Srpski književnik, reditelj i glumac Vladimir Vulević objašnjava kako se našao u filmu Angele Šanalek „Moja žena plače“ koji se prikazuje u glavnom programu Berlinala
Dela nemačke autorke i rediteljke Angele Šanelek retko koga ostavljaju ravnodušnim. Njeni filmovi koji su se do sada pojavljivali na festivalima, redovno su izazivali podele među publikom, ali su redovno i nagrađivani. Poslednji put se to dogodilo 2023, kada je za film „Muzika“ dobila Srebrnog medveda za scenario, a četiri godine pre toga nagrađena je Srebrnim medvedom za režiju za film „Bio sam kod kuće, ali…“
Najgori film ili remek-delo?
U glavni program ovogodišnjeg Berlinala uvršten je njen najnoviji film, „Moja žena plače“ (Meine Frau weint), koji je već nakon prvih projekcija podelio kritiku. Za neke je to „najgori film Berlinala“ (Berliner Morgenpost), za druge „nemačko remek-delo na Berlinalu“ (Filmkritik).
Ono u čemu se većina kritičara slaže, čak i kada izbegava da vrednuje film, jeste to da je Angeli Šanelek ponovo pošlo za rukom da snimi film „van kategorija“. Do kraja Berlinala i proglašenja pobednika ostalo je još nekoliko dana (21. februara), a nakon pola festivala, kritičari se još nisu odlučili za jasnog favorita.
Ono po čemu je film „Moja žena plače“ zanimljiv za publiku iz Srbije jeste činjenica da u njemu glavnu ulogu igra Vladimir Vulević, srpski književnik, reditelj i glumac s berlinskom adresom. Već i to je vest, jer filmova iz jugoistočne Evrope godinama nema u glavnom programu.
Ali kako se uopšte Vladimir Vulević našao u središtu hermetičkog nemačkog arthaus-sveta Angele Šanelek?
„Proveo sam u njenoj klasi nekoliko godina, tako da mi je i pre ovoga bila poznata ne samo njena filmografija, nego i njen rad“, otkriva u razgovoru za DW Vulević, koji je pre desetak godina došao u Hamburg na studije režije i završio ih upravo u klasi rediteljke i profesorke Šanelek.
Jezik kao prepreka
Vulević u filmu igra glavnu mušku ulogu – vozača krana Tomasa kojem, dok je na poslu, jave da se njegova supruga Klara nalazi u bolnici. Od tog trenutka film se pretvara u niz monologa koji se, iako se odvijaju u prisustvu drugih, nikada ne pretvaraju u dijalog ili razgovor, već u svojevrsni košmar nepovezanih informacija.
Komunikacija je nemoguća, a posebnom osećaju otuđenosti zbog reči izgovorenih u prazno doprinosi i činjenica da su oba glavna protagonista glumci kojima nemački nije maternji jezik.
Vladimir Vulević kaže da je trebalo uložiti mnogo napora da se nauči tekst koji je Šanelek napisala – nemački složen i akademski. Tekst koji zvuči potpuno izvan konteksta kada ga u svakodnevnom razgovoru izgovara par koji je u latentnom sukobu i kojem taj jezik nije maternji.
„Što se više govori, to se manje dolazi do osobe s kojom se govori. To je situacija između para koji se možda i dalje voli, ali koji jednostavno ne uspeva međusobno da se dosegne. I što se više govori, to je manje razumevanja“, kaže Vulević.
Za njega je to pitanje nemogućnosti komunikacije, nemogućnosti da se dopre do sagovornika, i to ne samo na intimnom, ličnom nivou. To ima i političku konotaciju, naročito ako se uzme u obzir rasprava o migracijama i učenju jezika kao jednom od glavnih instrumenata tzv. integracije.
Ispolitizovani politički festival
Tu dolazimo do obaveznog pitanja Berlinala kao politički obojenog festivala. Naime, zbog možda pogrešno shvaćene izjave predsednika žirija, nemačke filmske legende Vima Vendersa, koji je na pitanje o stavu prema događanjima u Gazi rekao da film ne bi trebalo da se baviti politikom nego da utiče na politiku – festival je navukao bes propalestinskih aktivista.
