Martovske prekretnice: Dogodilo se u Srbiji

Mart je u novijoj istoriji Srbije donosio brojna značajna politička dešavanja koja su menjala politiku i krojila istoriju.

U martu su se dogodile prve masovne demonstracije protiv Slobodana Miloševića, a istog meseca godinama kasnije on je i uhapšen, počelo je bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije, sukobilo se na Kosovu, ubijen je Zoran Đinđić. U martu je počela i epidemija korone u Srbiji.

Osvrnimo se na martovske događaje koji su potresali zemlju u prethodnim godinama i decenijama.

Šesti mart 2020. – prvi slučaj korone u Srbiji

Sećanja često kratko traju, ali se pandemije virusa korona uglavnom svi dobro sećaju.

Bio je petak, 6. mart i Srbiju je obišla vest da je registrovan prvi slučaj zaraze u zemlji. Uvedeno je posle 10 dana vanredno stanje i sve je stalo. Zatvorene su škole, obdaništa, fakulteti, ograničeno je kretanje starijima od 65 godina, uveden je policijski čas.

Krizni štab je svakodnevno u televizijskom obraćanju obaveštavao javnost o broju novozaraženih i preminulih.

Bilo je tako sve do maja i ukidanja vanrednog stanja, a neke mere ostale su i kasnije na snazi.

Virus je širom planete odneo više od sedam miliona života, podaci su Svetske zdravstvene organizacije, a od korone je u Srbiji, prema poslednjim dostupnim podacima te organizacije iz 2023. godine, preminulo više od 18.000 ljudi.

17. mart 2004. – nasilje na Kosovu

Prošla je skoro puna 21 godina otkako je u kosovskim medijima objavljena vest se da su se u reci Ibar u Severnoj Mitrovici utopila tri dečaka albanske nacionalnosti koje su navodno napali Srbi.

Tela dvojice dečaka nađena su tokom noći u reci. Sa njima je, stoji u izveštaju Fonda za humanitarno pravo, bio i preživeli dečak koji je dao izjavu da su njega i njegova „tri druga jurili Srbi sa psima, te su spas potražili u reci”.

Istraga UNMIK-ove policije utvrdila je kasnije da su optužbe bile lažne.

Vest od tog 17. marta 2004. bila je okidač za nasilje širom Kosova u kome je bilo stradalih i povređeih, uništeni su domovi, verski objekti.

Iako su se mnoge međunarodne i domaće institucije bavile zločinom, podaci o broju žrtava se razlikuju.

Foto: AP

U dvodnevnim sukobima ubijeno je 19 ljudi, osmoro Srba i 11 Albanaca, povređeno je više od 900 ljudi, raseljeno je 4.000 Srba, a uništene su 34 pravoslavne crkve i manastira, podaci su OEBS-a.

Prema izveštaju Fonda za humanitarno pravo, na Kosovu je ozbiljno povređeno oko 170 Srba, od toga 150 batinanjem u njihovim kućama, dok je 20 povređeno u napadima na putevima.

Prema podacima Generalnog sekretara UN, među povređenima je bilo i 65 međunarodnih policajaca, 58 pripadnika kosovskih policijskih snaga i 61 pripadnik međunarodnih mirovnih snaga.

U nekoliko gradova u Srbiji usledili su protesti i okupljanja.

U noći između 17. i 18. marta, okupljanje u Beogradu počelo je bez incidenata, ali je kasnije deo grupe krenuo ka Bajrakli džamiji, jedinoj u Beogradu. Džamija je zapaljena.

Incidenti su zabeleženi i u Nišu i Novom Sadu.

Dva dana kasnije održan je i protest u organizaciji Vlade Srbije, na kom su govorili tadašnji premijer Vojislav Koštunica, članovi Vlade i zvaničnici Srpske pravoslavne crkve.

