Po čemu se prepoznaje zrela ličnost

Jedno od značenja koje pojam “sazrevanje” u psihologiji ima odnosi se na ono što sigurno dolazi usled biološkog razvoja organizma, ono što je tek pomalo pod uticajem spoljnih faktora i ličnog truda. Ukoliko se nije desilo nešto dramatično, pubertet počne sve i ako bi neko voleo da ga zabrani, čula i mišići s uzrastom slabe, mnogi ljudi se u starosti suočavaju s kognitivnim propadanjem… Sve su ovo primeri za promene koje nastaju u nama mimo spoljnih uticaja, jednostavno pod uticajem anatomskih i fizioloških promena na psihička svojstva i procese.

Ono važnije značenje sazrevanja imamo u vidu kad mislimo o tome kako neko postaje zrela osoba, kako se odrasta, postaje samostalan… Pre nastanka akademske psihologije kakvu danas poznajemo, u književnosti je bio prilično razvijen žanr koji je opisivao odrastanje, obično mladića, njihove dileme, razočaranja i otkrića (nemačka reč Bildungsroman postala je uobičajena i u mnogim drugim jezicima). Otkad je školovanje produženo i postoji adolescencija, ovi procesi su uistinu zanimljivi, pošto uključuju mnogo teških odluka, rizika i strahovanja, pa je lako razumeti zašto su i pisci i čitaoci bili duboko zainteresovani za njih.

Psihologija, naravno, pretenduje na to da će umeti ne samo da opiše već i da objasni poreklo i prirodu takvih razvojnih procesa. Šta smo, dakle, otkrili? Po čemu se prepoznaje zrela ličnost?

ODLOŽITI ZADOVOLJSTVO

Jedno presudno važno svojstvo počinjemo da razvijamo u najranijem detinjstvu i nikad u njemu ne postajemo potpuno uspešni. Taj, možda i najteži zadatak jeste odlaganje zadovoljstva, kapacitet da sačekamo, zato što nam nešto trenutno nije na raspolaganju ili zbog višeg cilja koji zahteva makar kratkoročnu žrtvu: operemo ruke pre nego što ćemo početi sa ručkom, završimo domaći pre no što izađemo na basket, preskačemo žurke kad spremamo ispite… I mada snaga neophodna za ovakvo ponašanje raste s godinama, svako ima poneku slabost i negde sebi popušta i ugađa. No, zrelu osobu svakako prepoznajemo po tome što zna da odredi prioritete i može da sačeka s ispunjenjem manje važnih želja. Kad god uspemo da odložimo neko zadovoljstvo, unutar nas se gradi neki aspekt ličnosti i mi rastemo i postajemo stabilniji.

PODNETI OSUJEĆENOST I RAZDVOJENOST

Blisko povezan s prethodnim je i kapacitet da se podnose osujećenja, samo što je ovog puta “zaplet” izvan nas. Ne zahteva se od mene da budem disciplinovan i strpljiv, već je ono što želim nedostupno, potrošeno, tuđe… Lako je videti koliko je deci predškolskog uzrasta teško da izgube u igri, prihvate da u samoposluzi neće dobiti čokoladicu, da neke igračke pripadaju drugom detetu, da neće dobiti palačinke baš svake večeri. Ova muka se nastavlja tokom celog života, ali se očekuje da je bolje držimo pod kontrolom: manje zavidimo, prihvatamo životna ograničenja, mirimo se s tim da se neće ostvariti svi snovi i ambicije. Prirodna reakcija na osujećenje je bes, ali bi i on trebalo da sa sazrevanjem “splasne” i bude zamenjen nekom vrstom mudrosti i kapaciteta da se život vidi iz neke više perspektive.

Verovatno najbolnije iskustvo, ili barem najveći emocionalni izazov, za većinu ljudi je razdvajanje od važnih osoba, onih koje volimo, koji mogu da nam daju osećaj sigurnosti i prihvaćenosti. A nekad je teško i razdvojiti se od posebno bitnih predmeta, prostora ili sećanja. U trenucima intenzivne uznemirenosti, bebe i mala deca traže načine da spreče i minimalno razdvajanje, pošto ne veruju u svoj kapacitet da se odbrane, zaštite ili umire. Ovakav strah od razdvajanja može da ostane prisutan i u odraslima, a nekad bude izražen i kao intenzivno nedostajanje, tuga ili ljubomora. Verovatno je ovo najizraženije u akutno zaljubljenima, koji često hodaju držeći se ruke ne bi li naglasili kako osećaju da su postali jedno i imaju potrebu za neprekinutim kontaktom. Zrelost se ogleda u kapacitetu da se ovaj strah od razdvajanja do izvesne mere drži pod kontrolom, da se radujemo susretima s ljudima koje volimo, ali živimo svoje živote i kad smo daleko od njih. Niko ga nikad neće u potpunosti pobediti, a on u starosti može i da se intenzivira, ali se nadamo da će stepen autonomije u odnosu na njega biti sve veći.

OD SAMOPOŠTOVANJA DO EMPATIJE

Zrele osobe trebalo bi da imaju i realistično i stabilno samopoštovanje. Ono ne bi smelo da bude nerealno visoko, kao što ne bi trebalo da tone ili nestaje. Takođe, zrelo samopoštovanje ne zavisi prevashodno od tuđih pohvala ili kritika. Drugim rečima: bliski odnosi se ne zasnivaju ni na divljenju i aplauzima ni na iskazivanju ili tolerisanju ponižavanja. Priznanja prijaju, ali zrela osoba zna svoje mane i vrline bolje nego bilo ko drugi i nisu joj one u centru pažnje, kao što može da uživa u tuđim talentima, uspesima i priznanjima, pa čak i aktivno traži bolje od sebe da bi mogla i dalje da uči i razvija se.

