Račun praštanja

Specijalno iz Haga

Kada se u Hagu kaže „proces stoleća“, većina redovnih posetilaca tamošnjih sudnica obično pomisli na proces koji se trenutno vodi protiv bivšeg predsednika SRJ Slobodana Miloševića. Zapadni mediji, a i mnogi zvaničnici Haškog suda u kome se sudi za ratne zločine počinjene na teritoriji bivše SFRJ, proglasili su još u februaru prošle godine suđenje Slobodanu Miloševiću ne samo za „proces stoleća“ već i kao „kamen međaš“ u istoriji međunarodnog pravosuđa, s obzirom na to da se za ratne zločine prvi put sudi bivšem predsedniku jedne države.

Poslednjih dana većina medija iz BiH najavljuje da se „proces stoleća“ vodi zapravo na sasvim drugom mestu u Hagu – pred Međunarodnim sudom pravde (ICJ) gde se od 4. do 7. novembra raspravljalo o tužbi BiH protiv SRJ za agresiju i genocid. I na ovom suđenju koje je zvanično započelo još 1993. godine kada je BiH podnela tužbu protiv SRJ, prvi put u istoriji međunarodnog pravosuđa raspravlja se o odgovornosti jedne države za genocid, najteže delo koje međunarodno krivično pravo poznaje.

TEŠKO NASLEĐE: Kako god ko određivao kriterijume za „procese stoleća“, činjenica je da smo dobro zaposlili sve haške sudove, a na putu smo da osim prakse znatno obogatimo i teoriju međunarodnog prava. U izlogu najeminentnije haške knjižare u ulici Nordende bar jednom nedeljno pojavi se nova knjiga iz oblasti međunarodnog prava na čijim se koricama obavezno nađe mesta za poneki Miloševićev portret, najčešće iz haške sudnice (u istom uglu knjižare mogu se doduše pronaći i razne analize raspada bivše Jugoslavije, prilično sumnjivog kvaliteta i još sumnjivijih autora).

Pred Haškim tribunalom za ratne zločine sudi se dakle bivšem predsedniku SRJ, tamo uskoro iščekuju i još aktuelnog predsednika Srbije Milana Milutinovića, na suđenje čeka i bivši načelnik Generalštaba VJ general Dragoljub Ojdanić, kao i bivši potpredsednik savezne vlade Nikola Šainović. Kroz tamošnje sudnice u svim ovim procesima kao svedoci defiluju takođe neki bivši predsednici, zatim silni vojni i policijski generali, agenti, špijuni, a prošvercuje se i poneka protuva koja za sebe tvrdi da je pripadala prvim ešalonima nekadašnje Miloševićeve vlasti.

Istovremeno, pred Međunarodnim sudom pravde koji sudi isključivo državama, SRJ se trenutno pominje u 11 predmeta: za agresiju i genocid tužile su nas BiH i Hrvatska (ova druga tužba nije daleko odmakla), mi smo za nezakonitu upotrebu sile koja sadrži i genocid tužili osam NATO zemalja, a upravo ovih dana raspravlja se i o mogućoj reviziji presude kojom je ovaj sud u julu 1996. godine proglasio sebe nadležnim za predmet zaveden zvanično pod nazivom „Bosna i Hercegovina protiv Jugoslavije: Zahtev za primenu Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida“.

To što smo glavni svetski parničar po različitim osnovama (pred Međunarodnim sudom pravde u ovom trenutku vodi se ukupno oko dvadesetak različitih sporova, a polovina pripada SRJ), profesor Tibor Varadi, glavni pravni savetnik Saveznog ministarstva inostranih poslova (u službenoj terminologiji ovog suda dr Varadi je „agent Jugoslavije“), objašnjava našim teškim nasleđem i „zlosrećnim decenijskim prisustvom na svetskoj pozornici“. Završi li se, međutim, neki od ovih sporova (sa BiH ili Hrvatskom) nepovoljno po SRJ, to teško nasleđe potpuno bi pomutilo budućnost mnogih „naslednika“ koji nisi ni bili rođeni u trenutku otpočinjanja ratova na tlu bivše SFRJ. Tužbeni zahtevi procenjuju se na nekoliko desetina milijardi dolara, pretnje su sasvim ozbiljne, a šanse za ekonomski oporavak zemlje koje se sada mere godinama, u slučaju nepovoljnog ishoda, verovatno bi bile merene vremenskim odrednicama koje pokrivaju živote nekoliko generacija.

