Kad se univerzitetu objavi rat

...

Situacija u Srbiji pokazuje da su poslednjih nedelja rukavice skinute i frontalni napad je naređen iz centralnog mesta. Uzurpatori svih institucija obrušili su se na univerzitet svim sredstvima – od pretnji, kleveta, zastrašivanja do smanjenja plata, isključivanja struje i promena zakona. U tome nema ničeg novog, isto su radili 1992, 1998. i tokom čitavih proteklih dvanaest godina, samo u nižem intenzitetu. Svaki put kad neka “pačja škola” dobije pravo da organizuje doktorske studije, kad osobe s dokazanim plagijatima dobiju ili zadrže ministarska mesta, kad se nameštaju izbori za studentske parlamente, sve to urušava autonomiju, slobode i integritet univerziteta.

A bez univerziteta pak nikad ne biste seli u avion ili bioskop, vaše najvoljenije bi i dalje lečili pijavicama, nikad ne biste znali da svemir postoji i iza onoga što vaše oko vidi ili da vašim organizmima upravljaju najrazličitija neverovatno sitna živa bića… Zašto, onda, izvor svih tih znanja nekome smeta i to toliko da bi voleo da uništi njegovu srž? Prethodni meseci potvrdili su nepisano pravilo da u Srbiji samo studentski protesti mogu da inspirišu dovoljan broj ljudi, traju dovoljno dugo i dovedu do nekih promena. Nisu svi uspevali, nažalost, ali bez studentskih protesta i štrajka univerziteta ni za koju borbu nema nade, za šta je protest nakon zločina u “Ribnikaru” verovatno najbolji primer. Ne umem da objasnim zašto je to tako. Nije samo do toga da studenti umeju da artikulišu svoje principe i zahteve, do razočaranja u ograničene kapacitete (sistematski uništavanih) opozicionih stranaka, do opštenarodnih simpatija za mlade ljude koji se žrtvuju za opšte dobro…

Prethodna tvrdnja može zvučati neobično kad se setite našeg divljenja nepismenosti Miloša Obrenovića, Titovoj nesposobnosti da nauči srpskohrvatski ili nekada vrlo često korišćenom izrazu “radnici, seljaci i poštena inteligencija”. Na prvoj sednici Naučno-nastavnog veća kojoj sam prisustvovao, Filozofskom su pokušali da nametnu “radikalskog dekana”.

U punom amfiteatru, dobio je dva glasa. Ipak, moj je utisak da javnost veruje studentima, a sumnjičava je prema profesorima ili naučnicima, kao da ne oseća da s ovima poslednjima mogu biti u istom timu.

NAPAD NA FAKULTETE KAO SVETSKI TREND

Ova situacija zabrinjava dovoljno da se o njoj redovno piše. Nažalost, ima i gore. Humbolt fondacija već dugo ima program “Naučnici izloženi riziku” (Scholars at risk), kojim omogućava dvogodišnji boravak na nekom nemačkom univerzitetu osobama koje su zbog javne objave svojih stavova izložene progonu. U Turskoj se sada pričaju sovjetski vicevi bez svesti o tome da nisu originalni, a sigurno su i dalje primenljivi na Rusijiu, poput onog u kome zatvorski bibliotekar nekom radoznalcu kaže “Baš tu zbirku nemamo, ali, ako hoćete, imamo pesnika”, pošto je tamošnji predsednik-sultan napravio zatvore isključivo za političke neistomišljenike. U velikom delu sveta i dalje je zabranjeno da žene studiraju, da se predaje teorija evolucije, da se renesansne slike prikažu bez pokrivanja polnih organa… Uostalom, to se sve događalo i u socijalističkoj Jugoslaviji, gde je, na primer, generaciji mojih mentora, na istom tom Filozofskom bilo zabranjivano da se bave psihoanalizom, zato što je “dijalektički materijalizam to sve već objasnio”.

Autonomija univerziteta na udaru je u čitavom svetu, čak i na mestima za koja nikad ne biste pomislili da bi tome mogla biti izložena. Sjedinjene Države nikad nisu imale ministarstvo kulture, pošto tamo novac odlučuje o svemu, od slikarstva do bolnica i zatvora. Svejedno, uvek su ulagale ogromne svote novca u istraživanja, pošto je postojao konsenzus da im to omogućava i dominaciju u međunarodnim odnosima i opravdanje za aroganciju. Sad se i to menja, pošto njihov novi-stari predsednik državu vidi kao džinovski privatni hotel i samostalno odlučuje šta mu se dopada i to će nagraditi, odnosno ko mu se nedovoljno ulizuje i njega će ostaviti bez uslova za rad. Na udaru je sada i Harvard, verovatno najpoznatiji univerzitet na svetu (sam po sebi, uzgred budi rečeno, verovatno bogatiji od nekih evropskih državica), mada bi verovatno tačnije bilo reći da se o njihovim problemima najviše zna jer oni najglasnije protestuju, a mnogi njihovi profesori i naučnici spremaju se za preseljenje u Kanadu ili Evropu ili su to već uradili.

Nisu fondovi za istraživanja i političari jedini problem, nažalost. Gotovo sve zemlje na koje bi trebalo da se ugledamo imaju institucije koje mogu da zabrane knjige, muziku ili filmove. Već skoro čitavu deceniju, slobodu govora, pisanja i istraživanja ograničava cancel culture cenzura, zbog koje se vrši pritisak da se o nekim temama predaje ili ne predaje, ograničavaju se humor i život na kampusima. Najvažniji univerzitet u Čikagu i njegove jedinice više zvanično ne smeju da zauzmu stav ni po jednom političkom pitanju, a mada zaposlenima niko nije oduzeo ta individualna prava, lako je zamisliti kolika mora biti autocenzura u takvom okruženju. Da pomenem još da je zvanični časopis Američke psihoanalitičke asocijacije 2021. godine objavio tekst u kome se tvrdi da bele bebeod rođenja nose u sebi aroganciju prema drugim rasama.

