Tokom otvaranja Olimpijade, promovisane su najpozitivnije osobine čoveka i naroda, u duhu mira i tolerancije. Paradoksalno, u fokusu nije bila ni pobeda, ni želja da se bude najbolji, već da se sportisti kao ambasadori svojih zemalja nadmeću i učestvuju u nečem što je veće i važnije od svakog pojedinca
Toto Kotunjo je 1990. pevao o zajedništvu, miru i novoj, ujedinjenoj Evropi pobedivši na Evrosongu. Danas je taj optimizam poprilično splasnuo, a u međunarodnim odnosima dominira gotovo isključivo jezik grube sile. Valjda su zato organizatori Zimskih olimpijskih igara u Italiji imali potrebu da tokom spektakularne ceremonije otvaranja podsete ljude širom sveta na gotovo utopijske principe olimpizma. Osim činjenice da je sport jedina oblast gde uglavnom pobeđuju najbolji, ZOI su prilika da se jedna zemlja prikaže u najboljem svetlu. Vrlo je indikativno što je kreativni tim koji je osmislio šou isti onaj koji je briljirao na otvaranju Olimpijade u Parizu. Slučajno ili ne, autor je Marko Balich, Venecijanac čiji porodični koreni sežu do Dalmacije i Splita.
Osnovna poruka programa je koncept Harmonije koja je vizuelno predstavljena čvorovima. Arhitektura Milana, za one koji malo poznaju ovaj grad, takođe se zasniva na modelu koncentričnih krugova u čijem centru je duh, odnosno Katedrala. Čvorovi zapravo simbolizuju komunikaciju, prvenstveno sporta i umetnosti. Italijani su poslali poruku svetu da će ga lepota spasti, u skladu sa renesansnim, Leonardovim modelom Savršene kvadrature u čijem centru je Čovek.
Koncept “Velike lepote” kao stila života i harmonije bio je prikazan u svakom detalju – od lepote kostima, gotovo u stilu modne revije, preko muzike Verdija, Pučinija i Rosinija, do popularne muzike, slikarstva i hrane. U finalu je takođe napravljena inovacija jer je umesto baklje uveden Olimpijski kotao, tačnije dva – u Milanu i Kortini.
Među zvezdama su se, između ostalih, pojavili i pevali Maraja Keri, Andrea Bočeli, Laura Pausini, princ San Sira… Ibrahimović je nosio baklju, Alberto Tomba je zapalio plamen, motociklista Valentino Rosi vozio tramvaj, dok su se predsednik Serđo Matarela i premijerka Đorđa Meloni malčice smrzavali na tribinama. Maskote su lasice Tina i Milo, kao simboli mladosti i duha Italije.
Italija je, inače, na samom kraju 2025. dobila važno priznanje kada je UNESCO njenu kuhinju proglasio posebnim nematerijalnim kulturnim nasleđem. Nisu samo u pitanju recepture i jela, od kojih su neka poput pice i špageta već zaštićeni, već se radi o celokupnom kulturnom modelu porodice, konzumacije, uzgoja i pripreme namirnica, recepture i povezivanja unutar zajednice. Na sličan način sa otvaranja su poslate poruke o suštini sporta kao načinu da čovek izgradi sopstvenu ličnost, identitet, kao i o duhu mira, empatije, timskog rada i žrtvovanja.
Predsednica Olimpijskog komiteta i njen kolega iz Italije nekoliko puta su govorili o sportu jezikom koji je bio rezervisan za političare. Kroz sport su promovisane najpozitivnije osobine čoveka, ali i naroda, u duhu mira i tolerancije. Paradoksalno, nije u fokusu bila ni pobeda, ni želja da se bude najbolji, već da se sportisti kao ambasadori svojih zemalja nadmeću i učestvuju u nečem što je veće i važnije od svakog pojedinca. “Važno je učestvovati” gotovo da zvuči naivno posle, recimo, Davosa, od pre samo par nedelja.
Staze i borilišta su vrhunski pripremljeni, televizijski prenosi i ove godine pomeraju granice jer su uvedeni neverovatni kadrovi iz dronova koji prate sportiste disciplina poput alpskog skijanja ili skijaških skokova. Prenose kod nas možete pratiti na RTS2, Eurosportu, a HBO Max takođe ima sportske sadržaje. Sve ovo govori o interesu za televiziju koju internet još uvek ne može zameniti kada su u pitanju živi prenosi sportskih takmičenja.
A naravno da nije moglo bez politike. Italijanski zvaničnici nisu bili u fokusu, predsednik Matarela se kratko obratio i otvorio Igre, a u promotivnom spotu nije doleteo letećim taksijem, već se vozio tramvajem.