NOVA STRATEGIJA: Prošlog ponedeljka Tibor Varadi, kao agent Jugoslavije, zatim Vladimir Đerić, savetnik Gorana Svilanovića i koagent SRJ, i Andreas Cimerman, profesor prava sa Univerziteta u Kilu i član našeg pravnog tima u ovom sporu, pokušali su da petnaestoricu sudija Međunarodnog suda pravde ubede da još jednom porazmisle o tome da li je ovaj sud uopšte nadležan da donosi presudu po tužbi BiH. U julu 1996. Sud je već doneo presudu kojom se zvanično proglašava nadležnim da presudi u procesu protiv SRJ za agresiju i genocid. Sve presude ICJ-a u Hagu su inače, konačne i protiv njih nije dozvoljena mogućnost žalbe. Jugoslovenska strana uhvatila se ovog puta za statutarnu mogućnost da se u izuzetnim okolnostima, kada se naknadno ustanovi postojanje činjenica za koje Sud u vreme izricanja presude nije znao, otvori postupak za reviziju ranije presude. U dugoj istoriji ICJ-a (od 1946. godine) do sada je samo jednom, svojevremeno u sporu između Tunisa i Maroka, otvoren bio postupak za reviziju presude, i to neuspešno. Prihvati li Sud ovog puta argumentaciju jugoslovenske strane, dogodio bi se, po rečima Tibora Varadija, pravi presedan. Sam Varadi je uoči početka četvorodnevne usmene rasprave u Hagu bio „umereni optimista“ iako je znao da ga čeka nešto što do sada nije uspelo nikome – ubeđivanje sudija da promene sopstvenu odluku od pre nekoliko godina. Uverljivost argumenata obe strane u sporu biće odmeravana najverovatnije sve do februara 2003. godine kada će biti saopšteno da li su se u ovom sporu pojavile nove činjenice. Tek kasnije sledila bi odluka o nadležnosti Suda. Prihvatanje predloga SRJ o nenadležnosti značilo bi i kraj ovog sudskog procesa. Obrnut ishod tek bi otvarao glavobolne opcije.

Uoči početka ove rasprave deo bosanskih medija upozoravao je kako vlasti BiH prilaze ovom predmetu prilično indiferentno, da je čitava stvar prilično depresivna i poverena timu stranih advokata koji o tragediji u Bosni imaju samo posredna saznanja. Negde između redova provlačio se i javno neizrečen utisak angažovanih stranih advokata kako, navodno, njihovi poslodavci iz Sarajeva ne pokazuju ništa više od aljkavosti i nezainteresovanosti kada je u pitanju ovako značajan sudski proces posle koga bi trebalo da sledi određivanje iznosa i procedure isplate ratnih reparacija za sva ratna razaranja i za svaki izgubljeni život tokom rata u BiH. S druge strane, neki izveštači sarajevskih listova iz Haga saznali su kako je podnesak koji je sudijama ICJ-a uputio tim predvođen Tiborom Varadijem „inteligentno strukturiran, dobro napisan i solidno argumentovan“ i da predstavlja najozbiljniji dokument koji je do sada jugoslovenska strana predala ovom sudu. Oni koji imaju iskustva s ovakvim sudovima znaju takođe da „umetnički dojam“ koji na sede starine u togama ostavljaju pravni timovi i agenti država ponekad biva važan koliko snaga ponuđene argumentacije.

