Prostori unutar nas

...

Prostorne metafore za um lako banalizuju, a da ne govorim o tome koliko su proizvoljne. Opet, deluje kao da su neizbežne i da ih svi – i laici i teoretičari – sve vreme koristimo. Toliko su, valjda, predstave prostora u temelju naše predstave sveta da mi ni o umu ne možemo da mislimo bez njih. Tako ono što vrednujemo lako umemo da opisujemo kao uzvišeno ili jasno kažemo “visokomoralno”, “visoka inteligencija”. Nasuprot tome su, recimo, “niske strasti”, “niži rezultati”, pa i (nenaučni) pojmovi podsvesnog i nadsvesnog.

U drugoj ravni, za prošlost kažemo da je iza nas, a za budućnost da je ispred, a ti prostori, pride, mogu biti svetliji i tamniji, širi i uži, pristupačni ili nedostupni. A kad govorimo o ljudima, mi lako kažemo da je neko velikodušan (ili širokogrud), da su nečije misli duboke, neka osećanja skrivena ili drugima nedostupna.

Problem je, naravno, u tome što taj prostor ne postoji, osim kao metafora. U stara vremena, mislilo se da je duša u grudima, da su osećanja u srcu, a neki i danas veruju da su misli i pamćenje u mozgu. Unutrašnji prostor svog uma lako poistovećujemo s unutrašnjošću tela, uprkos tome što nju najveći deo vremena uopšte ne osećamo ili osećamo neke pokrete (“lupa mi srce”, “krče mi creva”), suviše opšte i grube za ponekad sofisticirani unutrašnji svet.

Jedan od velikih metoda na kojima se psihologija zasniva jeste introspekcija, što se na srpski najčešće prevodi kao samoposmatranje, dok doslovno znači gledanje unutra. Najveći broj ljudi to radi spontano (“danas sam nešto neraspoložen”, “zelena mi se sviđa više nego plava”), a i naučna istraživanja se zasnivaju na pitanjima i zadacima koji ispituju ili podrazumevaju taj kapacitet. Dok se u nauci raspravlja o problemima objektivnosti i pouzdanosti takvih iskaza, ostaje i misterija otkud ti odgovori dolaze. U kom prostoru borave naše preferencije kada ne mislimo o bojama, ili makar zašto nam se spontano nameće ideja da su one negde u prostoru?

PREISPITIVANJE SEBE, IDEJA ROMANTIZMA

Ali važno je i kako mi to gledamo unutra. Jasno je da za opažanje sveta (da ne kažem “spoljašnjeg sveta”) koristimo čula, iskustvo i zaključivanje. Jasno je i da način na koji opažam da me boli grlo nema ništa zajedničko s onim na koji uviđam da nisam toliko besan kao juče. Kad je u pitanju unutrašnji svet drugih ljudi, mi sve vreme zamišljamo, s manje ili više informacija, manje ili više precizno. Da li i sebe samo zamišljamo? Važno je imati u vidu da interesovanje za gledanje unutra nije nešto što se oduvek podrazumevalo. Sve do kraja petnaestog veka, veoma mali broj ljudi piše pisma ili dnevnike, preispituje svoje postupke u molitvama, ne postoje autoportreti ni autobiografije. Uz izuzetke, kao što su Avgustinove “Ispovesti”, Montenj i, najviše od svih, “Hamlet”, bavljenje unutrašnjim prostorom postaje ključna ideja epohe romantizma, kada se veruje da Betoven ili Helderlin (kao Šekspir pre njih) ne stvaraju zahvaljujući znanju i obrazovanju, već zato što imaju kontakt s misterioznim prostorom unutar sebe koji nije dostupan netalentovanima (ali je viđen i kao potencijalno opasan, kao u narativu o kreativnom ludilu). Odavde do psihoanalize i dugotrajnog bavljenja nesvesnim unutrašnjim prostorom samo je pola koraka.

MESTO SUSRETA KAO GRANICA

Ako posmatrate individualni razvoj i od malog deteta zatražite da vam kaže nešto o svom unutrašnjem prostoru, odmah ćete uvideti da ono to uopšte ne može. Ako upitate “Zašto si to sad uradio?!”, deca nemaju nikakvu ideju kako bi mogla da odgovore. Onda stižu imitacije iskaza odraslih (“Zato što sam tako hteo”), da bi se oko četvrte-pete godine dogodila revolucija i dete shvatilo da može da ima tajne i da laže, a da drugi to neće moći da “vide”, mada je, naravno, sve to u početku tako naivno da svako shvata šta se dešava. Dete sad oseća da nije “providno” i da je njegov um razgraničen, odvojen od drugih ljudi – da ima svoj unutrašnji prostor.

Ostaje pitanje u odnosu na šta se određuje granica tog unutrašnjeg prostora i gde bi je i kako bilo moguće locirati. Suviše je jednostavno reći da je to koža kao granica našeg tela, ili da je to horizont do kojeg dopiru naša čula. Deluje najverovatnije da je ta granica na mestu susreta s drugim, pošto možemo da posmatramo kako se u trenucima opreza povlačimo u taj prostor, a pri prepoznavanju otvaramo i izlazimo iz njega.