12. mart 2003. – ubistvo premijera Zorana Đinđića

Tog 12. marta časovnici su otkucali 12:25, a Zvezdan Jovanović je sa prozora kancelarije 55 na drugom spratu zgrade Zavoda za fotogrametriju u Ulici admirala Geprata 14 ispalio hice koji su bili kobni za prvog demokratski izabranog premijera Srbije Zorana Đinđića.

Premijer je pogođen sa dva metka – u leđa i u stomak. U izuzetno teškom stanju Đinđić je prebačen u Kliničko-bolnički centar. Dve hirurške ekipe (kardiološka i abdominalna) obavile su kompleksnu operaciju. U 13.30 časova konstatovana je klinička smrt, pisalo je tada „Vreme”. Atentat su organizovali i izveli pripadnici zemunskog kriminalnog klana i pripadnici nekadašnje Jedinice za specijalne operacije MUP-a Srbije, takozvanih „Crvenih beretki”.

Uvedeno je zatim vanredno stanje i pokrenuta akcija „Sablja”.

Foto: Printscreen/B92

Politička pozadina ubistva premijera Đinđića nije rasvetljena do danas, ali se odmah krenulo u otkrivanje neposrednih izvršilaca.

Za skoro šest nedelja, koliko je trajala akcija Sablja, policija je podnela 3.919 krivičnih prijava protiv 3.400 ljudi zbog sumnje da su izvršili 5.812 krivičnih dela.

Milorad Ulemek Legija i Zvezdan Jovanović osuđeni su posle četiri godine pred Specijalnim sudom za organizovani kriminal u Beogradu na maksimalne kazne od 40 godina zatvora za ubistvo predsednika Vlade Srbije Zorana Đinđića.

Sud je proglasio krivim svih dvanaest optuženih, na ukupno 378 godina robije.

30. mart 2001. – hapšenje Slobodana Miloševića

Akcija hapšenja nekadašnjeg predsednika SRJ Slobodana Miloševića, koji se nalazio u vili Mir u beogradskom naselju Dedinje, počela je 30. marta 2001. Američka administracija dala je Vladi Srbije rok do 31. marta da uhapsi Miloševića i izruči ga Međunarodnom krivičnom sudu za bivšu Jugoslaviju po optužnici za ratne zločine na Kosovu, objavljenoj 22. maja 1999.

Hapšenje je trajalo dva dana, a sprečavale su ga Miloševićeve pristalice okupljene u vili Mir i izvan nje.

Milošević je, zbog osnovane sumnje da je izvršio krivična dela zloupotrebe službenog položaja, sproveden u Centralni zatvor u Beogradu, gde je bio do 28. juna, kada je izručen tribunalu u Hagu.

Suđenje Miloševiću počelo je 12. februara 2002. godine pred porotom u Hagu, ali je tada ispisana nova stranica u istoriji međunarodnog prava. Prvi put se sudilo jednom bivšem šefu države optuženom za zločin protiv čovečnosti, kršenje zakona i pravila rata i genocid tokom ratova u Hrvatskoj 1992, Bosni i Hercegovini od 1992. do 1995, kao i na Kosovu 1999.

Suđenje Slobodanu Miloševiću trajalo je nešto duže od četiri godine, a formalno je završeno 14. marta 2006, tri dana posle Miloševićeve smrti, a nekoliko nedelja pre predviđenog završetka pretresa.

Tako je i 11. mart 2006. godine ostao važan datum u srpskoj istoriji.

24. mart 1999. – početak bombardovanja Savezne Republike Jugoslavije

Na državu koju je vodio Milošević, marta 1999. godine počele su da padaju bombe.

Vazdušni napadi NATO snaga na Srbiju, odnosno tadašnju SRJ, počeli su 24. marta 1999. godine.

Bombardovanje je trajalo 78 dana, a zvaničnici i dalje tvrde da je poginulo oko 2.500 civila, među njima 89 dece, a ranjeno oko 6.000 ljudi.

U napadima je poginulo 275 pripadnika bezbednosnih snaga Srbije i 452 civila Albanaca, Srba, Roma, Crnogoraca i ostalih, prema podacima Fonda za humanitarno pravo.

