Bez obzira na nesumnjive pozitivne rezultate političkih, pravnih i ekonomskih reformi tokom poslednje dve godine, Srbija i Jugoslavija suočavaju se sa zabrinjavajućim trendovima, pogotovo kad je u pitanju politička i institucionalna stabilnost, osnovni preduslovi za ispunjavanje uslova za pridruživanje Evropskoj uniji – ocenjeno je na dvodnevnoj međunarodnoj konferenciji „Srbija i Crna Gora na putu ka EU – dve godine kasnije“, koja je u organizaciji Evropskog pokreta, Fondacije „Fridrih Ebert“ i Instituta ekonomskih nauka održana 6. i 7. decembra u Beogradu.
Sumirajući, u ime organizatora, dvodnevnu raspravu u kojoj je podneto 30 referata domaćih i stranih učesnika na visokom političkom i ekspertskom nivou, dr Dušan Lopandić iz Evropskog pokreta je istakao: prvo, da nevladine organizacije treba da se posvete promovisanju evropskih vrednosti i obezbeđenju društvenog konsenzusa o evrointegraciji i drugo, da državni organi treba da preduzmu sve mere kako bi u 2003. bio potpisan sporazum o stabilizaciji i pridruživanju EU, nakon čega bi se obavile političke i druge pripreme za podnošenje zvanične kandidature za članstvo u toj asocijaciji.
Uprkos opštoj oceni da su unutrašnje reforme neophodan i najvažniji uslov za ulazak u Evropu, čulo se i dosta zabrinjavajućih ocena o raspoloženju druge strane u željenom ugovornom odnosu. Nekoliko izlagača, naime, izrazilo je bojazan da se nakon poslednjeg planiranog širenja EU (sa 15 na 25 članica) taj proces mogao zaustaviti da bi se Unija mogla zatvoriti, a ovaj region marginalizovati (hrvatski ministar za evropske integracije Neven Mimica zato je svu težinu problema sažeo u rečenicu: „EU je umorna od proširenja, a mi u tranzicijskim zemljama, umorni smo od tranzicije“).
REGIONALNA SARADNJA: Prema mišljenju učesnika skupa zato je neophodno da zemlje u balkanskom regionu nastave pozitivan trend saradnje zabeležen u poslednje dve godine i da počnu da stvaraju neku vrstu regionalne platforme. Ona ne bi trebalo da sprečava individualni nastup zemalja regiona i njihov proces integracije, ali bi trebalo da obuhvati njihove osnovne zajedničke interese koje nisu uključene u sadašnji proces proširenja EU. („Svima nama u regionu bolje je da gradimo malu Evropu da bismo bili spremniji za veliku“, ocenio je uvodničar skupa dr Živorad Kovačević.) Na skupu je posebno naglašeno da bi priprema zajedničkog nastupa bila korisna za samit EU i zapadnog Balkana u Solunu u junu 2003. On bi trebalo da postane „ono što je Kopenhagen 1993. značio za zemlje Centralne i Istočne Evrope“ (ustanovljavanje čvrste politike širenja Unije u tom pravcu).
Regionalna platforma trebalo bi, prema zaključcima dvodnevnog skupa, da uključi zahtev da se održi momentum proširenja EU i na zemlje Jugoistočne Evrope, neku vrstu koordinacije nastupa u odnosu na EU u pitanjima od zajedničkog interesa, ali i isticanje potrebe da EU već sada otpočne i proširi svoju politiku priprema za članstvo na zemlje zapadnog Balkana (pre–accession strategy), što obuhvata administrativne (Direkcija za proširenje nadležna za zapadni Balkan) i finansijske mere (programi Ispra, Separd i dr.). Podsećajući da je EU za 12 sadašnjih kandidatkinja odvojila sredstva do 2006. godine, a da će deset od njih postati članice EU već 2004, hrvatski ministar Mimica ocenio je da u evropskom budžetu već postoji uračunat „višak“ koji bi se mogao uložiti u misiju podrške razvoju i koheziji država zapadnog Balkana sa EU.
„Pri tome se treba odmaknuti od pomoći samo za rješavanje pitanja koja se izravno tiču EU, poput ilegalnih migracija, organiziranog kriminala, trgovanja ljudima, drogom ili oružjem, već pomoć treba usmjeriti prvenstveno na rješavanje pitanja svojstvenih svakoj državi ponaosob. Tako, na primjer, EU u BiH iduće godine šalje policiju, a u Bugarsku novih 300.000.000 eura. Novi CARDS trebao bi osigurati barem 900.000.000 eura godišnje za zapadni Balkan“, istakao je Mimica.