Takav utisak „na neviđeno“ nekih bosanskih medija potvrđen je već prvog dana kada su Varadi, Đerić i Cimerman, igrajući na uzanom prostoru (u fudbalu bi se to reklo „dribling na petoparcu“) ubedljivo, „stručno i sofisticirano“ (izraz koji je pred kamerama TV B92 kasnije upotrebio advokat Fon Van Den Bisen, koagent bosanske strane), obrazlagali pred sudijama novu činjenicu u ovom sporu. Jugoslovenski tim pošao je od nesumnjive činjenice da je u oružanim sukobima koji su obeležili proteklu deceniju na prostorima bivše Jugoslavije bilo zločina, strahovitih razaranja i ljudskih patnji, ali i od teze da bi se za sve to morala utvrđivati individualna odgovornost pred drugim haškim sudom kako bi se izbeglo kažnjavanje država i čitavih društava kojima pripadaju zločinci. Nove vlasti u Beogradu napustile su posle oktobra 2000. koncepciju kontinuiteta SRJ sa SFRJ i SRJ je 1. novembra te godine postala novi član UN-a. Juna 2001. pristupilo se i Konvenciji o genocidu i na osnovu svega toga tim profesora Varadija pokušao je da pokrene pitanje o nadležnosti Suda sledeći logiku – ako je SRJ 1. novembra 2000. postala članica UN-a, nešto kasnije i Konvencije o genocidu, to znači da sve to ranije nije bila, te prema tome nije mogla biti tužena pred ICJ-om od strane BiH u martu 1993. godine. Filozofiju ovakvog pristupa oko spornog članstva SRJ u UN-u neki stručnjaci za međunarodno pravo opisuju kao i staru raspravu o tome šta uzeti kao relevantnu činjenicu – to da je Amerika postojala i pre nego što ju je Kolumbo otkrio ili samo ono što je usledilo posle njegovog otkrića. Na sudijama je da odluče šta je u ovom slučaju starije i relevantnije.

Sa bosanske strane kao potencijalna „opasnost“ uoči početka nove haške rasprave u ovom predmetu uzimana je i tužba koju je SRJ u proleće 1999. podnela istom sudu protiv zemalja članica NATO-a, kako bi se takođe jednoga dana naplatila šteta za razaranja učinjena tokom bombardovanja. Neke zemlje članice NATO-a (Belgija, Kanada, Holandija, Portugalija) navele su u svojim odgovorima povodom jugoslovenske tužbe da ICJ nije nadležan u ovom predmetu jer SRJ u periodu od 1992. do 2000. nije bila članica UN-a. „Slobodna Bosna“ je čak slutila da bi pojedine članice NATO-a mogle, čuvajući sopstvene interese, lobirati pred Sudom, da bi se na kraju izdejstvovala po njih povoljna odluka. I to tako da bi tužba BiH protiv Jugoslavije (koja se zasniva upravo na suprotnim argumentima da je Miloševićeva SRJ bila članica UN-a) „mogla pasti kao prva žrtva uključivanja moćnih država NATO-a u sporove pred ovim sudom“. Pravni stručnjaci tvrde, međutim, da jugoslovenska tužba protiv NATO zemalja u kojoj se takođe pominje genocid niti može doneti neku preveliku korist podnosiocu niti ikoga ozbiljnije plaši – nešto kao nalik na držanje male sume novca u banci koja ne daje kamatu. Jugoslovenska strana ne povlači ovu tužbu jer trenutno ima preča posla, ne poteže je jer su haški sporovi obično prilično skupi. Skupi su i timovi advokata koji na svim ovim sporovima rade, ali svakako manje skupi od armija koje su razlupale bivšu državu, što su mnogi prekasno shvatili.

LOŠ PEDIGRE: Usmena prezentacija stavova bosanskog tima pravnika koji je neuporedivo brojniji od Varadijeve ekipe sadržao je u dobroj meri i političke ocene, čak ih je u nekim izlaganjima bilo više nego pravnih. Sam Varadi ocenio je da takva argumentacija ima za cilj stvaranje atmosfere u korist BiH što nije nebitno, ali ne bi moralo da ima presudnu važnost prilikom donošenja konačne odluke. Sa bosanske strane Sudu je sugerisano kako i nove vlasti u Beogradu imaju prilično loš pedigre – pomenut je Koštunica, koji je 1994. negde sa prvih položaja srpskih snaga zagledan u Sarajevo navodno govorio o novim srpskim granicama, zatim Đinđić zbog čestih odlazaka u RS i iskazane podrške paljanskim Srbima, pa Šešelj koji je oduvek podržavao opsadu Sarajeva i nedavno dobio gotovo 20 odsto glasova na predsedničkim izborima. Svi oni pomenuti su kao neka vrsta nešto uglađenijih nastavljača politike koju su vodili Karadžić, Mladić, Plavšićeva i svi ostali iz Miloševićevog kriminalnog udruženja, uz napomenu da „političke promene ne mogu da menjaju istoriju“. Tim pravnika koji zastupa interese BiH pozvao se i na nedavno istupanje predsednika Haškog tribunala Kloda Žordea u UN-u koji je optužio SRJ za ignorisanje njenih obaveza prema ovom sudu.

