Ljubav prema strancu

...

Gostoprimstvo je lepa stvar – u idealnom slučaju, prijatno je za obe strane. Poseti vas draga osoba, provedete vreme u razgovoru i druženju, a vi se potrudite da pripremite sve što bi joj moglo pomoći da se oseća udobno.

Svakako se u tome može osetiti velikodušnost i ljubav, odnosno zahvalnost i želja da se uzvrati. Ali, da li je gostoljubivost nešto više od toga? Da li je to poseban oblik ljubavi?

SVE NIJANSE GOSTOPRIMSTVA

Danas, kad ljudi ima neverovatno mnogo, svud po svetu postoje gostionice (češće ih zovemo hoteli ili restorani, što znači odmorišta), pa i škole u kojima se gostoprimstvo uči, ne bi li ga bilo moguće naplatiti. Nasuprot tome, neki ljudi stalno okupljaju goste jer bi im bez toga usamljenost bila previše bolna, neke žene kuvaju previše i vanredno dobro jer time izazivaju ili zamenjuju druge važne čulne užitke, u nekim kućama vas preplave ponudama samo zato što im je važno da dokažu da nisu siromašni.

Nasuprot ovome, ima ljudi koji rasteruju goste i /ili nikad nikoga ne posećuju. Njima može biti važno da im se nikad ništa ne menja, oni izbegavaju razgovore i pitanja, ne žele ili ne mogu da priušte nikakve dodatne troškove ili, generalno, žive tako usamljeni da su im (novi) kontakti nepoželjni ili uznemirujući. Ovo može da se odnosi na ljude koji su se povukli u manastire ili u prirodu, ali i na nekoga ko živi u velikom gradu. Presudne nisu okolnosti već unutrašnja spremnost na dijalog i doživljaj da imamo šta da kažemo ili želimo nešto da pitamo odnosno čujemo.

Takođe, možda se nešto važno odvija i na nivou velikih grupa, pošto je prilično očigledno da će vas na jugu Evrope ugostiti mnogo srdačnije nego na severu, čak i kad su neuporedivo siromašniji. Upravo socioekonomski status predstavlja drugu široku društvenu kategoriju relevantnu i za ovo pitanje, pošto bogati, poput princa Sidarte, kao da nisu na svojoj koži osetili koliko život može biti težak i gostoprimstvo dragoceno, pa nisu istinski motivisani da ga ponude. Konačno, teško da je slučajnost što Srbi – dakle, zajednica koja gostoprimstvo tretira kao važnu vrednost, koja je tokom Drugog svetskog rata udomljavala mnoge prognanike iz izbeglice iz Slovenije, Čehoslovačke i drugih zemalja – ne mogu a da ne poslužuju rakiju i praseće pečenje, baš ono što turski okupatori nikad ne bi prihvatili.

RAZLIKE I SLIČNOSTI

U nekim slučajevima uistinu ima smisla govoriti o gostoljubivosti, o ljubavi prema nekome, manje ili više poznatom, ko ulazi u naš privatni prostor. Taj bi termin najpre mogao da se odnosi na izrazitu velikodušnost prema potpuno nepoznatima kakva je do skoro postojala širom južne Evrope. Ne samo da bi dragom gostu dao sve što ima, već bi i na stazi koja vodi kroz njegovo imanje postavio sto sa svežom vodom, medom i okrepljenjem – i za slučajnog prolaznika. Bez očekivanja zahvalnosti, nadoknade ili čak da će tog stranca ikada sresti.

Drugo, i možda znatno složenije, ne odnosi se na obrok i postelju, već na iskrenu želju da upoznate stranca. Verovatno je važno početi od podsećanja da je, u istorijskom smislu, turizam prilično nov fenomen. Koliko god da je neko mogao biti bogat i besposlen, sve do Bajronovog vremena nije mu moglo ni pasti na pamet da putuje samo da bi video kanale u Veneciji ako tamo nema nekakav ugovoreni posao. Saobraćaj je bio spor, čak ni Šekspir gotovo izvesno nije govorio ni jedan strani jezik, mogućnost da sretnete osobe s drugih kontinenata praktično nisu postojale. U tom svetu, stranac je ne samo atrakcija i prilika da dokazujete svoju superiornost, već je lako viđen kao potencijalna opasnost. Svako ko nije govorio starogrčki automatski je obeležavan kao Varvarin, a ta tendencija postoji i danas. Mada nakon nekoliko minuta posmatranja mora biti očigledno da su nam orangutani više slični nego što se od nas razlikuju, mi smo čitave civilizacije zasnovali na opsesiji nijansama u boji kože, glavolomnom problemu čiji sveštenici nose kakve kapice i kako drže šake i prste tokom molitve…

U tom svetu, ličnost je u ogromnoj meri definisana pripadnošću sredini. Sokrat zna da je ispiti otrov manje bolna smrt nego napustiti svoju zajednicu. Kad Platon umre, uprava Akademijom ne biva poverena Aristotelu, uprkos svim njegovim ličnim kvalitetima, iz prostog razloga što on nije bio rođen u Atini. Duhoviti prikaz pozicije stranca kao nezvanog gosta predstavljaju Guliverova putovanja, za koja pretpostavljam da ih se svi sećamo makar kao crtanog filma. Ali postoji i jedan važniji klasik koji se bavi istom tom temom. Još od 1603. godine, glumci širom sveta mažu lica imalinom ne bi li učinili krajnje očiglednim da je jedan od likova na sceni potpuni stranac, drugačiji od svih oko sebe. On i sam ističe da se dobro snalazi jedino u ratovima, te da je za njega neobično što je zamenio more za kuću. U svojoj novoj domovini, Veneciji, sreće ženu dovoljno širokog srca te ga ona zavoli dok sluša o tegobama njegovog života, uda se za njega i prati ga na Kipar (“do kraja sveta”). Na njihovu nesreću, jedan Florentinac (dakle, Mlecima takođe stranac, ali manje nego čovek drugačije puti) odluči da uništi njihovu ljubav i njihove živote, pa svoje manipulacije delom zasnuje na argumentu da Otelo, budući stranac, ne razume kako Venecijanke zavode muškarce i ostvaruju svoje planove za neverstvo. I, što je najgore, sve mu to uspe, delom zato što na fantastičan način ume da pronikne u tuđe umove, ali i zato što svi lako pokleknemo pred nesigurnostima koje nosi pozicija “crne ovce”.