Foto:Draško Gagović

Srušeni su mostovi, uništena infrastruktura, bombardovane škole, zdravstvene ustanove, medijske kuće, ambasada, spomenici kulture, crkve i manastiri, a gotovo da nema grada koji se nije našao na meti NATO bombi.

Povod vojne akcije NATO saveza na teritoriji tadašnje Savezne Republike Jugoslavije je bio progon Albanaca na Kosovu koji su sprovodile bezbednosne snage Srbije.

Pokušaji mirovnih pregovora u francuskom Rambujeu prethodno nisu bili uspešni.

Deveti mart 1991. – prve masovne demonstracije protiv vladavine Slobodana Miloševića

Prve masovne demonstracije u višestranačkoj Srbiji protiv vladavine Slobodana Miloševića održane su 9. marta 1991. godine na Trgu republike u Beogradu.

Miting je organizovao opozicioni Srpski pokret obnove sa zahtevom za smenu direktora Radio-televizije Beograd Dušana Mitevića i ministra policije Radmila Bogdanovića.

Demonstracije pod sloganom „Miting protiv petokrake“, bile su početak uličnih protesta opozicije u Srbiji na koje je vlast odgovorila silom.

Tog 9. marta u Beogradu se okupilo, prema pričama, oko 100.000 ljudi, a sukobili su se demonstranti i policija, bačen je suzavac i u neredima na ulicama Beograda poginuli su policajac Nedeljko Kosović i demonstrant Branivoje Milinović.

Predsednik Srbije Slobodan Milošević zahtevao je od Predsedništva SFRJ da izvede na ulicu tenkove i uguši demonstracije, a lider SPO Vuk Drašković je uhapšen.

Policijske akcije protiv demonstranata nastavljene su tokom noći, nezavisna radio stanica B92 bila je zabranjena, kao i Televizija Studio B, a Milošević u televizijskom obraćanju demonstrante nazvao „silama haosa i nasilja”.

Kao odgovor na tenkove u centru Beograda, studenti su 10. marta 1991. organizovali masovni protes, kasnije nazvan Plišana revolucija. Imali su studenti tada zahteve – smenu rukovodstva Televizije Beograd, ministra policije Radmila Bogdanovića, oslobađanje Draškovića i dozvolu zabranjenim medijima da emituju program.

Dan kasnije, u organizaciji SPS na Ušću održan je kontra-miting „Za odbranu Republike, za ustavnost, slobodu i demokratiju.”

Demonstracije su trajale nekoliko dana, sve dok iz pritvora nisu pušteni Vuk Drašković i ostali uhapšeni.

Mart 2025.

I mart 2025. bi, prema očekivanjima dela javnosti, mogao da bude preloman momenat.

Već prvog dana marta 2025. u Nišu, najvećem gradu na jugu države, održava se jedan u nizu velikih protesta studenata i građana. Brojni studenti iz ostalih studentskih centara i gradova u zemlji stigli su u treći po veličini grad u Srbiji kako bi još jednim velikim okupljanjem pozvali na ispunjavanje četiri zahteva i preuzimaje odgovornosti za tragediju na železničkoj stanici u Novom Sadu.

Naredni veliki skup trebalo bi da bude održan u Beogradu 15. marta, a prethodiće mu novi „generalni štrajk”. Novosadski studneti pozvali su sve meštane Srbije da 7. marta uzmu slobodan dan ili bolovanje, da obustave rad sa kolegama, da ne kupuju u prodavnicama, ne koriste ugostiteljske usluge, javni prevoz, ne idu tog dana u bioskope i pozorišta.

Prethodiće tome i prva ovogodišnja sednica parlamenta, na kojoj će se raspravljati o nizu zakona, među kojima su i izmene i dopune Zakona o visokom obrazovanju, čime bi trebalo da bude ispunjen četvti zahtev studenata, a trebalo bi i da se usvoji ostavka premijera Miloša Vučevića i Vlade i da počnu da teku rokovi za izbor nove ili raspisivanje izbora.