Mada sve zna da nas muči iracionalno i nepotrebno osećanje krivice, zrelije osobe imaju razvijeniji kapacitet da sebi dopuste uživanje i ne progoni ih osećanje krivice. Ovo je delimično povezano sa razvijenim sistemom vrednosti, koji je osnovni kompas u životu i odnosima prema drugima i sebi. Kad je taj sistem ekspliciran i jasan, pa ga osoba sledi najveći deo vremena, niti ima mnogo povoda za proboje osećanja krivice niti je ono dramatično intenzivno, dugotrajno i oštećujuće. Drugi fenomen koji je u vezi s ovim jeste zrela empatija, koja nije prosto saosećanje i žalost što je neko tužan već i vrlo precizan instrument da se dokuči priroda i smisao tuđih unutrašnjih stanja, što je praćeno većom tolerancijom za greške i mane drugih, ali, posledično, i većim kapacitetom da nešto oprostimo sebi.

CENTRALNE ULOGE

Nemoguće je misliti o zrelosti bez otkrivene životne svrhe. Dok god ne uspemo da otkrijemo čemu ćemo posvetiti svoje talente i snage, nema nikakvog načina da dostignemo unutrašnji mir i doživljaj zrelosti. Ovo može biti potpuno drugačije kod različitih ljudi – zaštita ugroženih, pomoć obolelima, kreativne aktivnosti, obrazovanje mladih, istaživački napori i mnogo toga drugog – ali ima neuporedivo jači efekat na naš osećaj blagostanja i zadovoljstva životom nego bilo koji “spoljni” faktor (položaj u društvu, obrazovanje, bogatstvo). S vremenom, aktivnost koja donosi doživljaj svrhe postaje važnija od užih ličnih interesa, pa, na prvi pogled paradoksalno, zrelost ličnosti može da se ogleda u posvećenosti nečemu što nas prevazilazi.

Konačno, centralnu ulogu u zrelosti igraju bliski odnosi i funkcionalni oblici komunikacije. Sa zrelošću dolazi kapacitet za posvećena bliska prijateljstva, otvorenost, iskrenost, nesebičnost, kao i za ljubavnu i erotsku intimnost i razmenu, uz sve rizike i darove koje oni donose. Ovde se ne radi toliko o broju osoba s kojima smo povezani, koliko o dubini i ličnom karakteru razmene koju s njima ostvarujemo, a koju odlikuju spremnost da pažljivo slušamo, preuzmemo odgovornost, budemo požrtvovani, ne namećemo svoje stavove…

Odlika zrelosti je i da je moguće naći koliko-toliko dobru meru. U ličnosti postoji neka vrsta integracije i harmonije, nijedno svojstvo nije preterano razvijeno nauštrb drugih. Ne mora biti prisutna nikakva izuzetnost (u inteligenciji, talentu, integritetu), ali se može osetiti sklad i odsustvo napora da se uživa u životu.

NEKI NIKAD NE SAZRU

Nasuprot svemu ovome, postoji i bezbroj načina da se ostane emocionalno nezreo, a mnoge od njih svi viđamo oko sebe svakog dana. Da počnemo od toga da su takozvana starmala deca, prerano sazrela iz nužnost da kompenzuju nezrelost svojih roditelja, često zauvek nezrela u nekim aspektima ličnog razvoja taman koliko su preterano zrela u drugim.

Takozvani večiti adolescenti nikada ne razviju posvećenost, disciplinu, kapacitet za brigu o drugima. Jedna njihova podvarijanta nikad se ne razdvoji od roditelja, ne osamostali, imaju hiljadu projekata i nijedan stalan posao, sve im počinje sledećeg ponedeljka, zauvek imaju još dva ispita.

Nekim ljudima zauvek ostane potrebna spoljna pomoć da regulišu svoja osećanja, bilo da to rade preko simbiotskih odnosa, lekova, alkohola, religioznosti ili fanatične pripadnosti grupama. Drugi moraju zauvek da ostanu u centru pažnje, njihovi poslovi su najzanimljiviji, ono što se njima dešava najdramatičnije, svi odnosi kao sa pozorišne scene. Ima i onih koji izbegavaju bilo kakvu bliskost, rade i ne druže se ni s kim, žive i putuju sami, ubeđuju sebe da im ljudi nisu potrebni. Posvećujem im manje mesta samo zato što su upadljiviji, o njima se više govori, više je filmova snimljeno, neko zbog njih pati i žali vam se kad god dobije priliku.

Emocionalna zrelost je izuzetno važna, ali deluje prilično retko. Nezrelost pak deluje kao nešto što manje poštujemo i voleli bismo da svako nauči da je prevaziđe. Ne bi, međutim, trebalo smetnuti s uma da je i ovde najvažnija ravnoteža, nekakva međuigra ovih aspekata ličnosti. Jer bez trenutaka tokom kojih zaboravljamo na zrelost ne bi bilo razigranosti, smeha do suza, uživanja u životu, zaljubljenosti, kreativnosti…

Autor je psiholog