STRAH OD DRUGAČIJEG

Etiketiranje drugačijih i negativni stereotipi o Drugom postoje, nažalost, u svim epohama i kulturama. Ne morate ići dalje od viceva koji se u nekom mest pričaju pošto je to najčešće dozvoljena forma etiketiranja. Svaka zajednica na svetu ima viceve o osobama koje pate od mentalnih poremećaja, pošto nas oni plaše više od bilo čega drugog (poremećaji, ne osobe), svim susednim narodima, ženama, pripadnicima svake manjinske grupe, vanzemaljcima, životinjama… Deluje kao da ne možemo bez naglašavanja različitosti drugoga, valjda zato da bismo osetili pripadnosti ili pojačali koheziju grupe. I ma koliko da posledice ovog procesa mogu biti tragične, on počinje kao nešto najprirodnije.

Razvojni psiholozi nedvosmisleno su utvrdili da uočavanje razlika prethodi uočavanju sličnosti, što, kad počnete da o tome mislite, zvuči logično: pre upada u oči da lopta nije kocka nego da i jedna i druga imaju po dve žute tufne. A još je to važnije kada su u pitanju socijalni odnosi, pošto je za malo dete rana porodica toliko značajna da ona predstavlja celi njegov socijalni svet; sve druge porodice su strane možda već i zbog toga što ujutro piju mleko, a ne čaj.

BOLE LI VAS RANE ČOVEČANSTVA

Nesumnjivo je plemenito kada pesnik kaže: “Mene sve rane moga roda bole”, a lako je zamisliti i da je on to zaista i osećao, posebno zato što piše dok san o oslobođenju još nije ostvaren. Ali, zar je teško saosećati s ranama svih rodova na svetu? Zar nije očigledno da svi patimo, mrznemo se, gladujemo na potpuno iste načine (što, takođe, sve piše kod Šekspirovog Šajloka), dok bi jedino moglo biti da se na te rane žalimo na drugačijim jezicima? Ovo objašnjava dodatni značaj ideje da treba imati prijatelje iz čitavog sveta, biti otvoren za brojne različitosti koje to donosi, stalno preispitivati poreklo i univerzalnost svojih stavova i uverenja. Izgleda da u nama postoji neka urođena tendencija ka suženom horizontu, zatvorenosti, odbacivanju različitog, te da moramo da se borimo za širokogrudost, toleranciju i gostoljubivost, a da je ta borba važna zato što teško možemo i sebe da upoznamo i prihvatimo ako ne stupimo u razgovor s nekim s kim nismo odrasli, ne progovorimo o osećanjima koja nas tište na jeziku koji nam nije maternji.

NEISTOMIŠLJENIK KAO (NE)PRIJATELJ

Konačno, čini mi se da postoji poseban razlog da se o ovoj temi misli i govori u ovom trenutku razvoja srpskog društva. Mi, naime, kao da često umemo da budemo bolji prema strancu u nevolji nego prema sunarodniku s kojim se u nečemu ne slažemo. Ima mnogo istorijskih primera za to da smo s čitavim velikim grupama ili nekim istaknutim pojedincima prošli kroz procese odvajanja, odlazaka, odricanja, mada je koren bio zajednički. Bilo bi mudro da ta greška bude izbegnuta danas. Polarizacija između društvenih grupa u Srbiji nikad nije bila veća i opasnost od terora je sasvim očigledna, ali kad se taj proces bude okončao (nadajmo se, bez krvi), društvo mora da se okrene procesu integracije kakav teško da smo ikada ranije imali. Kriminalci, korumpirani i njihovi glasnogovornici moraju biti izvedeni pred sudove i s tim ne sme biti trulih kompromisa. Ali, kuda će “otići” ostali neistomišljenici? Neprijateljstvo prema njima, etikete i podrugljivi nadimci koji se odnose na svakog pripadnika grupe, nedostatak istinskog dijaloga, moglo bi samo da vodi nastavku društvenog razdora i sabotiranju demokratskog razvoja zemlje. Niko nema pravo da se bavi kriminalom, posebno ne ako obavlja državnu funkciju ili nosi policijsku uniformu, ali svako ima pravo da svojevoljno (dakle, bez ucene, pritiska ili mita) glasa za onoga za koga ja nikad ne bih glasao. I kad znam da se to desilo, moja reakcija bi – koliko god da je snage neophodno za to – morala da bude samo radoznalost – “ovo je prilika da upoznam i pokušam da razumem nekoga ko se u političkom smislu mnogo razlikuje od mene”. Do demokratskog društva možemo doći samo tako što pobednici pozivaju pobeđene da u demokratskom procesu budu prvo dragi gosti, pa onda i ravnopravni učesnici. U suprotnom ćemo jedni drugima, mada nam se prezimena rimuju, zauvek ostati stranci koji previđaju da su nam u drugim životnim sferama, izvan politike, sličnosti neuporedivo veće nego razlike.

Autor je psiholog