Seleri kep u Evroligi: Zamršeno je, ali možda radi

Za razliku od fudbala, evropska košarka je oduvek kao otežavajuću okolnost imala činjenicu da postoji neki drugi kontinent na kome se ovaj sport igra daleko bolje.

Međutim, veći problem leži u tome što je američka košarka relativno brzo pronašla finansijski model koji je mašina za pravljenje para, dok se u Evropi na ovaj sport i dalje gleda kao na neprofitabilnu delatnost.

Još krajem sedamdesetih godina, spajanjem NBA i ABA lige, prodajom TV prava specijalizovanom sportskom kanalu ESPN i ulaskom u ligu Birda i Medžika, NBA uzima zamah i vremenom postaje finansijski monstrum koji je u 2024. prodao svoja TV prava za narednih 11 godina za neverovatnih 76 milijardi dolara.

Iste 2024. godine, na drugoj strani Atlantika, osvajač Evrolige Panatinaikos inkasiraće u to ime čitavih 1,75 miliona evra od strane takmičenja, što im je dovoljno tek da pokrije platu četvrtog ili petog najplaćenijeg igrača u sastavu.

Osim sa NBA, Evroliga je oduvek upoređivana i sa fudbalskom Ligom Šampiona, koja klubovima za osvajanje dodeljuje 25 miliona evra, za samo učestvovanje 18 miliona, dok se za pobedu u početnoj fazi dobija 2,1 milion, za nerešeno 800 hiljada…

Postoje i objektivni razlozi koji pravdaju nesposobnost čelnih ljudi evropske košarke da stvore veći priliv novca.

Šta god da se desi, košarka se na velikim tržištima poput Nemačke, Francuske, Engleske ili Italije neće ni približiti popularnosti fudbala, pa i nekih drugih sportova.

Takođe, raznolika vlasnička struktura klubova koji su spremni da ulože nešto veće količine novca, kao i drastične razlike u poreskim sistemima država iz kojih dolaze učesnici Evrolige, značajno otežavaju stvaranje sistema koji će biti takmičarski fer, marketinški zanimljiv, a investiciono primamljiv.

Ipak, pomenuti razlozi ne smeju da budu opravdanja za slabe poslovne rezultate Evrolige, takmičenja koje je pod okriljem društva sa ograničenom odgovornošću ECA (Euroleague Commercial Assets).

Amerika je zaista predaleko, Kina odavno u priči, a sa približavanjem ulaganja Australije i Japana, pa čak i koledž košarke, bilo je krajnje vreme da vodeći ljudi evropske košarke stave prst na čelo i pokušaju da osmisle model nalik na američki, pa makar i prepun znakova pitanja i sivih zona koje poseduje nedavno prezentovani.

Trenutne regulative

Skupština akcionara ECA odobrila je uvođenje CBS (Competitive Balance Standards), odnosno niza odredbi koji se tiču finansija, a kojih će se evroligaški klubovi morati pridržavati od sezone 2027/28.

Klubovima su date gotovo tri sezone da se pripreme za novu realnost koju donosi evropska verzija „seleri kepa“.

CBS će predstavljati nastavak postojećeg skupa regulativa pod nazivom Financial Stability & Fair Play Regulations (FSFPR). Zaista, u javno dostupnim dokumentima na sajtu Evrolige, mogu se pronaći detaljne smernice i pravila koja se zahtevaju od klubova učesnika.

Po trenutnim regulativama, 65 odsto ukupnog budžeta (koji mora da bude minimum sedam miliona evra) se može koristiti na bruto plate igrača, propisani su i „minimalci“ za igrače u zavisnosti od broja godina koje su proveli nastupajući u Evroligi, dok se mogu pročitati i zanimljive stavke poput putnih i stambenih troškova, ili obaveznog obezbeđivanja stomatoloških usluga igračima, ali i njihovim bračnim partnerima.

Takođe, klubovi su u obavezi da dostave finansijske izveštaje za tri prethodne sezone, a deficit (ukoliko postoji) ne sme da bude veći od deset odsto prosečnog budžeta u pomenutom vremenskom periodu. Osim toga, klubovi ne smeju kasniti sa plaćanjem obaveza prema igračima ili drugim klubovima duže od 45 dana.

Postavlja se logično pitanje – ako već postoje brojne regulative, gde se vidi potreba za novim, i koje će dodatne promene CBS doneti?

Foto: FoNet/Evroliga

CBS model

Osnovna ideja koja stoji iza CBS-a jeste uvođenje minimalnog i maksimalnog novčanog iznosa koji će biti dozvoljeni klubovima za trošak na neto plate igrača.

