Bard’s Day

Ako nije u pitanju osoba koja nam je lično jako važna, obično obeležavamo samo velike, “okrugle” godišnjice nečijeg rođenja ili smrti, a onda, polako, pređemo na decenije, pa i vekove. Postoji, međutim, i primer da se jedan čovek toliko uselio u naše živote da njegov rođendan slavimo svake godine, često i ne povezujući to sa njim, a da ni istoričari nisu uspeli da potvrde tačnost pretpostavke o detaljima njegovog rođenja.

Dok se u Srbiji praznikom svetog Đorđa smatra 6. maj, po “novom” kalendaru on stiže trinaest dana ranije, 23. aprila. Englezi ga smatraju danom svog zaštitnika, a na mnogim mestima u svetu važan je kao međunarodni dan knjige, pa je tako u Kataloniji običaj da se tog dana daruju knjige. Na ovaj dan se rodio Nabokov, umro je Servantes, ali on je posebno važan kao verovatni dan i rođenja i smrti Vilijama Šekspira. A Šekspir je i dalje osnovna kulturna referenca u celom svetu, čak i kad se radi o popularnoj kulturi, gde se Magbet, Kaliban, Hamlet ili Romeo i Julija redovno pominju. Čak stalno stižu i novi filmovi i knjige inspirisani Šekspirovim delom, pošto je ono uvek uzbudljivo i živo.

Sve ako i ne verujete da je moguće da remek-dela poput Lira i Hamleta napiše čovek bez univerzitetske diplome, nemojte nikad gubiti iz vida da je u pitanju najveći pozorišni genije svih vremena, neko ko je morao znati svaki detalj života na sceni i oko nje. Šekspir je nepodnošljivo bolan kad postane očigledno da će nedužna Dezdemona biti ubijena, jeziv kad se Ričard reši svoje braće radi prestola, duhovit dok se Beatris i Benedikt “svađaju u stihu”, fantastičan u prikazu duhova, veštica i magičnih šuma, uzbudljiv kad bitke i dvoboji smene monologe… On istovremeno pruža glumcima mogućnost i zahteva od njih da ispolje baš sve što mogu i imaju u sebi. Osim toga, ovi komadi napisani su s takvim majstorstvom da omogućavaju bezbrojne interpretacije, pa ako i ne stvaraju trendove, svaka nova epoha “oštri svoje zube” tumačeći ih na svoj način. I mada nisu svi njegovi tekstovi jednako dobri, ne treba smetnuti s uma da ih je napisao skoro četrdeset za otprilike osamnaest godina, ponekad i po četiri za godinu.

RASKOŠ JEZIKA, MISLI I ZNANJA

Najosnovniji nivo onoga što Šekspira čini jedinstvenim jeste činjenica da je njegov jezik estetsko iskustvo najvišeg nivoa. Naime, nije nikakvo preterivanje kad se kaže da je Šekspir izumitelj engleskog jezika. Teško je utvrditi koliko je reči i stilskih figura Šekspir uveo u engleski – samo u Hamletu ih ima 170 – pošto su mu bile neophodne za prikaz svih onih potpuno novih iskustava koje njegovi likovi donose na scenu. Samo jedan primer njegovog majstorstva s rečima jeste to da je round iskoristio kao imenicu, glagol, pridev, prilog i predlog. I ako vam to ne zvuči ubedljivo, pokušajte da čitate bilo koji tekst koji njemu prethodi, pa čak i Čosera ili Tomasa Mora, i dobićete utisak kao da čitate iskvareni francuski. A to je samo početak. Sve te reči, nove i stare, upotrebljene su na najpoetičniji mogući način. Verovatno ne postoji nijedan drugi autor na svetu za koga je toliko puta napisano da je neprevodiv, koga citiraju ljudi koji nisu stručnjaci, pa ni ljubitelji, a možda ga nisu ni čitali. Šekspirovi soneti predstavljaju pravo muzičko imućstvo, a replike njegovih likova često su sročene izuzetno originalno i upečatljivo – toliko da ih u Engleskoj mnogi ljudi tretiraju kao narodne poslovice, a “biti il’ ne biti” sigurno se svakog dana kaže nebrojenim ljudima na stotinu različitih jezika.

Ta jezička raskoš prenosi neponovljivu dubinu misli. Sva najvažnija pitanja čovekove egzistencije već su postavljena u Šekspiru, i to s urgentnošću neophodnom za pozorišnu scenu i teško dostižnom u univerzitetskoj biblioteci (setite se, recimo, Lira i Lude nakon što budu po drugi put izbačeni i prinuđeni da zanoće negde u divljini). Mada je, naravno, nesporno da ima filozofa (ili naučnika i pesnika) s neverovatno dubokim mislima, Hamlet je osnovni primer lika pametnijeg od bilo koje osobe koju ste u životu sreli (Ivan Karamazov može biti drugi, a nekoga sigurno ima i negde kod Borhesa), pošto on ne samo da je neuporedivo pronicljiviji od svih oko sebe, već i od svih čitalaca, reditelja i glumaca koji su u ovih nekoliko vekova pokušavali da ga razumeju.

Takođe, Šekspir (bilo da je u pitanju bio jedan čovek ili grupa saradnika) je posedovao znanja za koja bi i danas bili neophodni čitavi instituti. Tu spadaju: mitologija, stari i strani jezici, istorija kulture, detalji o gradovima u Italiji, strujama u Crnom moru… Postoji bezbroj knjiga o njegovom fascinantnom poznavanju flore i faune, vojnih termina i manevara, prava, medicine, demonologije, dvorskih manira… Najprostije rečeno, kad neki Šekspirov komad čitamo prvi put, mi, zapravo, razumemo samo površne slojeve njegovog genijalnog uma, a teško je zamislivo da neko može stići do dna i osetiti da mu naredna čitanja ili gledanja neće doneti nove uvide. Prošlo je 410 godina od njegove smrti, a tumačenja njegovih tekstova sve je više, dok je šekspirologija raširenija disciplina od mnogih prirodnih nauka.