Najubedljiviji član bosanskog tima pravnika Francuz Alan Pele priznao je da jugoslovensko članstvo u UN-u godinama jeste bilo kontroverzno i zbunjujuće (SRJ je za vreme Miloševića htela da u UN-u sedne u stolicu SFRJ i odbijala je da zatraži prijem u ime SRJ, plaćala je članarinu, a nije imala pravo odlučivanja). To sve ne znači da kasnije promene mogu negirati ono što se desilo u prošlosti niti da se danas u ovom postupku SRJ može oslanjati na svoje nekadašnje greške. Pele je zatim zamolio sudije ICJ-a da ne usvoje „veštački zahtev i argumentaciju SRJ“, ne poreknu sopstvenu odluku iz 1996. po kojoj su nadležni da sude u ovom predmetu i ne otvore vrata za eventualne zloupotrebe u međunarodnom pravu. Ovaj francuski pravnik ujedno je rasprostro i bosansku strategiju za slučaj da se utvrdi da SRJ zaista nije bila članica UN-a. Tvrdio je da u nekim slučajevima, pre svega iz oblasti humanitarnog prava tako nešto i nije presudno. Druga, rezervna varijanta nazirala se i u njegovoj tvrdnji da onaj ko se upusti u spor sa onim koji ga tuži automatski priznaje nadležnost suda.

Čini se da u prva dva dana rasprave u slučaju BiH protiv SRJ (kada ovaj broj „Vremena“ ide u štampu) obe strane još nisu izvukle iz svojih toga i upotrebile sve zalihe pravničkih „abrakadabra“ umeća kojim nastoje da impresioniraju i razbude na prvi pogled dremljivu petnaestoricu sudija. Da nije reč o tako ružnim stvarima i pravljenju završnog računa jednog odvratnog rata, bilo bi čak izuzetno zanimljivo slušati ova pravnička nadmudrivanja i argumentaciju koja se poteže u sudnici sagrađenoj mnogo pre nego što je reč „genocid“ ušla u upotrebu. U inače pomalo turobnu „palatu mira“ (napravljenu početkom prošlog veka Karnegijevim parama) kako zovu sedište Međunarodnog suda pravde (nekada zacrtanog kao „vrhovni sud čovečanstva“) probija se naravno i mnogo toga što dolazi iz obližnjeg Haškog tribunala. Za ovaj konkretan slučaj moglo bi da bude važno i to što je svojevremeno u procesu bosanskom Srbinu Dušku Tadiću već presuđeno da je rat u BiH bio međunarodni sukob, ne samo unutrašnji građanski konflikt tri etničke grupe. Za jugoslovensku stranu važna je, međutim, i činjenica da se u dosad jedinoj presudi za genocid generalu Radislavu Krstiću Jugoslavija ne pominje ni na jednom mestu. Suđenje Slobodanu Miloševiću ulazi, međutim, polako u fazu kada će se govoriti i o optužbama za genocid počinjen tokom rata u BiH. Međunarodni sud pravde može i ne mora uzimati u obzir ono što se presudi u susednom Haškom tribunalu, može i ne mora proširiti eventualnu osudu jednog čoveka na celu državu. Sa jugoslovenske strane koja insistira na utvrđivanju individualne krivice ističe se da presuda Haškog tribunala u slučaju Milošević ne bi trebalo da ima veći značaj za ICJ od, recimo, presude nekog jugoslovenskog suda koji bi sudio bivšem predsedniku SRJ za ratne zločine.

Sa bosanske strane stigla je nedvosmislena poruka da „račun praštanja“ nikako ne može biti mali i da mora pasti na celu državu, ne samo na njenog bivšeg šefa. Njihov pravnički tim nastaviće da insistira na tome kako priča o „one man genocid“ nije prihvatljiva.

Ad hoc sudije

Međunarodni sud pravde u Hagu ima 15 sudija čiji je mandat 18 godina, a može biti i duži. Sud povremeno angažuje i tzv. ad hoc sudije koje sude samo u nekim konkretnim sporovima. Jugoslovenski ad hoc sudija u procesu BiH protiv SRJ je profesor Vojin Dimitrijević, dok je bosanski ad hoc sudija Alžirac Ahmet Maju.

Prema podacima iz 2000. godišnja primanja stalnih sudija ovog suda iznose oko 160.000 dolara, slično kao i primanja sudija u Haškom tribunalu. Budžet ICJ-a za prošlu godinu iznosio je 11 miliona dolara.