Američki potpredsednik J. D. Vens i izraelska delegacija doživeli su negodovanje i zvižduke. Što se Izraela tiče, svake Olimpijske igre su neprijatno podsećanje na OI u Minhenu 1972. kada su palestinski teroristi ubili 11 sportista. Pitanje bezbednosti, naročito Amerikanaca, našlo se u centru pažnje kada je najavljen dolazak agenata zloglasnog ICE-a. Usledili su protesti u Milanu “ICE Out!” i izjave ministra spoljnih poslova Italije Antonija Tajanija da se ICE neće baviti poslovima javne bezbednosti. Bio je to pokušaj da se sačuva obraz domaćina, ali se, recimo, gradonačelnik Milana otvoreno suprotstavio dolasku američkih agenata.
Dok uživamo u belini snega, lepoti i veštini sportista, poruka nade koja je poslata na otvaranju učinila mi se kao svojevrsni apel. Od antičkih vremena su prestajali ratovi, a ovih dana je istekao sporazum o ograničavanju nuklearnog naoružanja u svetu, famozni START. Novi još nije potpisan, niti je stari produžen, pa mi sada paradoksalno živimo u dobu gde ne postoji ni formalno, ni simbolično ograničenje upotrebe nuklearnog oružja.
Setio sam se i naših ZOI u Sarajevu, kada je pokojna SFRJ dala sve od sebe da se prikaže kao uspešna, moderna zemlja, koja je deo sveta. Nekoliko godina kasnije taj san je nestao u krvavom raspadu zemlje, pa je Olimpijada u Sarajevu izgledala kao labuđi ples, koji je samo odložio strašan kraj.
Danas samo na otvaranju Olimpijade imaju smisla reči o miru, jedinstvu, solidarnosti. Više nije tako među političarima, krugovi se začas pretvore u obore i ograde, Evrosong je već diskreditovan političkim podelama i presedanima, pa je Zimska Olimpijada u Italiji postala paradigma Evropske ideje u izvornom, antičkom obliku. Junajt, junajt, Jurop?
Vučićev apetit za medijskim prostorom na televizijama zapravo je dostigao maksimum koji sistem može da izdrži. Sledeći korak bi jedino mogao biti direktan prenos ili rijaliti u kojem bi ga kamere uživo pratile od jutra do sutra
Stranka slobode i pravde, Srbija Centar, pokret Solidarnost i Novi DSS imaju legitimno pravo da 25. oktobra izađu na izbore sa sopstvenim listama. Ali imati pravo i doneti moralno ispravnu odluku nisu iste stvari. U trenutku kada je poraz režima bliži nego ikada u poslednjih trinaest godina, insistiranje na sopstvenim kolonama nije demonstracija pluralizma, već rasipanje glasova koje šteti isključivo jednoj strani – opozicionoj. Argument je jednostavan: ove liste neće preći cenzus
Vreme da se levica, kao društveno orijentisana opcija, vrati svojoj snazi. Ovo nije pitanje političke mode ili trenutnog interesa, već temeljne potrebe da se isprave nepravde predatorskog kapitalizma, šovinističke i autokratske politike koja građane tretira kao neprijatelje, a krupni kapital kao robu
Koje elemente bi mogla posedovati zvanična definicija ropstva? Prvo je posedovanje – neka osoba u potpunosti pripada nekome drugom, nema slobodu, prava, izbore, kao da je “alat koji govori”; drugo je mogućnost i pravo robovlasnika da proda svog roba ne tražeći nikakvu saglasnost, da ga trampi ili izgubi na ruletu; treće, robovi najčešće služe tome da obavljaju neki prisilni rad, koji ne mogu da odbiju, o čemu ne mogu da diskutuju ili da nešto promene. I konačno, robove je dozvoljeno fizički i seksualno zlostavljati, pa čak i ubijati. Bez lanaca na rukama ili opasnosti da ih neko razmeni za novac, barem tri velike grupe ljudi i dan-danas žive poput robova
Pokušaj debate Ane Brnabić i prof. Mirjane Nikolić na TV N1 pokazao je još jednom ono, što se slutilo: funkcioneri SNS-a ne žele, ili nisu sposobni da vode civilizovan dijalog
Kako su studenti od „izdajnika“ i „terorista“ već na početku zvanične naprednjačke predizborne kampanje postali „silovatelji“? Hoće li do 25. oktobra biti preimenovani u pedofile i ubice, recimo?
Zbog čega bi za Milenka Jovanova ispalo bolje da je u Kragujevcu klečao i tihovao kao onomad direktor Jovine gimnazije u Novom Sadu nego što je govorio o dijalogu i programima? I zašto mu ne veruje ni poslednji crnokapuljaš
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