IZUMITELJ SAVREMENIH LJUDI

Bez obzira na sve to, Šekspira prepoznatljivim, više nego išta drugo, čine njegovi neponovljivi likovi. Nije samo stvar u tome da su oni tako psihološki uverljivi da vam ostavljaju utisak da ste ih lično upoznali pa sebe ili nekoga drugog poistovećujete s njima. Jedan američki šekspirolog (izuzetno ubedljive retorike) tvrdio je da je Šekspir izumitelj savremenih ljudi, da nam je on pokazao kako možemo da izrazimo svoja osećanja i oblikujemo svoje identitete. Što se tiče prvog, nama danas deluje neobično da ljudi nekada nisu umeli rečima da ispolje zaljubljenost, ljubomoru, pohlepu, ambicioznost ili tugovanje. Sva je ova osećanja Šekspir (makar do tog istorijskog trenutka) najbolje opisao, a neka je čak opisao prvi u čitavoj istoriji književnosti. U vezi s onim drugim, neki Šekspirovi likovi postaju tragični između ostalog zato što u njegovo doba neko ko nije definisan socijalnim faktorima ne zna kako da živi, kako da nađe svoj identitet i mesto u svetu (Lir, na primer, nakon što se odrekao krune i bio odbačen, uzvikuje “Ko će mi reći ko sam?”; Otelo je stranac u Veneciji, a i on i Dezdemona na Kipru; Hamlet ne postaje kralj, niti ostaje student; Edgara se otac odrekao nedužnog). Neki likovi, a Hamlet i Jago na najupečatljiviji način, otkrivaju kako bi mogli sami sebe da definišu, isprobavaju različite identitete, onako kako mi to danas očekujemo od tipičnog adolescenta, a Jago to ume da uradi i s drugom osobom, iskrenom i naivnom, koju je rešio da uništi.

VEČNA MISTERIJA GENIJA

U slučaju da ne verujete šekspirolozima, nadam se da ćete prihvatiti to da je psihoanaliza direktno povezana sa Šekspirovim delom. Nije stvar samo u neprekidnom citiranju i bezbrojnim knjigama (ponajmanje je stvar u Frojdovoj svojevrsnoj opsesiji tvrdnjom da je Šekspirova dela napisao neki plemić koji je umro 1604. godine). Postoji vrlo jasna linija koja povezuje jake tvrdnje iz druge polovine 18. veka o tome da je Šekspir nemački nacionalni pesnik, formiranja pozorišta u Vajmaru, strasti prema samopreispitivanju (“hamletovanju”) i ideje da mentalne poremećaje treba lečiti kroz beskrajno ležanje na kauču i otkrivanje istine o sebi. Otud nije veliko iznenađenje kad se taj uticaj smatra tako sveobuhvatnim da Frojda nazivaju proznim Šekspirom.

Uprkos svemu tome, Šekspir je i duboko politički pisac, uvek svestan svog vremena i sveta (uprkos tome što je i “naš savremenik”). Tako je otkriveno da je u selu nedaleko od Stratforda održano suđenje da bi bilo utvrđeno kako se udavila izvesna Ketrin Hamnet, da je u Londonu postojala tužba oca protiv tri kćerke koje su odbile da brinu o njemu, te da je premijera Magbeta odigrana kada je glumačka družina čekala da stigne novi kralj, koji je pre toga vladao Škotskom i napisao knjigu o demonologiji. Šekspir lako može biti upotrebljen i kao izazov za političke trendove i moćnike. Tako je Hamlet, koji u sebi sadrži pozorišni komad koji razotkriva uzurpatora, bio viđen kao arhineprijatelj sovjetskog “socijalnog realizma”, zbog doživljaja da je pesimističan, da u njemu ime previše formalizma, ali to nije sprečilo nastanak čuvenog sovjetskog filma sa Smoktunovskim koji prikazuje Hamleta kako, uz Šostakovičevu muziku, stihove ne izgovara već ih mi čujemo iz offa, kao njegove misli dok je okružen velikim grupama ljudi (“u Elsinoru i zidovi imaju uši”).

A Šekspirov uticaj je toliki da je tek adaptacija beskrajno mnogo. Čitav biste muzej mogli ispuniti portretima njegovih likova, a neki umetnici kao da su bili specijalizovani baš za prizore iz Šekspira. Verdi je napisao najčuvenije opere zasnovane na Šekspiru, a ima i mnogo savremenih pokušaja, među kojima je Priča sa zapadne strane i dalje jedan od najsvežijih. Ako ćete samo jednom u životu otići na balet, Romeo i Julija Prokofjeva sigurno može biti dobar izbor. Ima filmova koji domaštavaju njegovu biografiju ili stvaralački proces, a Hamlet je adaptiran i u crtanu priču o laviću koji odrasta bez oca.

Zbog svega ovoga je i pravljenje misterije u vezi sa Šekspirovim identitetom najmanje zanimljiv deo čitave priče. Za genija ovakvih razmera ne postoji škola, priprema, kontekst… Kao i kad je reč o Leonardu, Spinozi, Betovenu ili Tesli, nikad nećemo u potpunosti razumeti kako je Šekspirov genije uopšte bio moguć. I zato je mnogo pametnije učiti iz njegovog dela nego mu nametati zahteve, preduslove ili dogmatska tumačenja. Neki unutrašnji glasovi – a to posebno važi za one najlepše – ostanu večna misterija.

Autor je psiholog

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!