U stara vremena, vrhunac bavljenja unutrašnjim prostorom, u nekim slučajevima čak i opsesiju, očekivali biste u adolescenciji. Tada s posebnom snagom naviru pitanja o tome ko želim da postanem, kako da otkrijem nezavisnost od roditelja i sveta odraslih uopšte, šta me interesuje, koga volim, kako da se promenim, šta ako budem bio odbačen… Tad se najintenzivnije hamletuje (“How all occasions do inform against me”), pišu se dnevnici, glumi se, čitaju se prekomplikovane knjige, vode se beskrajni razgovori ili vatrene svađe, daju se neispunljivi zaveti…

KADA NE BI BOLELO, ZAŠTO BISMO…

Neke odrasle osobe odlikuju se manje ili više očiglednom dubinom misli i osećanja. Mada, naravno, i to može da se odglumi, nekada imate utisak da nečije ideje nisu samo intrigantne i samosvojne, već da dolaze iz nekog dugog ćutanja, “svarenog” bolnog životnog iskustva, preispitivanja iz najrazličitijih uglova. Ili uvidimo da nečija osećanja nisu kratke bure koje ne utiču na ostale delove unutrašnjeg života, već žive dugo i menjaju (skoro) sve oko sebe, pa nakon njih to postaje, makar delimično, druga osoba.

Unutrašnji prostor verovatno ni sa čim nije tako jasno povezan kao s boli. S jedne strane, nije lako zamisliti zašto bismo se njime bavili kad unutra nešto ne bi bolelo; drugim rečima, pozitivna iskustva nisu stvarno iskustva, ona ne zahtevaju refleksiju, a nekad je čak i onemogućavaju ili odlažu. Unutrašnja, emocionalna bol fokusira našu pažnju na dešavanja unutar nas, na to da unutrašnjost postoji. S druge strane, jedan od najvažnijih parametara snage jeste to što možete da izdržite da nešto boli i ne uradite ništa, ne pobegnete od tog doživljaja već ostanete s njim, upoznate ga i sačekate da mine, da u svom tempu iscuri i prođe. Da bez obzira na prirodu i intenzitet te boli moramo da se pomirimo s tim da rešenje nije ni kafana, ni lekovi, ni bilo koja druga osoba, ni osvetnički bes, da rešenja nema i mora da se čeka da se završe neki poslovi u dubinama.

Ako pažljivo posmatramo, svaki rastanak može da nam pokaže koliko smo za neku osobu duboko vezani. Deca burno reaguju i kad roditelji odlaze na posao, a akutno zaljubljenima svaki trenutak razdvojenosti može biti kao godina i oni sve vreme nastavljaju taj odnos i dijalog u svom umu. Ako pak s nekim delite duboko prijateljstvo, možete da se ne vidite jako dugo a da razgovor svejedno ima isti kvalitet posebnog poverenja i dubokog razumevanja. U prirodi je međuljudskih odnosa i da ovo može da se menja, da odnosi mogu da postaju sve dublji ili sve plići, da se ljudi zbližavaju i udaljavaju. A moguće su i greške, da nekad ne prepoznamo tačno da smo se za nekoga duboko vezali ili zavaravamo sebe da jesmo, da se vežemo za nekoga ko ne ume (ne može ili ne sme) da se veže duboko, da previdimo kako je nekome bila potrebna potvrda naše vezanosti dok je prolazio kroz sopstvene bure. Često nam se ovakve greške dešavaju zato što veličinu nečijeg unutrašnjeg prostora možete da procenite tek kad vidite kako se on brani od anksioznosti, čije je važno svojstvo da nas sužava i primorava na bekstvo iz sebe.

DRAGOCENI ODNOSI

Često se u životu nađemo u situacijama da, možda i potpuno nesvesno, tragamo za prostorom u tuđem umu kakav zamišljamo da bi nama odgovarao. U odnosima koji su nam dragoceni obično osećamo da smo prihvaćeni i ne moramo da se “cenzurišemo”, odnosno da sagovornik može da nas primi u svoj unutrašnji prostor tako da u njega stajemo bez ostatka, da je njegova otvorenost takva i tolika da neće ustuknuti pred bilo kojim našim dilemama, ograničenjima, osećanjima, kritikama, da neće prekinuti naše suze, ćutanje ili bilo koji drugi izraz. Razgovori koji uključuju taj kvalitet, ma koliko retki mogli biti, zapravo su najvažniji agens razvoja odraslih.

Ako ovo zvuči idealizovano, važno je setiti se da upravo to svaki psihoterapeut implicitno obećava svakom svom klijentu. Teorijska opredeljenja i konkretni postupci nisu ni izdaleka toliko važni kao osećaj da u ovoj osobi ima prostora za sve što bih ja mogao poželeti da podelim, pa čak i za ono meni skroz nepoznato i nepredvidljivo. Terapijska situacija podrazumeva stav “ničega se neću uplašiti, sve sam spreman da čujem, imam u sebi dovoljno mesta za sva Vaša osećanja” i terapeuti moraju da obraćaju više pažnje na razvoj ovog kapaciteta nego na učenje teorije ili tehnika (ako ove uopšte i postoje), pošto pacijentu zaista pomaže samo osećaj, koji ne mora biti verbalno dokučiv, da njegova bol ulazi u prostor u kome je slična bol već boravila, da njegova osećanja sada borave u prostoru koji je takva osećanja u sebi već nosio, te da, po potrebi, tu može, makar privremeno, i da ih ostavi.

Što je nečiji unutrašnji prostor veći, pre se može očekivati i mogućnost da od te osobe dobijemo istinsku iskrenost, koja može biti poput sveže izvorske vode i/ili poput oštrog žileta. Rizično, da, ali ko bi bio lud da propusti takvu priliku? A unutrašnji prostor pruža i mnogo više. Samo kad bismo i mi njega negovali i pružali mu sastojke neophodne za razvoj.

Autor je psiholog

BLACK WEEK: Dvadeset odsto popusta na sve pretplate do kraja novembra! Pretplatite se na digitalno izdanje, štampano „Vreme“, bolji njuzleter Međuvreme plus ili podržite naš podkast bilo kojom sumom