Poput hrvatskog kolege, i srpski ministar za ekonomske veze s inostranstvom Goran Pitić ocenio je da ne bi trebalo govoriti o talasima proširenja EU, već ostaviti mogućnost svakoj zemlji da uđe u EU kad ispuni uslove. Jedna rečenica ponavljala se kao refren konferencije: „Ispunjenje modaliteta i uslova za pridruživanje EU je drugo ime za proces tranzicije i modernizacije u zemlji“. Zato je, kao i drugi predstavnici srpske i jugoslovenske vlasti, Pitić govorio o potezima koji su do sada povučeni kako bi se ostvario proklamovani cilj – ulazak u EU, posebno ističući značaj institucija koje su izgrađene da ubrzaju taj proces. Jelica Minić, pomoćnik saveznog ministarstva za inostrane poslove je, u skladu s radnim mestom koje podrazumeva „prodaju“ i dobru prezentaciju svih domaćih proizvoda, napravila pregled svih bitnih rezultata na planu političkih, pravnih i ekonomskih reformi. Potpredsednik Vlade Srbije Žarko Korać podvukao je postojanje spremnosti da se, uprkos brojnim problemima, na tom cilju istraje („Hrabrost nam ne nedostaje, alternativu nemamo“), a ministar privatizacije Aleksandar Vlahović govorio je o rezultatima postignutim u tom važnom delu ekonomskih reformi.
NEVOLJE S POLITIČARIMA: Mnogo više reči je, međutim, posvećeno upozorenjima na probleme koji ceo taj „reformski“ paket dovode u pitanje. Nimalo ne dovodeći u pitanje uspehe u pogledu, pre svega, makroekonomske stabilnosti, smanjivanja inflacije, fiskalnih i budžetskih reformi, donošenja važnih sistemskih zakona, eksperti učesnici skupa skrenuli su pažnju na političku nestabilnost koja usporava završavanje važnih poslova, ali i nedovoljnu odlučnost u saradnji s Hagom („Građanstvo dobija uverenje da svoje obaveze možemo ispunjavati samo napola“, upozorio je Živorad Kovačević).
S obzirom na međustranačka nadgornjavanja koja su karakterisala celu prethodnu godinu, izražena je čak i sumnja u postojanje ozbiljne namere vladajućih struktura da se posvete problemu evropske integracije. Tako je, na primer, Jovan Teokarević iz Instituta za evropske studije ocenio da je „politička elita svojom razjedinjenošću i konfliktima pokazala elementarnu neozbiljnost“ jer se „umesto jačanjem, bavila razgradnjom institucija“ pokazavši da „kao svoj osnovni posao vidi borbu za političku prevlast“.
Bilo je reči i o petomesečnom prekidu rada Skupštine Srbije i skandalu s poslaničkim mandatima, neuspešnim predsedničkim izborima, aferi s izvozom oružja Iraku, problematičnom pravosudnom sistemu… Ocenjujući, ukratko, rezultate postignute za dve godine nakon pada režima Slobodana Miloševića, Živorad Kovačević je zaključio da bi se moglo reći da je „prva bila godina značajnih prodora i opšte unutrašnje i spoljne podrške, a druga, godina zaostajanja, nepoverenja i prilične konfuzije“.
„Izgleda da je opredeljenje javnosti i nosilaca političke moći za Evropu postalo suviše načelno i verbalno, bez pune svesti o potrebnom vremenu, posledicama i žrtvama koje treba podneti. Stoga nam je, umesto tog opšteg i ne mnogo obavezujućeg zakljinjanja u Evropu, potreban jedan jasan i čvrst socijalni konsenzus glavnih aktera u društvu – političke elite, sindikata, nevladinih organizacija i građana o apsolutnom prioritetu promena koje treba učiniti, ako stvarno želimo da se priključimo Evropi“, rekao je Kovačević.
