Kada smo kupovali prve knjige preko Amazona ili kucali pretrage po novom pretraživaču neobičnog imena Gugl, na kraj pameti nam nije bilo da će oni jednoga dana upravljati našim automobilom ili autobusom ili kamionom, dok smo mi zaronjeni u gomilu mahom nepotrebnih informacija koje nam istovremeno serviraju na nekom ekranu. Ali stigosmo do toga da logističke i transportne kompanije poput Amazona, UPS-a i Uber-a testiraju autonomne sisteme za vožnju širom sveta otvarajući pitanje – da li će gradovi uskoro postati arene robotizovanog saobraćaja, ili će nešto taj proces zaustaviti ili, što je realnije, malo usporiti?
Uber je nedavno najavio pilot-program robotaksija u Londonu, u saradnji sa britanskom AI kompanijom Wayve. Reč je o vozilima bez bezbednosnog vozača, koja će već narednog proleća kružiti gradom. Britanska vlada je prvobitno ciljala na uvođenje autonomnih vozila 2026, a zatim 2027, da bi novousvojeni takozvani “ubrzani okvir” omogućio testiranje komercijalnih mini-bus i taksi usluga već sada. Uber još nije potvrdio da li će korisnici zaista moći da naruče vožnju ovim vozilima, dok sindikati upozoravaju na “značajne socijalne posledice”, pre svega na gubitak radnih mesta.
Argumenti za autonomnu revoluciju deluju moćno: “vozači” se ne umaraju, poštuju stroga pravila do najsitnijih detalja, odgovaraju potrebama korisnika odnosno uvek ima slobodnih vozila. U test vožnjama po Londonu, gde samoupravljajući ford mach-E nije zahtevao intervenciju prisutnog vozača tokom 30-minutne vožnje kroz gužvu, sistem se pokazao kao “oprezniji od čoveka”. Bi-Bi-Sijev reporter tvrdi da ga nije iznenadio ni biciklista koji se kretao u suprotnom smeru, pa ni pešak na štakama koji se iznenada pojavio. Prepoznao je izazov i reagovao bez greške.
Istina je da to nisu bili laboratorijski već realni uslovi, što značajno ohrabruje pobornike robotizovane vožnje, ali bezbednost saobraćaja se u velikoj meri bazira na statistici. A to znači da treba analizirati ko pravi više grešaka na milion pređenih kilometara – prosečan vozač ili mašina?
Nekima ni to nije dovoljno jer zakoni, kažu opravdano, nisu prilagođeni vozilima bez vozača. Čak i ako se pokaže, a verovatno je da hoće, da robot mnogo ređe greši, postavlja se pitanje ko je odgovoran ako se to, ipak, dogodi. Prema važećim propisima u celom svetu, neizbežno je odgovoran onaj ko je za volanom pa se onda meri da li je i kriv. Zbog toga se očekuje da živ čovek sedi za komandama i kada auto “sam vozi”. Alternativno bi odgovoran mogao da bude vlasnik vozila ili proizvođač, ali to bi vodilo komplikovanim procedurama dokazivanja krivice. Olakšavajuća okolnost je što vozilo prikuplja veliki broj informacija i snima sve oko sebe pa bi sud imao dobar uvid u događaj.
I tu imamo novu dilemu: treba li saobraćajne prekršaje, odnosno presude, prepustiti veštačkoj inteligenciji koja bi presuđivala hladnokrvno i na osnovu inputa dobijenih od postavljenih saobraćajnih sistema? U najopreznijem slučaju odgovor je – još ne.
Svako ko vozi malo moderniji automobil, gde je sve na dugme, barem nekada se suočio sa nekim problemčićem, da kompjuter malo zabaguje usred vožnje ili da motor za kontrolu prozora ne radi, a najčešće se dešava da neuko podesimo softver pa mesecima vozimo sa nekom neudobnošću koje ne umemo da se rešimo. Kod automobila bez vozača događalo se da putnike zaključa u vozilu i da proces oslobađanja uz pomoć tehničke podrške traje predugo, a vi ocenite u kojoj je situaciji i minut mnogo.
Na kraju, tu je i socijalno pitanje. Milioni ljudi širom sveta zarađuju vozeći druge, u zemljama poput SAD imaju i veoma jake sindikate, a za nekoliko godina mogli bi da budu desetkovani. Tehnologija takvu promenu može da omogući mnogo brže nego što je društvo u stanju da je apsorbuje, što u poslednje vreme osećaju prevodioci. Ni oni ni šoferi neće sasvim nestati, ali će im se tržište rada znatno smanjiti. Poslu će moći da se nadaju samo oni koji su u nečemu superiorni u odnosu na kompjuter. To znači da dolazi vreme gde će posla biti samo za natprosečne, a granica proseka podizaće se na svakih nekoliko meseci.
Tehnološki napredak ne može se zaustaviti, ali se omasovljenje može usporiti, dok se ne snađemo. Nevolja je što je nama potreban predah, kao i vozačima, a tehnologija ne staje i stalno nas tera dalje do trenutka kada ćemo priznati da je robot za volanom bezbedniji i jeftiniji, ali da nas to preskupo košta.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Od svega je verovatno najpogubnije totalno odbacivanje vladavine prava. Bez vladavine prava, ultimativne obaveznosti i neupitne neprikosnovenosti zakona, ne može se govoriti o demokratskom društvu slobodnih i samosvesnih pojedinaca. Presudnu ulogu i nezaobilaznu vladavinu pravila putem kojih se regulišu društveni procesi i odgovarajući razvoj, veoma dobro su shvatili još mudri stari Rimljani. Veličanstvena je rimska poslovica koja kaže: “Svi smo robovi zakona da bismo mogli biti slobodni”
Pošto su svi roditelji opsednuti time da bi deca morala da jedu brokoli, a ona, prirodno, mrze njegov ukus, roditelji znaju da je neophodno da glume kako je on magično ukusan i deca će ga samo zbog toga prihvatiti, pa možda i zavoleti. Pa sad probajte da zamislite koliko takvih ”brokolija” svako od nas nosi u sebi i koliko oni ometaju prepoznavanje toga šta mi sami nalazimo za ukusno. I isto primenite na škole, ideologije, crkve, vršnjačke grupe i sve one milione ljudi čiji je posao da vas ubede u to kako ste celog života iz dubine duše sanjali baš o tome da kupite njihovu kremu za lice
Zašto su pojedinci Vučiću u brk skresali svoje ogorčenje zbog izneverenih obećanja, laži i obmana njegovog režima? I to još u unutrašnjosti gde vlada gola represija
Vučićev Igrokaz na Grzi, kada je zloupotrebio nesreću jedne građanke i njene porodice, bio je, naravno, jeftin medijski trik, ali to ne umenjuje njegovu skandaloznost. Naprotiv. Bila je to demonstracija moći čoveka lišenog emocija i civilizacijskih ograda koji pred kamerama gazi zakon
Ako se studentski pokret bude više bavio „bezbednosnim procenama“ nego pravom predizbornom kampanjom, izgubiće ono što ga je krasilo na početku i što je uzdrmalo naprednjačku Srbiju – osećanje nade koja postoji i koja je stvarna
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
