Od Bele kuće do Savskog nasipa – ko ima pravo da zaštiti javni interes

...

“Mi oblikujemo naše zgrade, a zatim one oblikuju nas.” Ove reči Vinstona Čerčila citirao je Džon Roberts, predsednik Vrhovnog suda SAD, u izdvojenom mišljenju povodom spora zbog izgradnje nove balske dvorane u kompleksu Bele kuće. Dana 31. avgusta 2026. godine Vrhovni sud SAD doneo je odluku povodom ovog pravnog spora. Ta odluka otvorila je pitanje koje na prvi pogled nema mnogo veze sa zaštitom životne sredine: kakva je veza između Donalda Trampa, izgradnje balske dvorane i prava građana da kontrolišu postupanje vlasti?

Veza je neposrednija nego što se na prvi pogled čini. Problemi u oblasti zaštite životne sredine širom sveta često se svode na isto pitanje: kako građani i organizacije mogu da utiču na javnu vlast da poštuje zakone, zaštiti životnu sredinu i sačuva zajednička kulturna dobra? Jedan od najvažnijih načina jeste pokretanje upravnih i sudskih postupaka radi kontrole rada javnih organa – bilo da je reč o predsedniku, vladi, ministarstvu ili drugom organu koji ima javna ovlašćenja. Cilj tih postupaka nije samo zaštita pojedinačnih ili kolektivnih prava i interesa već i sprečavanje samovoljnog postupanja vlasti. Na tom mestu treba da intervenišu upravo sudovi.

ŠTA JE POZADINA SPORA?

Bela kuća nije samo službena rezidencija predsednika Sjedinjenih Američkih Država. Ona je jedan od najprepoznatljivijih simbola američke države. Za razliku od monumentalnih palata evropskih monarhija, Bela kuća nije zamišljena kao simbol vladara, već kao sedište institucije čija vlast počiva na građanima. Upravo je taj otklon od monarhijske tradicije jedan od temelja američkog političkog identiteta.

Kako je još 1902. godine rekao predsednik Teodor Ruzvelt, “dostojanstvena jednostavnost njene arhitekture izraz je karaktera vremena u kojem je izgrađena i u skladu je sa svrhom kojoj treba da služi. Dobro je čuvati takve zgrade kao istorijske spomenike koji održavaju živim naše osećanje kontinuiteta sa prošlošću nacije.”

U oktobru 2025. godine, administracija predsednika Trampa započela je projekat zamene Istočnog krila Bele kuće. Prva faza projekta obuhvatila je rušenje postojećeg objekta, koje je završeno u decembru iste godine. Nakon toga započela je izgradnja novog Istočnog krila, sa podzemnim vojnim objektom i nadzemnom balskom dvoranom.

Nacionalni fond za očuvanje istorijskog nasleđa podneo je tužbu pred federalnim sudom i zatražio da se radovi privremeno zaustave. Sudovi su privremeno zabranili nastavak radova na izgradnji balske dvorane.Vlada je potom od Vrhovnog suda SAD zatražila da privremeno suspenduje zabranu dok traje dalji postupak. Ovom odlukom Vrhovni sud je taj zahtev usvojio, pa gradnja može da se nastavi. Međutim, sud nije odlučio da li je projekat zakonit niti da li je predsednik imao ovlašćenje da bez izričitog odobrenja Kongresa sruši Istočno krilo i izgradi novu zgradu.

Iako se ovaj slučaj ne odnosi na klasično zagađenje ili uništavanje prirode, on otvara isto pitanje koje se postavlja u mnogim ekološkim sporovima: ko može da zatraži od suda da preispita da li vlast postupa u skladu sa zakonom?

KO MOŽE DA TRAŽI ZAŠTITU PRED SUDOM?

Ovo pitanje, samo naizgled tehničko, izuzetno je važno. Da li određeno lice ima sposobnost da učestvuje u postupku u kom osporava određene radnje države za koje smatra da su nezakonite, odnosno da li može da bude tužilac?

Jednostavno rečeno, nije dovoljno da se neko ne slaže sa odlukom vlasti. Tužilac mora da pokaže da ga je ta odluka stvarno, lično i neposredno pogodila, odnosno da postoji relevantna pravna veza, i da bi sudska odluka mogla da zaštiti njegov pravni interes. Ovo pravilo ima važnu ulogu. U sistemu podele vlasti sudovi treba da se ponašaju kao sudovi i ne treba da odlučuju o svakom političkom neslaganju niti da budu mesto za rešavanje opštih društvenih i ideoloških rasprava. Njihova uloga je da zaštite konkretna prava i interese kada postoji stvarna povreda ili opasnost da će do nje doći. Zato pravo na pristup sudu nije potpuno neograničeno.

Ovo pravilo postaje posebno važno kada šteta pogađa životnu sredinu, javni prostor ili kulturno dobro, kao vrednosti koje pripadaju svima, ali ne mogu same da se obrate sudu. Tada se postavlja pitanje ko može da ih zaštiti. To mogu biti građani koji žive u blizini ugroženog područja ili ga redovno koriste, ali i organizacije čiji članovi imaju neposrednu vezu sa tim prostorom ili su statutom određene da se bave npr. zaštitom životne sredine.
U poznatom švajcarskom slučaju pred Evropskim sudom za ljudska prava, koji se odnosio na posledice klimatskih promena, postupak je pokrenuo “KlimaSeniorinnen Schweiz”, udruženje starijih žena koje žive na Alpima. Sud je prihvatio da udruženje može da zahteva zaštitu svojih članica od posledica klimatskih promena, iako pojedinačne predstavke članica van udruženja nisu prihvaćene na isti način. U Srbiji je sličan pristup primenjen u slučaju izgradnje gondole na Kalemegdanu, kada je Upravni sud prihvatio da organizacija RERI može da traži zaštitu kulturnog dobra i životne sredine, a u slučaju Savskog nasipa neposrednu vezu sa projektom pokazali su građani koji žive u okolini nasipa i kojima bi njegovo oštećenje moglo direktno da ugrozi bezbednost, imovinu i zaštitu od poplava.
U slučaju Bele kuće, tu ulogu su preuzeli Nacionalni fond za očuvanje istorijskog nasleđa i članica Fonda Alison Hougland.