SLOVENAČKI RECEPT: Državni sekretar Kancelarije za evropsku integraciju Slovenije Rado Genorio ukazao je na efikasnost postojanja ozbiljnog konsenzusa o strateškom cilju – učlanjenju u EU. Prema njegovim rečima, svi harmonizacijski zakoni imaju prioritet u slovenačkom parlamentu, bez čega bi bilo nemoguće uskladiti preko 270 zakona za pet godina, što je ta zemlja uspela da uradi. „Tu se vidi šta je prioritet, sve ostalo je prazna priča“, rekao je Genorio, objasnivši i kako je taj prioritet ostvaren. Do sredine devedesetih, prema njegovim rečima, i Slovenija se mučila s političkim sukobima koji su usporavali evropsku integraciju, a onda su, 1997, sve političke partije potpisale sporazum o saradnji u pogledu pristupa EU. Od tog sporazuma, istakao je Genario, niko ne odstupa jer zna da bi cenu gaženja obećanja platio na prvim izborima.
Predstavnik prve bivše jugoslovenske zemlje koja će se pridružiti EU ocenio je da je „najvažnija lekcija i iskustvo koje bi trebalo preneti zemljama koje tek počinju s procesom pridruživanja Evropi da se najvažniji deo posla mora obaviti kod kuće“. On je izneo i donekle paradoksalno iskustvo te zemlje da je „u nekim pogledima bolje početi od nule nego reformisati već postojeće institucije“.
Ne samo zbog činjenice da je konferencija počela na dan usvajanja Ustavne povelje Srbije i Crne Gore, učesnici su istakli i značaj rešavanja državnog statusa, mada je Danijel Pantić iz Evropskog pokreta upozorio na izrazitu netransparentnost polugodišnjeg procesa dogovaranja o najvišem pravnom aktu redefinisane srpsko-crnogorske zajednice. Činjenica da je, nakon višemesečnog kašnjenja najzad postignuta saglasnost o tom dokumentu, nije rešila dilemu vezanu za brzinu i političku volju da se izgrade buduće institucije zajedničke države kao preduslov za približavanje i pregovore sa EU. Naglašena je, ipak, potreba da Srbija u novoj zajednici zaokruži svoje ekonomske funkcije, kao i institucije koje podržavaju saradnju i integraciju sa EU.
Učesnici konferencije upozorili su i na neke potencijalne opasnosti koje sa sobom nosi početak procesa evropske integracije. „Integracija je i deo problema i deo rešenja“, ocenio je tako Jovan Teokarević objašnjavajući da sam taj proces može predstavljati „izazov tek osvojenoj suverenosti“. Bilo je i upozorenja na neke druge probleme, na primer, opasnost da raspodela evropskih fondova poveća korupciju ili da ojačani birokratski aparat izopači razvoj građanskog društva.
KORIST: Vojislav Bajić iz Instituta ekonomskih nauka u Beogradu ukazao je na to da su potencijalne koristi učlanjenja u EU znatno veće od troškova, odnosno finansijskih obaveza koje svaka nova zemlja članica preuzima prilikom pridruživanja. Ističući da je potencijalnu korist zasad nemoguće potpuno kvantifikovati, Bajić je podsetio na pogodnosti u vidu značajnog povećanja tržišta na oko 500.000.000 stanovnika, veću sigurnost za investicije, otvaranje preko 300.000 novih radnih mesta, ubrzavanje rasta, brži tehnološki razvoj i drugo.
Govoreći o dosadašnjim učincima ekonomskih reformi, učesnici konferencije ocenili su da je, nakon dubokog decenijskog zaostajanja, u poslednje dve godine učinjeno dosta na stabilizaciji stanja i stvaranju uslova za dugoročan rast. Bilo je ocena da još nije obezbeđeno dovoljno učešće investicionog kapitala za dugoročan rast, čak i u poređenju sa zemljama regiona, ukazano je na potrebu formiranja takve makroekonomske politike koja će obezbediti jačanje konkurentnosti privrede, a živa diskusija vodila se o dosadašnjim modalitetima i rezultatima privatizacije. Ipak, kao najveći problem istaknuta je ponovo politička i institucionalna nestabilnost.
Stojan Stamenković, takođe iz Instituta ekonomskih nauka, tako je ocenio da se ekonomski uslovi za sklapanje sporazuma o stabilizaciji i asocijaciji „uglavnom dobro ostvaruju“, ali i da „s političkog plana stalno postoji rizik prekida ili usporavanja tog procesa“. On je upozorio da smo se sada našli u situaciji da, iako su ispunjeni svi uslovi iz trogodišnjeg aranžmana sa MMF-om, taj aranžman bude prekinut zbog neodgovarajućeg ponašanja političke elite. Dve su, po njegovim rečima, moguće pretnje za opstanak aranžmana sa MMF-om: jedna se odnosi na potrebu da se do 8. januara odredi depozitar u MMF-u („Izgleda da je ta opasnost otklonjena usaglašavanjem Ustavne povelje, nadam se da neće biti iznenađenja u skupštinama.“). „Druga pretnja potiče od natezanja u Skupštini Srbije oko usvajanja republičkog budžeta, bez koga nema daljeg aranžmana“, rekao je Stamenković ocenivši da su „priče o razlozima odbijanja budžeta tanke“ i politički motivisane.
