Jedini nastavnici u Beogradu sa disciplinskim postupkom: Osećaj je užasan

Veći katolik od pape odlučila je da bude direktorka škole „Vožd“, u kojoj se obrazuju deca sa problemima u ponašanju.

Iako je njena ministarka Slavica Đukić Dejanović za RTS rekla da protiv nastavnika koji su u štrajku „nisu pokretani disciplinski postupci, jer nisu želeli da bilo ko ostane bez posla“, Snježana Kojić, direktorka škole na Voždovcu – ipak je ove postupke pokrenula.

„Vreme“ je razgovaralo sa jednom od četiri nastavnika, koji su jedini u Beogradu, završili sa rešenjem o disciplinskom postupku jer su odlučili da se bore sa studentske i sospstvene zahteve. U celoj Srbiji, samo je još jedan direktor u Trsteniku uradio isto.

„Osećaj je užasan. Radim 16 godina, a poruka je jasna – treba da dobijete otkaz“, kaže nastavnica za  „Vreme“.  „Pretnju pokretanjem postupka smo dobili i pre nego što smo ušli u obustavu nastave. Strahujemo da je u pitanju lična bahatost i taj stav direktorke – ova škola je moja.“

Nastavnici, ali i studenti FON-a, kolege iz svih voždovačkih škola i brojni saradnici ove škole, koja se bavi obrazovanjem jedne od najugroženijih grupa dece, pozivaju na protest u četvrtak (13. mart) u 18 časova ispred škole u Bulevaru oslobođenja na Voždovcu.

Прикажи ову објаву у апликацији Instagram

 

Објава коју дели ШОСО „Вожд“ у обустави (@vozduobustavi)

Isti zakon – drugi običaji

Direktorka škole tvrdi da je naglasila da je zabranjen svaki vid štrajka jer je škola specijalizovana za rad sa decom sa poremećajima u društvenom ponašanju.

„Kada je sindikat imao odluku da ulazi u štrajk, ja sam im rekla da je to ovde zakonski nedopustivo. Mi se ovde ne bavimo politikom, mi radimo mnogo težak i odgovoran posao. Nisam pretila nastavnicima koji su u štrajku otkazom, kako oni pričaju. Lepo sam im rekla da ako obustave nastavu, to jeste krivično delo. Ovde to ne može da se radi. Ako se 51 odsto nastavnika odluči da obustavi nastavu, ja ću da dam ostavku. Ja u takvoj školi ne želim da budem rukovodilac“, rekla je Snježana Kojić za portal Nova.

Prema njenim rečima, Nastavničko veće izglasalo je da škola ne uđe u štrajk niti u obustavu nastave.

„Kada je nastavničko veće tajnim glasanjem odlučilo da škola nije u štrajku, kolege od ‘štrajkača’ rekle su im da će ih zameniti i pokriti ako im znači da učestvuju u štrajku. Ja sam im rekla da objasne organizatorima da ova škola ne može biti u štrajku, nikada. Ne smemo da dozvolimo da ta deca osete da su u opasnosti. Međutim, oni su nastavili po svome.“

U brojnim školama sa decom koja rade sa ugroženim grupama je odavno proglašen štrajk, a neke škole uopšte ne rade.

Prema postojećem Zakonu o štrajku, potpuna obustava rada u svim školama u Srbiji je nazakonita, ali najviše iz razloga što se radi o zakonskom rešenju koje nije menjano još od 1996. godine, a čega su svesni i iz resornog ministarstva.

Pokazivanje moći

Nastavnica objašnjava da su kolege na početku imale na umu da rade sa ugroženom grupom dece, pa su u štrajk ušli krajem februara, mesec dana posle prvog poziva, kada je postalo jasno da svi prosvetari moraju da se okupe za zajednički cilj – studentski, ali i sopstveni.

„Štrajk jeste nazakonit, ali niko do sada nije pokrenuo postupak, sem jednog direktora u Trsteniku, a i sama ministarka je protiv toga“, dodaje ona.

Kolektiv se plaši, dodaje ona, da direktorki nije toliko bitna politika, iako jeste kadar SPS-a, već jednostavno pokazivanje moći.

Da li deca ostaju na ulici

Deca sa kojima ovi nastavnici rade najčešće nemaju roditelje ili su oni iz socijalno ugroženih porodica. Iako direktorka tvrdi da je štrajk nemoguć zbog ugroženosti ove dece, nastavnica kaže da je samo četvoro od ukupno 43 prosvetara u obustavi rada, pa se nastava i dalje odvija normalno.

„Čak i da svi uđemo u štrajk, mi radimo sa decom koja imaju gde da spavaju – oni žive u domovima ili kod porodica, mi ih školujemo, nisu kod nas na danonoćnom boravku i ne ostaju na ulici“, kaže nastavnica. „To je jako ružna zamena teza, kada škola ne bi radila, samo bismo obavestili domove i roditelje, kao i ostali prosvetari u specijalnim ili ne školama. Ja sama radim ovaj posao više od dve decenije i znam koliko je važno obrazovanje, ali je ovde pitanje – kakvu mi budućnost ostavljamo deci, a ne samo trenutno održavanje časa.“