Sumarizacija života

Od svih “novih normalnosti” kojima su nas plašili tokom pandemije jedina koja se ozbiljno zapatila su onlajn sastanci, uvrstite tu slobodno i onlajn časove. Čak ni rad na daljinu nije postao “normalnost” već mogućnost. Neke tehnološki vrlo napredne firme su ga odbacile, čak i zabranile, smatrajući da šteti radnoj disciplini, etici i lojalnosti. Uprkos tvrdnjama zaposlenih da su kod kuće produktivniji. Zbog toga je to sve češća tema na razgovorima za posao, mogućnost rada od kuće neki stavljaju ispred visine plate.

Ali, da se vratimo na onlajn sastanak. Prilika da bez velikog troška i planiranja okupite grupu ljudi koji se nalaze na različitim lokacijama, pa i na različitim stranama sveta dopala se svima. Toliko nam se dopala da se onlajn sastanci organizuju u nizovima, pa čak i više sastanaka u isto vreme. Ovo drugo je potpuno nelogično, zar ne? Osim ako ne koristite AI kompanjona.

Ovi kompanjoni postali su nezaobilazni dodatak aplikacijama za komuniciranje preko kojih sastančimo i razgovaramo, neki su integrisani, neke instalirate sami, krajnje jednostavno. Njihov zadatak je da prate sastanak umesto vas, da pamte sve što je izrečeno i izvlače vam ono najbitnije. Bolji primerci će vam navesti i kakvo je bilo raspoloženje, da li je bilo povišenih tonova ili dosta smeha, naravno, pod uslovom da mogu da prepoznaju cinizam što zna da bude izazov i živom čoveku. Zum je već integrisao AI Companion, kao i Gugl (Duet AI) i Majkrosoft (Copilot), pored njih najpopulaniji su Otter.ai i Fathom.

Kompanjon koristi vaš avatar i, na neki način, obezbeđuje vaše prisustvo na sastanku. Ono što (još uvek) ne može je da aktivno učestvuje umesto vas, mada se razvija u tom pravcu. Nije nemoguće da buduće verzije na sebe preuzmu obaveze koje same mogu da ispune, recimo, da naprave neki izveštaj ili softver za koji vi niste neophodni, ali vam se računa odgovornost.

Ako treba da ukažemo na pozitivne strane, onda je to, pre svega, hvatanje beleški. Kompanjon to efikasno radi čak i ako vi ne stižete mada nam psihologija govori da ručno pisanje beleški ostavlja dublji trag u našem mozgu. Druga korist je potvrda prisustva na sastanku na kojem smo samo brojno stanje, recimo, kada menadžment treba da saopšti neke bitne odluke u vreme koje nam iz bilo kog razloga ne odgovara. Naravno, neko će pitati zašto jednostavno ne pošalju cirkularni mejl, ali poruka nije uvek dobra alternativa direktnom obraćanju. Slično važi i za onlajn nastavu mada se tu obično traži da prisustvo potvrdite uključenom kamerom (ni to nije nerešiv problem već sada).

S druge strane, pokazalo se da mnogi zaziru od sastanaka na kojima botovi sve beleže. Pravilo je da ukoliko se sastanak snima, organizator to svima najavi i tek onda uključi snimanje. U slučaju kompanjona, svaki učesnik može da sačuva sve što je izneseno, te neki zahtevaju da se upotreba ove tehnologije takođe naznači. Što je delimično obesmišljava. Ako se zna da niste prisutni, a trebalo bi da budete, onda niste ostvarili svoj cilj.

Primećeno je da kompanjoni bolje rade ako je sastanak dobro struktuiran, loš sastanak ni veštačka inteligencija ne može da popravi, samo može da vas sačuva od gubljenja vremena. Ostali učesnici mogu negativno da reaguju (“jesmo li mi budale”), neki se ustručavaju da iskreno govore u prisustvu botova, humana interakcija polako se gubi do trenutka kada će neki sastanak prvi put održati samo botovi u naše ime.

Manje je bitno da li nam je takav sastanak uopšte bio potreban, interesantnije je pitanje koliko je poslodavac ili klijent spreman za takav “rad” da nas plati. Jedna od ideja mogla bi da bude da se sve što smo se na sastancima lično dogovorili i posle uradili takođe sumarizuje i isplati. Umanjeno za cinizam i povišeni ton.