RASKRSNICA: Prema njegovoj oceni, godina 2003. biće raskrsnica od koje vode dve magistrale: jedna kojom su išle uspešne zemlje i druga na kojoj su se našle države koje su popustile pod socijalnim pritiscima i ušle u tranzicionu recesiju. „S ovakvim političkim sukobima koje imamo danas, bojim se da ćemo se naći na drugoj magistrali“, zaključio je Stamenković.
Još jedan profesor s istog Instituta, Davor Savin, na osnovu poređenja s učincima drugih zemalja Centralne i Istočne Evrope, istakao je da tranziciju ne treba posmatrati kao jedinstven proces, već kao dva uporedna i komplementarna procesa. „To su procesi kojima se istovremeno izgrađuju demokratske institucije i polažu temelji tržišne ekonomije. Prvi nije potpun bez drugog, a drugi nije moguć bez prvog“, rekao je on dodajući da u zemljama koje nisu uspele da uspostave pravnu infrastrukturu koja obezbeđuje slobodnu inicijativu i demokratsko odlučivanje, kako u ekonomskim, tako i u političkim poslovima, tržište ne može funkcionisati efikasno.
Jugoslavija, prema njegovim rečima, zaostaje za zemljama Centralne Evrope u strukturnim reformama i u izgradnji sistemskih uslova za efikasno funkcionisanje tržišta. „Institucionalni okvir za nesmetane konkurentske odnose između privrednih subjekata nije dovršen, bankarski sistem nije do kraja reformisan, privatizacija je nekompletna, a na nekim područjima nije ni započeta. Osim toga, nema razvijenog finansijskog tržišta, poreski sistem je neefikasan, a razlike u bogatstvu su veoma izražene. Privreda se nije oporavila i još je veoma daleko od svog predtranzicijskog nivoa, što objašnjava i veliko pogoršanje životnog standarda kao i visoku nezaposlenost“, rekao je Savin ističući da su niska inflacija, stabilan valutni kurs i finansijska stabilizacija samo intermedijarni ciljevi, dok konačan cilj treba da bude rast bruto društvenog prihoda i životnog standarda kao preduslova za učlanjenje u EU.
DEMOKRATIJA PRE EKONOMIJE: Baveći se razlozima zbog kojih zemlje zapadnog Balkana nisu među onima koje će 2004. postati članice EU, Vladimir Gligorov, ekspert OECD-a, došao je do zaključka da oni nisu ekonomske prirode, kako se najčešće tvrdi. „Ako pogledate zemlje Centralne Evrope i Baltika, one su prvo odlučile da demokratizuju sistem, ostavljajući ekonomske reforme u drugom planu. To nije slučaj sa zemljama zapadnog Balkana, za većinu njih demokratija još nije ključna tačka oslonca u celom procesu. Zato i nisu kandidati za članstvo u EU“, ocenio je on. „I Evropska unija je sve do 1999, pa možda čak i do danas, imala pogrešan, mada nametnut prioritet u odnosu na zapadni Balkan – za Uniju je pitanje bezbednosti u ovom regionu bilo važnije od pitanja pridruživanja i harmonizacije sa EU“, rekao je Gligorov ocenivši da bi „inicijativa trebalo da dođe u većoj meri od EU“. Uz ocenu da će za zemlje regiona naročito težak period nastupiti posle 2004, Gligorov je poručio da bi bilo dobro pokrenuti regionalnu inicijativu za koordinisan pristup EU. Slažući se s drugim govornicima da to ne podrazumeva i to da bi sve zemlje regiona u istom trenutku postanu članice Unije, Gligorov je podsetio da je regionalna saradnja jedini način da se otklone bezbednosne i konstitucionalne prepreke procesu pridruživanja (pitanje BiH, Kosova, Makedonije).
O zajedničkim regionalnim problemima i preprekama uspostavljanju demokratije kao preduslova za evropsku integraciju govorio je i Jovan Teokarević. Najkrupniju prepreku demokratiji, prema njegovoj oceni, predstavlja činjenica da dobar deo granice na Balkanu spada u oblast nepriznatog. Problem će, prema njegovoj oceni, biti još mnogo teži kada se postavi pitanje statusa Kosova. „Neprekidna senka tog problema deformisaće politički život i ugroziti proces evropske integracije“, upozorio je Teokarević.