Cilj čelnih ljudi Evrolige jeste da pospeše finansijsku održivost klubova i kompetitivnost takmičenja, ali i da pruže ruku igračima tako što će po prvi put biti zagarantovano da bar 32 odsto neto klupskih budžeta odlazi na njihove račune.

CBS model će sadržati tri nivoa u okviru kojih će klubovati morati da posluju:

Low Remuneration Level (LRL), koji predstavlja donji prag koji će klubovi morati da potroše na neto plate igrača, a koji iznosi 32 odsto prosečnih prihoda licenciranih evroligaških klubova u prethodne dve sezone;

Base Remuneration Level (BRL), koji predstavlja osnovni nivo od 40 odsto prosečnih prihoda licenciranih evroligaških klubova;

High Remuneration Level (HRL), koji predstavlja gornji prag od 60 odsto.

Da sve ovo ne bude tako jednostavna i lako razumljiva računica, pobrinuli su se oni koji stoje iza ove inicijative, a to su, osim čelnih ljudi takmičenja, takođe i čelni ljudi klubova sa famoznom licencom, kao i predstavnici unije igrača Evrolige (ELPA).

Naime, u LRL proračune ulaze svi registrovani igrači jednog kluba. Dakle, klubovi će morati da potroše minimum 32% određenog iznosa koji zavisi od prihoda licenciranih klubova na neto plate igrača.

Određene olakšice dobiće timovi koji nemaju licencu, što je fer zato što su lišeni određenih prihoda koje odlaze licenciranim timovima.

I dalje je sve logično, ali tek treba da stignemo do BRL gde počinju komplikacije.

BRL predstavlja gornju granicu koju klubovi mogu da potroše na neto plate igrača, 40 odsto propisanog iznosa, ali ovde se iz proračuna izostavljaju: plate dvojice ključnih igrača (Anchor Players), plate svih igrača mlađih od 23 godine, 25 odsto godišnje plate svih igrača koji su proveli tri ili više godina u aktuelnom timu (Extended-Tenure Players), plate igrača koji su povređeni duži vremenski period (Long-Term Injured Players), kao i platu jednog igrača čija uloga i nije do kraja objašnjena, a koji se u objašnjenju naziva Mid-Level igračem.

Za kraj, dolazimo i do maksimuma (HRL) koji klubovi smeju da potroše na neto plate igrača, a koji predstavlja 60 odsto propisanog iznosa. U ovaj nivo se uključuju plate dvojice ključnih igrača (Anchor Players), ali ne i ostalih koji su već pomenuti i objašnjeni u okviru osnovnog BRL nivoa.

Ako se pojavi ambiciozni vlasnik poput Dimitrisa Janakopulosa koji baš želi da potroši i više nego što je propisano, biće mu dozvoljeno, ali uz obavezu da plati nešto što se u NBA zove „porez na luksuz“ – za svaki evro iznad BLR i(li) HLR granice moraće da plati dodatnih pola evra ili evro, u zavisnosti od procenta prekoračenja.

Dobar potez je što će ovaj novac deliti klubovi koji su poslovali u okviru propisanih granica.

Dobre i loše strane modela

Ovaj model bi zaista trebalo da stvori veću ujednačenost među sastavima timova, a samim tim i poveća kompetitivnost takmičenja. Klubovi će imati sličnije budžete nego do sada, pa će biti manji broj „supertimova“ kakve su povremeno pravili CSKA, španski, turski ili grčki klubovi.

Klubovi koji na kvalitetan način reše kadrovske pozicije u okviru sportskog sektora, poput generalnog menadžera ili skauta, verovatno će biti u prednosti u odnosu na konkurenciju.

Međutim, ovaj model je jako zahtevan sa analitičko-matematičke strane, pa ne bi trebalo da čudi ako klubovi počnu da kopiraju NBA timove koji imaju zaposlene koji se bave isključivo seleri kepom, odnosno proračunima koji pomažu da njihovi klubovi ostanu u okvirima finansijskih granica.

Dobra stvar je i što je Evroliga ostavila prostor od nekoliko godina za potpunu primenu modela. Najavili su da će se model delimično primenjivati već od sezone 2025/26., ali u punom kapacitetu tek od 2027/28.

Foto: FoNet/Evroliga

To je pošteno prema klubovima koji su se nedavno odlučili na delimični ili potpuni remont ekipe, poput Partizana, jer će im dati vremena da pripreme strategiju po kojoj bi mogli da koriste brojne popuste koji se dobijaju kroz igrače koji duži niz godina brane boje istog kluba, ili ubacivanjem mladih igrača.

