Srpski književnik, reditelj i glumac Vladimir Vulević objašnjava kako se našao u filmu Angele Šanalek „Moja žena plače“ koji se prikazuje u glavnom programu Berlinala
Dela nemačke autorke i rediteljke Angele Šanelek retko koga ostavljaju ravnodušnim. Njeni filmovi koji su se do sada pojavljivali na festivalima, redovno su izazivali podele među publikom, ali su redovno i nagrađivani. Poslednji put se to dogodilo 2023, kada je za film „Muzika“ dobila Srebrnog medveda za scenario, a četiri godine pre toga nagrađena je Srebrnim medvedom za režiju za film „Bio sam kod kuće, ali…“
Najgori film ili remek-delo?
U glavni program ovogodišnjeg Berlinala uvršten je njen najnoviji film, „Moja žena plače“ (Meine Frau weint), koji je već nakon prvih projekcija podelio kritiku. Za neke je to „najgori film Berlinala“ (Berliner Morgenpost), za druge „nemačko remek-delo na Berlinalu“ (Filmkritik).
Ono u čemu se većina kritičara slaže, čak i kada izbegava da vrednuje film, jeste to da je Angeli Šanelek ponovo pošlo za rukom da snimi film „van kategorija“. Do kraja Berlinala i proglašenja pobednika ostalo je još nekoliko dana (21. februara), a nakon pola festivala, kritičari se još nisu odlučili za jasnog favorita.
Ono po čemu je film „Moja žena plače“ zanimljiv za publiku iz Srbije jeste činjenica da u njemu glavnu ulogu igra Vladimir Vulević, srpski književnik, reditelj i glumac s berlinskom adresom. Već i to je vest, jer filmova iz jugoistočne Evrope godinama nema u glavnom programu.
Ali kako se uopšte Vladimir Vulević našao u središtu hermetičkog nemačkog arthaus-sveta Angele Šanelek?
„Proveo sam u njenoj klasi nekoliko godina, tako da mi je i pre ovoga bila poznata ne samo njena filmografija, nego i njen rad“, otkriva u razgovoru za DW Vulević, koji je pre desetak godina došao u Hamburg na studije režije i završio ih upravo u klasi rediteljke i profesorke Šanelek.
Jezik kao prepreka
Vulević u filmu igra glavnu mušku ulogu – vozača krana Tomasa kojem, dok je na poslu, jave da se njegova supruga Klara nalazi u bolnici. Od tog trenutka film se pretvara u niz monologa koji se, iako se odvijaju u prisustvu drugih, nikada ne pretvaraju u dijalog ili razgovor, već u svojevrsni košmar nepovezanih informacija.
Komunikacija je nemoguća, a posebnom osećaju otuđenosti zbog reči izgovorenih u prazno doprinosi i činjenica da su oba glavna protagonista glumci kojima nemački nije maternji jezik.
Vladimir Vulević kaže da je trebalo uložiti mnogo napora da se nauči tekst koji je Šanelek napisala – nemački složen i akademski. Tekst koji zvuči potpuno izvan konteksta kada ga u svakodnevnom razgovoru izgovara par koji je u latentnom sukobu i kojem taj jezik nije maternji.
„Što se više govori, to se manje dolazi do osobe s kojom se govori. To je situacija između para koji se možda i dalje voli, ali koji jednostavno ne uspeva međusobno da se dosegne. I što se više govori, to je manje razumevanja“, kaže Vulević.
Za njega je to pitanje nemogućnosti komunikacije, nemogućnosti da se dopre do sagovornika, i to ne samo na intimnom, ličnom nivou. To ima i političku konotaciju, naročito ako se uzme u obzir rasprava o migracijama i učenju jezika kao jednom od glavnih instrumenata tzv. integracije.
Ispolitizovani politički festival
Tu dolazimo do obaveznog pitanja Berlinala kao politički obojenog festivala. Naime, zbog možda pogrešno shvaćene izjave predsednika žirija, nemačke filmske legende Vima Vendersa, koji je na pitanje o stavu prema događanjima u Gazi rekao da film ne bi trebalo da se baviti politikom nego da utiče na politiku – festival je navukao bes propalestinskih aktivista.
Iako je „Moja žena plače“ jedno od apolitičnijih dela na inače politikom i političkim porukama nabijenom festivalu, rasprava oko Vendersa dospela je i do ekipe tog filma.
Za Vulevića je takvo pitanje na početku jednog filmskog festivala neumesno. „Razumem takvo pitanje, ne razumem nužno da je to prvo pitanje koje se postavlja na filmskom festivalu, jer ovo nije zasedanje NATO-a u Briselu, nego filmski festival. I bilo bi prikladno da prvih nekoliko pitanja bude o filmu. Ali, istovremeno mi ne bi bilo normalno da takva pitanja ne postoje i na filmskom festivalu“, zaključuje Vulević.
Izvor: Dojče vele (DW)
Na koji način se izjava o Srbiji kao protupožarnoj “velesili” savršeno uklapa u Vučićevu propagandu? Kako je požar u Deliblatskoj peščari osvetlio svu disfunkcionalnost režima? Zbog čega se na jednom kraju zemlje slavilo, pjevalo i klicalo predsjedniku, a na drugom gorele stotine hektara šume? Kakve poruke šalje režimska propaganda i što građani vide vlastitim očima? I zbog čega narod nije amorfna masa, nesposobna da sama kroji svoju sudbinu
Višegodišnji život u uslovima kriminalizovanih političkih i državnih institucija, kao i kriminalizacija javnih finansija i privrede negativno utiču na društveni mentalitet i menjaju sistem vrednosti. Mnogi građani prihvataju opštu kriminalizaciju kao novu normalnost. Mnogi stiču utisak da njihov opstanak suštinski zavisi od vladajuće garniture i da će im primanja biti ugrožena ukoliko dođe do smene
U muzičkom smislu, Furtvenglerov duh je i dalje potpuno živ. Za moralni i politički bi svako od nas trebalo da potraži svoje odgovore, pošto, bez obzira na stanje političkih borbi, svako mora da brani stare i gradi nove kulturne i estetičke vrednosti. Hvala Harvudu što nas je na to podstakao i što sam ne nudi nikakve konačne odgovore. A pitanje je – nije zgoreg ponavljati – kratko: svodi li se umetnost na neku drugu dimenziju (političku, psihoanalitičku, obrazovnu, religijsku, moralnu) ili potiče iz posebnog sveta i jedino u njemu može istinski da obitava
Novi talas nasilja potresa Haiti nakon što su naoružane bande u napadu na Kenskof ubile najmanje 50 ljudi, uključujući petoro dece, i otele još 50 osoba. Ujedinjene nacije upozoravaju da bande pokušavaju da prošire kontrolu na ruralna područja oko Port-o-Prensa
Dobar deo režima rehabilitira Mladića zbog rehabilitacije vlastitog ratnog i političkog puta. Pogani mit o junačkom generalu potreban im je kako bi predstavili čitav srpski narod kao njegove i svoje saučesnike
Jednu „stranu“ sačinjavaju pripadnici režima, korumpirani policajci, kupljeni i ucenjeni kriminalci, te bogataši kojima je režim omogućio da se obogate, dok drugu stranu čine građani koji se okupljaju oko ideje slobode. Takva raspodela snaga ipak nije dovoljna da bi se srpsko društvo nazvalo podeljenim
Pod parolom „od njih mi ništa ne treba“, mnogi kažu da neće uzeti 6.000 dinara koje Vučić i Mali "daruju" narodu iz Akcionarskog fonda. Od takvog vida protesta je, međutim, slaba vajda
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
