbije. Drugo, treba insistirati na direktnom partnerskom odnosu dveju članica Zajednice s Evropskom unijom jer će se suštinske promene realizovati u republičkom zakonodavstvu, bez obzira na to što će državna zajednica, s obzirom na međunarodnopravni subjektivitet, formalno imati pregovarački status u procesu pridruživanja. I, treće, naporedo s trogodišnjom harmonizacijom dveju republika predviđenom Beogradskim sporazumom (uz aktivno učešće i uticaj EU), u čemu Srbija mora imati stalnu inicijativu kako bi nova zajednica što pre profunkcionisala, treba nastojati da se ostvari što intimnija, depolitizovana radna saradnja s organima Crne Gore u razmeni iskustava na pripremi novog zakonodavstva i nalaženju optimalnih zajedničkih rešenja kroz neformalne sporazume organa dveju država. To je mnogo jednostavniji i efikasniji put usaglašavanja stavova i uspostavljanja poverenja nego stalna politička preganjanja oko tumačenja Sporazuma i Povelje.
Potrebni su nam udruženi iskreni napori i u Srbiji i u novoj zajednici da zakašnjenja prevaziđemo, pokušamo da postignemo politički kompromis (koji izgleda da ima vrlo lošu konotaciju na ovim prostorima iako je suština mudre politike) i okrenemo se pridruživanju evroatlantskim integracijama kao glavnom i nespornom strateškom cilju. Evropski pokret i druge nevladine organizacije će svim ovim nastojanjima i procesima pružati, kao i do sada, punu podršku.
(Reč na otvaranju međunarodne konferencije „Srbija i Crna Gora na putu ka Evropskoj uniji – dve godine kasnije“ održanoj 6. i 7. decembra u Beogradu)
