Ovako je bilo nekada. Obučete se lepo, izlazno, ali svakako uz udobne cipele. Ko zna na koga može da se naleti a i razni mediji slikaju okolo. Kišobran obavezno, čak i kada je vedro, on je na protestima bio multifunkcionalni instrument. Novčanik se ne nosi, samo u gornjem džepu nešto gotovine i lična karta, za zlu ne trebalo. Zborno mesto se zna, kod pešačkog u Vasinoj, prekoputa Ef-a. Malo se politizira, razmenjuje se ko je šta pouzdano čuo od koga, koliki je šećer Miloševiću, ima li šanse da nam odatle stigne neka nenadana pomoć, koja je trasa za taj dan ili ko će govoriti pre polaska.
Priđe se malo bliže ulasku na Filozofski, pogleda se da li na fasadi ima nekih novih zabavnih transparenata, slušaju se govornici, malo se podsmeva curicama koje ustrepte kada se pojave neki od vođa studentskih protesta, idemo u šetnju a posle ćemo, naravno, na građanske na Trgu ili ispred Demokratske u Kolarčevoj. Stvari su jasne, banda je crvena, koalicija je crveno-crna, a Beograd je svet. Nije bilo šanse da stvar ne uspe.
Neki novi studenti
Sada su stvari nešto drugačije. Novi su i drugačiji i studenti. Apolitični, kažu. Istina, požrtvovani, hrabri, spremni na žrtvu, da rizikuju i svoje zdravlje, čak i živote. Vredni svakog divljenja. I apolitični. I zaboravili su na fiziku. Posebno na ono iz Drugog zakona termodinamike – ako postoji vakum u sistemu, čestice iz oblasti veće koncentracije će se širiti kako bi popunile prostor. Zaboravili su da nema političkih protesta, pa ni onih studentskih, bez političke sadržine.
Vidimo, dobar deo omladinaca kaže da je pobožan, ne bi bilo loše onda da pogledaju šta ima kod Tome, na primer: “I ne ulijeva se staro vino u novi mijeh da ga ne pokvari. Ne prišiva se stara krpa na novu haljinu, jer bi se rasparala”. A ako taj novi sadržaj ne bude modernizatorski, proevropski i prosvetiteljski, onda će neminovno biti sve suprotno tome. Upravo onakav u kakvom se živi već decenijama.
Srbiji treba nova ideja
Nema nikakve sumnje da će ovi današnji klinci ostvariti svoj cilj. Smeniće oni, pre ili kasnije, postojeći režim i onako je bio sklon padu, ali neće tako promeniti Srbiju. Srbiji ne treba nova vlast, već nova ideja. U početku je delovalo da će možda, uprkos femkanju oko politike, tamo negde posle ozbiljnog pisanija kakav je bio Edikt iz Niša, ponuditi Ideju. Sada je jasno da neće. Traže samo nekoga da uspešnije radi sve isto. Ko pogodi metu, promaši sve ostalo.
Prva posleratna studentska buna bila je, naravno, revolucionarne ’68. Pričaju nam učesnici da je sve počelo 2. juna uveče, tučom pobunjenih studenata sa brigadirima sa radne akcije Novi Beograd, lojalnih tadašnjim vlastima. Sutradan je usledio i napad policije na kolonu studenata, pa su svi fakulteti stupili u štrajk. Organizovani su kružoci koji su odlučivali o delovanju, odluke su donošene glasanjem, Stevo Žigon je briljantno, u zanosu govorio Robespejrov monolog iz Dantonove smrti Bihnera, Desanka Maksimović i Mira Alečković su govorile svoju poeziju, Makavejev je sve snimao filmskom kamerom.
Tražio se pravedniji socijalizam, bolji rad pravosuđa na iskorenjivanju “neopravdanog bogaćenja”, pevala se studentska himna inspirisana Majakovskim – Hrabrost očeva znamo iz knjiga, hvala! Budućnost već zagreva, danas i dalje naša je briga. Leva! Leva! Leva!
Namazani Broz odmah je shvatio da se temelji socijalističkog sistema uopšte ne dovode u pitanje, naprotiv, i brže-bolje podržao studentske zahteve. Većina studenata je to sa oduševljenjem prihvatila, od svih baš na Pravnom fakultetu razdragano se igralo čuveno kozaračko kolo i čitava stvar je završena za sedam dana, praktično bez ikakvih posledica po vladajući socijalistički samoupravni sistem.
Beograd je svet
Studentski protesti propadaju ne zbog nedostatka entuzijazma ili upornosti, oni propadaju uvek iz istog razloga – kada ne traže korenite promene u društvu, kada traže samo da postojeći sistem bolje radi.
A to ne biva. To nije ni izbliza dovoljno. Što je još gore, to ne liči na nešto što bi mlada društvena elita trebalo da zahteva. I baš zato su jedini koji su uspeli, makar na kratko, bili protesti 96/97. „Beograd je svet“ je bila ta revolucionarna ideja. Potpuno napuštanje klaustrofobične matrice o samodovoljnosti i poziv svetu da dođe jer nam je potreban, jer i mi njemu imamo šta da ponudimo.
Ne zaboravimo, isti ljudi sa ulica te zime izneli su i 5. Oktobar 2000. godine, njega nikada ne bi bilo da nije bilo studentske pobune neku godinu ranije. Sve velike ideje, pa i one političke, u trenutku kada su se pojavile bile su ili jeretičke ili utopističke ili najčešće oboje. Ipak, to su jedine ideje koje imaju šanse na uspeh.