ŠTA SE DOGODILO U SLUČAJU BELE KUĆE?

Vrhovni sud je preliminarno zaključio da Nacionalni fond verovatno nema dovoljno konkretnu i neposrednu vezu sa projektom da bi pred federalnim sudom zahtevao zaštitu.

Sud se nije bavio pitanjem da li su rušenje dela Bele kuće i gradnja nove sale zakoniti, već se fokusirao isključivo na formalno pravno pitanje da li tužilac može da podnese tužbu. Iako nije odlučivao o zakonitosti gradnje, gotovo je izvesno da ona nije u skladu sa zakonom, o čemu su govorile čak i konzervativne sudije. Savezni zakon zabranjuje izgradnju zgrade ili druge konstrukcije na federalnom parku ili javnom zemljištu u Vašingtonu bez izričitog ovlašćenja Kongresa. Kongres takvo ovlašćenje za ovaj projekat nije dao. Stoga građevinski radovi nisu u skladu sa zakonom.

Ono što je bilo predmet odluke suda jeste pitanje da li je članica Fonda Alison Hougland dokazala ličnu i dovoljno konkretnu povredu. Ona je navela da redovno posećuje okolinu Bele kuće i da bi joj nova zgrada, zbog svoje visine, obima i izgleda, nanela estetsku, kulturnu i istorijsku štetu. Međutim, prema mišljenju većine, takvo nezadovoljstvo predstavljalo je samo “uvređenost, neslaganje ili odbojnost”, a ne povredu koja bi joj omogućila da pokrene postupak pred federalnim sudom.
Ova odluka je u suprotnosti sa prethodnim odlukama suda, kao što je Lujan v. Defenders of Wildlife. Vrhovni sud je tada naveo da želja osobe da vidi određenu životinju koja je ugrožena vrsta, kao što je npr. krokodil, čak i iz čisto estetskih razloga, može biti osnov da osoba stekne sposobnost da učestvuje u sudskom postupku.

U drugom slučaju, Friends of the Earth v. Laidlaw, sud je prihvatio pravo građana da pokrenu postupak jer su zbog zagađenja reke prestali da pecaju, plivaju, kampuju i organizuju izlete na mestu koje su ranije koristili. Njihova veza sa ugroženim prostorom bila je neposredna i zasnivala se na stvarnom korišćenju reke. Sud je ovde napravio izvestan paradoks, gde je “želja osobe da gleda krokodila” osnov za pristup sudu, dok “želja osobe da gleda Belu kuću” nije – čak i kada je reč o osobi čiji su profesionalni i lični život decenijama povezani sa zaštitom istorijske arhitekture.
Iako sud nije odlučivao o pitanju zakonitosti gradnje, odlučivao je o pitanju ko može da osporava zakonitost gradnje u sudskom postupku i stao na stanovište da to izvesno ne može gotovo niko.

OD BELE KUĆE DO SAVSKOG NASIPA

U slučaju Savskog nasipa u Beogradu pred sudom je postavljeno slično pravno pitanje, gde je grupa građana iz novobeogradskih blokova zatražila od Upravnog suda da privremeno zaustavi radove dok traje postupak. Sud je njihovu vezu sa slučajem pronašao u tome što žive u neposrednoj blizini nasipa i što bi njegovo oštećenje moglo da ugrozi njihovu bezbednost, domove, životnu sredinu i zaštitu od poplava. Nije bila reč o ljudima koji su se projektu protivili samo načelno, već o građanima koji bi mogli konkretno da osete njegove posledice. Zato je Upravni sud, rešenjem od 27. aprila 2026. godine, privremeno odložio izvođenje radova, ocenjujući da bi štetu nastalu njihovim nastavkom kasnije bilo teško otkloniti.

Ova dva slučaja pokazuju koliko je važno pitanje ko može da zatraži sudsku zaštitu. U slučaju Savskog nasipa sud je prepoznao neposrednu vezu građana sa prostorom i moguću opasnost po njihovu bezbednost i imovinu. U slučaju Bele kuće većina Vrhovnog suda SAD smatrala je da profesionalni, lični i estetski interes istoričarke arhitekture nije dovoljno konkretan.

Zato prethodni slučaj nije važan samo zbog Bele kuće. Od bogate Amerike do siromašnije Srbije, kada štitimo javni interes, životnu sredinu ili kulturna dobra, suočavamo se sa istim temeljnim pitanjem: ko može da stane u njihovu zaštitu kada ih vlast ugrožava? Od odgovora na to pitanje zavisi da li će zakoni zaista biti primenjeni, da li će pravda biti dostupna i da li će vlast biti pod stvarnom kontrolom. Pravo na pristup sudu ne može pripadati baš svakome, ali njegova pravila ne smeju biti postavljena tako da priroda, javni prostori i kulturna dobra ostanu bez onoga ko će ih braniti. Ako niko ne može da zastupa njihove interese, povrede mogu ostati bez pravnog odgovora, pravda za javna dobra postaje nedostižna, a vlast ostaje praktično bez stvarne kontrole.

Autor je projektni menadžer u “Jukomu”

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!