Martovske ide ili lament nad 9. martom

Politika u Srbiji zaista ima godišnje cikluse tokom kojih je moguće pratiti biometeorološku sliku naše stvarnosti. Profesor Dejan Jović iz Zagreba primetio je fizičku anomaliju srpsko-hrvatskih odnosa koji otopljavaju zimi, a zahladnjuju leti i najnižu tačku dostižu na godišnjicu Oluje. Na sličan način se svakog marta u Srbiji na osnovu slike u najvećim medijima može odrediti zvaničan stav prema našoj istoriji, naročito od devedesetih do danas.

Da podsetimo – u ovom mesecu su godišnjice demonstracija 9. marta, Miloševićeva smrt 11. marta, ubistvo Zorana Đinđića 12. marta i 17. marta pogrom nad Srbima na Kosovu i Metohiji. Uvek se u ovom nizu pomene i 5. oktobar, odnosno godišnjica pada Slobodana Miloševića. Iz godine u godinu, uporno i sistematično se vrši revizija istorijskih činjenica selektivnim izdvajanjem jednih, a prećutkivanjem drugih. Sada se već jasno može reći da je cilj ovog procesa redefinisanje uloge političara za sukobe devedesetih, za katastrofalno propadanje privrede, društva, legalizaciju tranzicione pljačke i upotrebu kolektivne tragedije u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu za političke ciljeve danas u Srbiji.

Ne zaboravimo, posle pada Miloševića na vlast je došao DOS, a nakon njega su na vlasti baštinici političara upravo iz devedesetih. Zato se i danas prepoznaju floskule o “izdajnicima i plaćenicima” sa jedne i “patriotama” sa druge strane; zato se ovih dana na televizijama pojavljuju akteri, svedoci i najčešće tumači onoga što se zapravo desilo tih dana.

Počinimo od 9. marta kada je gost televizije K1 bio Vuk Drašković, inače autor fraze o “lamentu nad 9. martom”. On je, po običaju, glorifikovao ulogu SPO, a za poraz optužio ostatak opozicije, koja je bila na “začelju devetomartovske kolone”. Ukratko, sujete opozicionih lidera iz vremena Miloševića žive i danas. One su preživele i Miloševića i Đinđića.

Vuk bi onda bio samo jedan u nizu vitezova propuštene prilike, kako bi ih nazvao Branimir Džoni Štulić. Taj model izgovora – “zamalo pobedismo” – prisutan je i kod revizije priče o 5. oktobru i predstavlja gubitnički stav koji se, nažalost, takođe zadržao u našoj opoziciji.

O ovom datumu je govorio i Ljubiša Ristić, koji ga opisuje kao rušenje socijalizma i pobedu nacionalizma. Ostala je, dakle, živa devetomartovska podela na komunjare i četnike.

Milošević takođe redovno vaskrsava na godišnjicu svoje smrti. Danas, Aleksandar Vučić uporno i korak po korak vrši njegovu rehabilitaciju opisujući ga sve češće kao borca protiv američkog imperijalizma, a sebe kao novog Vožda i branitelja Kosova. Na televiziji Hepi mogli smo videti kako se u Moskvi postavlja njegov spomenik, uz prisustvo “Noćnih vukova”, bajkera patriota i njegovog sina Marka. Milošević je prikazan kao aparatčik u odelu koji u ruci drži masku licemernog Zapada. Po toj teoriji, Srbija je bila poligon za napad na Rusiju, a ruska agresija na Ukrajinu se na televiziji Hepi definiše kao napad na Rusiju. Ko ne misli tako, on je naivni sledbenik DOS-a, odnosno prozapadnih izdajnika. Idiličnu sliku Miloševića naročito podržava SPS, logično, pa danas Ivica Dačić paradira sa svojim poslanikom, unukom, Markom Miloševićem, o čijem idiličnom detinjstvu smo slušali, pogađate, na Srećnoj televiziji.