Još jedan veliki problem on vidi u činjenici da se dobar deo Balkana nalazi pod međunarodnim protektoratom. Prema njegovim rečima, na taj način se uspostavlja jedna vrsta neodgovornosti nosilaca političke vlasti, stvara ustavno-politički haos i povećava opasnost od tendencije da se politika odvija na vaninstitucionalni način. Kao primer takve „loše politike“ istakao je dogovaranje Srbije i Crne Gore o Ustavnoj povelji. Teokarević je ukazao na to da je ustanovljavanje takvog trenda naročito opasno uoči krupne odluke o promeni ustava.
HARMONIZACIJA PRAVA: Učesnici konferencije analizirali su u posebnom delu rasprave dosadašnje učinke u pogledu pravnih i institucionalnih reformi konstatujući da se one još uvek nalaze na samom početku. I u tom delu rasprave nebrojeno puta ponovljena je ocena da je neophodno ostvariti stabilan razvoj institucija, bez obzira na političke oscilacije, kao i ocena o neophodnosti uključenja građanskog društva u proces priprema za evropsku integraciju.
Radovan Vukadinović, profesor Pravnog fakulteta u Kragujevcu, ocenio je da je šansa da zaista harmonizujemo svoj pravni sistem s evropskim sada čak manja nego pre dve godine. Ukazujući na bitnu razliku između formalne harmonizacije pravnih normi i praktične primene tih zakona, Vukadinović je naveo isti problem kao i brojni drugi učesnici, ističući da „sprovođenje propisa podrazumeva stabilnu državu koje nema“. Prema njegovoj oceni, Institutu za uporedno pravo, kome je poveren najveći posao harmonizacije pravnih normi, „nije pružena politička i finansijska podrška“. Replicirala je Ana Trbović, pomoćnik ministra Gorana Pitića, tvrdnjom da su predstavnici Ministarstva za ekonomske veze s inostranstvom nedavno posetili taj institut i dogovorili se o tešnjoj saradnji.
A kako je obiman posao harmonizacije domaćeg zakonodavstva s pravom EU koji tek čeka ovdašnje zakonodavce, videlo se iz izlaganja Olivera Nikolića iz Instituta za uporedno pravo iz Beograda. Prema njegovim rečima, neke oblasti jesu dobro usklađene, ali se to dostignuće ne primenjuje u praksi, neke oblasti nisu uopšte harmonizovane, a u nekim poglavljima je potrebno doneti nove zakone jer je nadležnost preneta s federalnog na republički nivo.
Govoreći o neusklađenosti s pravom EU u oblastima direktnog oporezivanja, indirektnog oporezivanja i akciza, Nikolić je istakao da je u Srbiji neophodno doneti zakon o porezu na dodatnu vrednost i izvršiti korekcije u pogledu određivanja stopa akciza, pogotovo kad je reč o nekim proizvodima (npr., cigarete). U okviru oblasti koje regulišu socijalnu politiku, Nikolić je izdvojio nedovoljnu razradu institucije dobrovoljnog osiguranja. U oblasti koje regulišu trgovačka pitanja i građansko pravo, prema njegovim rečima, potrebno je, između ostalog, doneti zakon o upisu u sudski registar, zakon o preduzećima i zakon o stečaju. Postojeći zakon o zaštiti podataka o ličnostima nije u skladu s Evropskom konvencijom o ljudskim pravima, Savet Evrope se već nepovoljno izrazio o njemu, pa je neophodno doneti novi zakon. Spisak nedostataka iz oblasti pravne regulative se, nažalost, tu ne završava…
Da utisak o budućnosti Srbije i Crne Gore ne bi bio potpuno pesimističan, pobrinuli su se predstavnici EU i međunarodnih institucija koji su govorili o nepostojanju sumnje da balkanski region prirodno pripada Evropi, izvesnosti da jednog dana zemlje iz te oblasti postanu punopravne članice Evropske unije i svojoj spremnosti da u tom procesu pomognu. Naravno, uz uslov da same države zapadnog Balkana ispune svoj „domaći zadatak“ i ostvare kriterijume koji se tiču vladavine zakona, poštovanja ljudskih prava, višepartijske demokratije, slobodnih izbora i orijentisanosti na slobodno tržište.