Dobro je poznato da se univerziteti smatraju nekom vrstom svetog prostora u koji policija ne sme da uđe. Nemci su, nakon što su se opekli s diktaturom, na državne univerzitete uveli apsolutnu slobodu predavanja i istraživanja, što znači da nijedno spoljno telo ne može i ne sme da utiče na to šta će se raditi u učionicama i laboratorijama, tako da je teorijski moguće da izabrani univerzitetski profesor može na časovima trigonometrije da predaje algebru, ali i sanskrit, “godinu četiri cara” ili floru i faunu Novog Zelanda, ili da trigonometriju svake sedmice predaje na drugom jeziku. I u toj sredini se desi da policija upadne na berlinski Slobodni univerzitet i nasilno prekine proteste protiv izraelskog genocida u Gazi, a da nijedna nemačka televizija ne izvesti o tome (kao što nijedne nemačke novine ne bi objavile ovu rečenicu).

OTPORI I POSLEDICE

U ovome, nažalost, nema nikakvih novina. Mnogi pojedinci i institucije pokušavali su tokom istorije da nametnu svoju ideologiju kao jedinu ispravnu i da ograniče slobodno mišljenje ili ga skoro potpuno iskorene. Nekoliko meseci nakon što su došli na vlast, nacisti su na jednom od centralnih Berlinskih trgova spalili desetine hiljada knjiga i dekretom proglasili umetnost koja im se nije dopadala degenerisanom, a u Sovjetskom Savezu je bilo zabranjeno genetiku primenjivati na čoveka i svaki umetnik je znao da bi član njegove porodice mogao završiti u Sibiru ako se Staljinu ne svidi neki roman ili kompozicija. Velike monoteističke religije imale su najviše vremena, pa su napravile i najviše štete. Najugledniji arapski autor jedanaestog veka smatrao je brojeve proizvodom đavola i tvrdio da svaki svakcati događaj u svakom vašem danu direktno zavisi od božje volje, tako da su nauka, matematika i filozofija proglašene bespredmetnim i s vremenom potpuno nestale iz islamskog sveta. Hrišćanska crkva oštro se borila protiv svih antičkih religija i kultova, rušila hramove, zabranjivala pozorište, zatvorila Akademiju, odsecala jezike i prste da bi onemogućila širenje ideja. Osnivanje univerziteta kakve danas poznajemo počelo je sa slabljenjem apsolutne moći crkve, ali je ona sve do sedamnaestog veka nastavila da spaljuje samostalne mislioce i ljude koji su želeli da poseduju Bibliju prevedenu na njihov maternji jezik. (U slučaju novogrčkog, otpor crkve trajao je sve do pre manje od trideset godina).

Za savremeni rat protiv univerziteta postoji i još jedan vrlo jasan povod. Ne može biti nikakve dileme da su 1968. godine revolucionarni protesti u Evropi i SAD bili inspirisani i inicirani na univerzitetima. Sorbona, frankfurtska škola, Kolumbija i Berkli, a ništa manje “Praksis” i univerziteti u Zagrebu i Beogradu – to je bio poslednji veliki društveni potres koji je zahtevao fundamentalne reforme i zapadnog i istočnog “sveta”. I onda se, po američkom modelu, država počela povlačiti iz podrške jednom od svojih najvažnijih elemenata, pa univerziteti sada zavise od spoljnih izvora finansija, te je visoko vrednovano ono što omogućava brzo kretanje novca (na engleskom je akronim STEM – nauka, tehnologija, inženjerstvo i matematika).

U opštoj akademskoj jurnjavi za novcem, bez kojeg je nemoguće organizovati istraživanja, nije obraćeno dovoljno pažnje na to da su ovim obezvređene sve one discipline koje preispituju društvene tokove, neguju i školuju kritičko mišljenje, otvaraju neprijatne diskusije i ukazuju na anomalije i društvene patologije. Povrh toga, kada neko još od studentskih dana sluša da mora da objavi što više radova, njegova strategija može jedino biti da prestane da čita, da prati samo subdisciplinu subdiscipline, i objavi mnogo verzija manje-više istog teksta, u kome neće biti nijedne originalne ideje, još manje pitanja subverzivnih po onoga čiji fondovi obezbeđuju plate. Strašno bih voleo da grešim, ali bojim se da Čomskog, Froma, Fukoa ili Kangrge više biti neće.

U gotovo svim evropskim zemljama, najvažniji univerziteti su ne samo stariji od samih država već i mudriji i pošteniji od državnih aparata. Države dolaze na univerzitete po savet, dok univerziteti od država nemaju baš ništa da nauče. Već ovo bi moralo biti dovoljno za to da znate koju stranu čovek bistre svesti mora da izabere u aktuelnom sukobu koji bi srpsko društvo mogao dovesti ili do potpune iscrpljenosti ili do nezapamćene katarze. Šešeljizacija i pinkoizacija pretile su da potpuno unište kulturu, identitet i budućnost čitavog naroda. Odbrana univerziteta nije dovoljan, ali je svakako neophodan uslov za odbranu svih tih vrednosti.

Autor je psiholog