Na Hepiju se obeležava i godišnjica ubistva Zorana Đinđića, recimo, gostovanjem Bokana koji je opisao “gužvu i strku” u američkoj ambasadi noć pred Đinđićevo ubistvo. On je lično video frku slučajno šetajući oko ambasade, što celom događaju daje neverovatan prizvuk nekakvog Čvorovića, koji onako komšijski, kao u Otpisanima, prati šta rade Ameri. Prvo je valjda pomislio da će napasti Irak, kad eto, sutradan ubijen Đinđić. To bi, valjda, trebalo da bude krunski dokaz da su oni na neki način umešani ili su znali da će se ubistvo desiti. Kad smo kod tih vidovnjaka, možemo reći da je na sličan način bio vidovit i Toma Nikolić kada je uporedio Tita i Đinđića pred smrt, a tu je uvek i Šešelj koji otvoreno i javno glorifikuje njegove ubice. Pink se opet bavio detaljima atentata, teorijom “trećeg metka” i relativizacijom činjenica koje su detaljno obrađene u maratonskom suđenju i presudama za njegove ubice. Implicitno, a ponekad i direktno, govori se o njihovoj rehabilitaciji ili skraćenju višedecenijskih kazni.

Cilj ove puzajuće kampanje je diskreditacija Đinđića, koji je danas u odnosu na Miloševića predstavljen kao saradnik mafije. Najstrašnije je to što se odnos prema Miloševiću i Đinđiću ne definiše prema zvaničnom stavu države, već se od Miloševića pravi heroj i žrtva, dok je Đinđić u najboljem slučaju korisni idiot Zapada, koji je ubijen kada je postavio pitanje sudbine Kosova. Naravno, ova teorija sve društvene promene u Srbiji objašnjava delovanjem stranih obaveštajnih službi. Ruku na srce, nije tajna da su u Miloševićevo vreme načelnik Generalštaba i šef tajne policije javno priznali da su sarađivali sa stranim, prvenstveno američkom obaveštajnom službom. Perišić i Stanišić su optuženi, prvi oslobođen, drugi osuđen, ali prvenstveno u Hagu, koji je danas takođe prikazan isključivo kao tamnica za Srbe.

Posebno je indikativan odnos RTS-a prema martovskoj prošlosti kroz odnos prema seriji Sablja. Trejler je emitovan, održana je svečana premijera prve dve epizode, ali je naprasno pomeren najavljeni početak emitovanja, a to je opravdano pozivom na veliki svetski festival. Danas smo saznali da se radi o Festivalu u Kanu gde će serija imati svetsku premijeru pre one u Srbiji. Inače, u 8 epizoda serija Sablja se bavi ubistvom Zorana Đinđića i najvećom policijskom akcijom koja je usledila i tokom koje je privedeno ili uhapšeno gotovo 11.000 osoba. Bio je to verovatno poslednji pokušaj da se u Srbiji ozbiljno preseče veza organizovanog kriminala i politike. Producenti serije su RTS i “This and That Production”, a autorski tim čine reditelji i scenaristi Goran Stanković i Vladimir Tagić, kao i scenaristički tim koji čine autori, Maja Pelević, Dejan Prćić i Marjan Alčevski. Posle serije Porodica gde smo videli poslednje dane pred pad Miloševića i njegove porodice, Sablja bi trebalo da bude ukupan zbir svih činjenica koje su autori uspeli da pronađu, a tiču se događaja u čijoj senci živimo i danas, 21 godinu kasnije. Serija bi takođe, u nedostatku koherentnog i nedvosmislenog stava društva, ali i vlasti, dobila ulogu “zvanične verzije”, jer se ovom temom uporno manipuliše.

Aktuelna vlast ima ambivalentan odnos prema Đinđiću jer su za njegovog života bili politički protivnici, ali danas žele da baštine Đinđićev reformatorski oreol. Sa druge strane, u opoziciji takođe postoji neprestana bitka za posthumnog nosioca Đinđićevog nasleđa. Tako svake godine upoznajemo njegove “najbolje prijatelje” i saradnike što opet veoma liči na teorije zavere, naročito zbog difuzne prirode tadašnjeg DOS-a. Zato je valjda i pomeren planiran i najavljen početak emitovanja serije Sablja, koji bi nezgodno delovao tokom postizborne krize. Zato će premijera Sablje ipak biti 8. aprila u Dvorani “Limijer” u Kanu, u prisustvu autorske i glumačke ekipe, dok termin prikazivanja u Srbiji i dalje nije poznat i opisan kao vreme “nakon prikazivanja na letnjim festivalima”. Moglo je da se kaže i dok ne prođu novi/ponovljeni izbori u Beogradu. Ovo izbegavanje pomalo liči na pomeranje datuma kada će Srbija postati članica EU. Martovske godišnjice i naša nesposobnost da se suočimo sa greškama iz prošlosti upravo pokazuju da ni mi sami nismo sigurni šta zapravo hoćemo.