Upravo je stavka da se plate igrača ispod 23 godine ne uključuju u proračune jedna od najboljih stvari koje donosi CBS model. Evropska košarka je u velikoj opasnosti od gubitka mladih igrača koji sve češće odlaze na koledž koji je počeo da ih plaća, a sve se ređe odlučuju na igranje u Evroligi, gde praktično i ne dobijaju minutažu.

Ipak, nesposobnost ECA da privuče ozbiljna sredstva u godinama za nama, predstavlja opravdani razlog za skepsu kada je u pitanju transparentno i fer sprovođenje donetog plana.

Bilo bi lepo da se smanji broj sivih zona i nerazjašnjenih detalja modela poput pomenutog Mid-Level igrača, kako bi pobede odnosili klubovi koji imaju bolje igrače, a ne bolje advokate.

Format, licence i položaj srpskih klubova

Pre same implementacije seleri kepa, ECA bi morala da reši pitanje formata takmičenja i broja učesnika, kao i broja klubova koji imaju licencu.

Licencu trenutno poseduje 13 klubova koji se nalaze u vlasničkoj strukturi lige i koji donose odluke koje se tiču njene budućnosti. Apsurdno deluje činjenica da je i dalje jedan od akcionara lige ruski CSKA, koji ima pravo glasanja na Skupštini, ali ne i pravo igranja.

Upravo je povratak ruskih timova u takmičenje nešto što se mora planirati. CSKA je siguran povratnik čim se steknu uslovi za tako nešto, dok su Zenit i Uniks uoči rata u Ukrajini takođe iskazivali velike ambicije.

Da li je sa povratkom Rusa proširenje Evrolige logično rešenje, jer je utisak da Evroliga ne želi da izgubi Berlin i Pariz kao velika tržišta, a možda čak ni srpske predstavnike koji su doneli neverovatnu euforiju, pune dvorane i milionske preglede po društvenim mrežama?

U slučaju proširenja, broj utakmica će biti veći, a samim tim i prihodi od TV prava. Da li u kalendaru postoji prostora za tako nešto i da li postoji spremnost nacionalnih saveza i liga da svoja takmičenja prilagode Evroligi?

Mnogo je pitanja i prepreka, ali u ovom trenutku ne deluje kao nemoguća misija. Evroliga je često menjala sisteme takmičenja, što nije nužno loša stvar. Čak je i fudbalska Liga Šampiona, simbol prosperiteta u odnosu na košarkaškog parnjaka, naišla na pretnju zvanu Superliga, pa je morala da poveća broj učesnika i utakmica.

Proširenje bi sasvim sigurno donelo i nove licence, kao što je najavio CEO Evrolige Paulijus Motiejunas, istakavši tokom ovogodišnjeg F4 da je izvesno uvođenje licenci koje traju između tri i pet godina.

To bi značajno poboljšalo položaj datih klubova i olakšalo im formiranje budžeta i pregovoranje sa igračima, ali i donelo novac od TV prava koji trenutno dele samo klubovi sa licencom. Dodatno, novi licencirani klubovi bi bili oslobođeni obaveze plaćanja milion eura za samo učešće u takmičenju, pa bi taj novac mogli preusmeriti na jačanje igračkog kadra.

Srpski klubovi se nalaze u dobroj situaciji, a njihovi trenutni budžeti se nalaze bliže srednjem delu, nego dnu Evrolige. Oba kluba poseduju ambicije u pogledu dobijanja licence, koje je čak i poslovično oprezni Željko Obradović javno istakao na promociji novog tima crno-belih.

Foto: FoNet/Evroliga

Partizan će, uprkos katastrofalnoj prethodnoj sezoni i potpunoj rekonstrukciji ekipe, po svim najavama ponovo uspeti da proda 17.000 sezonskih ulaznica i da ima krcatu Beogradsku Arenu na svim domaćim utakmicama Evrolige.

To je ujedno pokazatelj da je trofejni trener Pablo Laso svojevremeno bio u pravu kada je rekao da je Evroliga „liga klubova, a ne liga igrača.“

Evroliga će teško postati, po ugledu na NBA, liga igrača. Za tako nešto je neophodno da na uspešniji način promoviše svoje najbolje igrače, ali i da ih zadrži dovoljno dugo kako bi postali miljenici navijača i prepoznatljiva lica i ljudima koji ne prate redovno košarku.

S obzirom da je tako nešto malo verovatno, Evroliga će i sa seleri kepom ostati liga timova, koji će gledati da se u bliskoj budućnosti zatvore u takmičenje u kome nema ulaženja, niti izlaženja.

Srpski klubovi moraju rezultatima i ulaganjima učiniti sve da u narednim godinama sebi kupe ulaznicu za to odabrano društvo (sa ograničenom odgovornošću).