Iako je „Moja žena plače“ jedno od apolitičnijih dela na inače politikom i političkim porukama nabijenom festivalu, rasprava oko Vendersa dospela je i do ekipe tog filma.
Za Vulevića je takvo pitanje na početku jednog filmskog festivala neumesno. „Razumem takvo pitanje, ne razumem nužno da je to prvo pitanje koje se postavlja na filmskom festivalu, jer ovo nije zasedanje NATO-a u Briselu, nego filmski festival. I bilo bi prikladno da prvih nekoliko pitanja bude o filmu. Ali, istovremeno mi ne bi bilo normalno da takva pitanja ne postoje i na filmskom festivalu“, zaključuje Vulević.
Izvor: Dojče vele (DW)
Bivši načelnik Resora državne bezbednosti (RDB) Srbije Jovica Stanišić, osuđen pred haškim sudom za zločine protiv čovečnosti, podneo je zahtev za prevremenim puštanjem na slobodu. Iako ispunjava uslov za to, sve sudije tribunala smatraju, između ostalog, da su „njegovi zločini velike težine“ i da to govori protiv njegovog prevremenog puštanja na slobodu
Vučićev apetit za medijskim prostorom na televizijama zapravo je dostigao maksimum koji sistem može da izdrži. Sledeći korak bi jedino mogao biti direktan prenos ili rijaliti u kojem bi ga kamere uživo pratile od jutra do sutra
Stranka slobode i pravde, Srbija Centar, pokret Solidarnost i Novi DSS imaju legitimno pravo da 25. oktobra izađu na izbore sa sopstvenim listama. Ali imati pravo i doneti moralno ispravnu odluku nisu iste stvari. U trenutku kada je poraz režima bliži nego ikada u poslednjih trinaest godina, insistiranje na sopstvenim kolonama nije demonstracija pluralizma, već rasipanje glasova koje šteti isključivo jednoj strani – opozicionoj. Argument je jednostavan: ove liste neće preći cenzus
Vreme da se levica, kao društveno orijentisana opcija, vrati svojoj snazi. Ovo nije pitanje političke mode ili trenutnog interesa, već temeljne potrebe da se isprave nepravde predatorskog kapitalizma, šovinističke i autokratske politike koja građane tretira kao neprijatelje, a krupni kapital kao robu
Koje elemente bi mogla posedovati zvanična definicija ropstva? Prvo je posedovanje – neka osoba u potpunosti pripada nekome drugom, nema slobodu, prava, izbore, kao da je “alat koji govori”; drugo je mogućnost i pravo robovlasnika da proda svog roba ne tražeći nikakvu saglasnost, da ga trampi ili izgubi na ruletu; treće, robovi najčešće služe tome da obavljaju neki prisilni rad, koji ne mogu da odbiju, o čemu ne mogu da diskutuju ili da nešto promene. I konačno, robove je dozvoljeno fizički i seksualno zlostavljati, pa čak i ubijati. Bez lanaca na rukama ili opasnosti da ih neko razmeni za novac, barem tri velike grupe ljudi i dan-danas žive poput robova
Pokušaj debate Ane Brnabić i prof. Mirjane Nikolić na TV N1 pokazao je još jednom ono, što se slutilo: funkcioneri SNS-a ne žele, ili nisu sposobni da vode civilizovan dijalog
Kako su studenti od „izdajnika“ i „terorista“ već na početku zvanične naprednjačke predizborne kampanje postali „silovatelji“? Hoće li do 25. oktobra biti preimenovani u pedofile i ubice, recimo?
Zbog čega bi za Milenka Jovanova ispalo bolje da je u Kragujevcu klečao i tihovao kao onomad direktor Jovine gimnazije u Novom Sadu nego što je govorio o dijalogu i programima? I zašto mu ne veruje ni poslednji crnokapuljaš
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
