Bilans političke autokratije u Srbiji

Ako se već na početku ne bih snažno naglasilo da termin bilans ima strogo uslovno značenje, izgledalo bi da je sam naslov, kao i ceo tekst, sastavljen pretenciozno i nadobudno. Ovde, naime, nije reč o bilansu u standardnom opšteprihvaćenom smislu. U statistici i računovodstvu bilans se izvodi na osnovu ogromne mase informacija koje se u pojedinim elementima odnose na relativno male subjekte, male u odnosu na ukupnu masu subjekata čije se bitne karakteristike ovakvim bilansima izražavaju. Ovde, dakle, nije reč o bilansima izvedenim na osnovu metodološki formalizovanih zbirova i pratećih algoritamskih postupaka putem kojih se izvode veliki zbirovi za pojedina sistemska obeležja. Ovde se, naprotiv, radi o važnim individualno uzetim i pojedinačno posmatranim elementima, događajima, promenama i procesima. Ti procesi ne mogu biti predmet sabiranja ili agregiranja u nekom drugom smislu, utoliko pre što mnoga obeležja tih u bilans uključenih pojedinosti nisu ni merljiva. Politička stvarnost je takva da svaka istaknuta i posmatrana pojedinost baca svetlo na ceo sistem, a sve te opservacije zajedno daju kompletnu i upečatljivu sliku o celini sistema.

Izolovano posmatrane pojedinosti postaju utoliko relevantnije i utoliko informativno sadržajnije što je, vremenom, vlast pribegavala sve otvorenijim i sve drastičnijim postupcima, koji su bili u frapantnoj nesaglasnosti ne samo sa važećim zakonskim i drugim propisima nego i sa elementarnim načelima i odgovarajućim imperativima samog morala. Takve mahinacije, kao što su izborni turizam ili skupljanje maskiranih kapuljaša dovezenih u vozilima bez saobraćajnih oznaka, nisu bile u primeni u prvim etapama vladavine aktuelne političke garniture, a pribegavanje otvoreno nedozvoljenim i gotovo nezamislivim postupcima postajalo je sve češće i sve agresivnije. To je razlog iz kog su pojedinosti, za koje reč bilans ima samo hiperbolično i metaforičko značenje, postajale sve karakterističnije, a i sve informaciono bogatije za dijagnostifikovanje teških deformacija same vlasti.

TENZIČNE KONVULZIJE I OŽILJCI

Zahvaljujući uzurpiranju institucija i podizanju lične vlasti iznad zakona, došlo je do teških deformacija koje će možda morati da budu sanirane u dolazećim decenijama. U svakom slučaju, te deformacije su svojevrstan portret aktuelne vlasti. Možda je najozbiljnija među njima podeljena Srbija, pri čemu se na jednoj strani našla obrazovana, obaveštena i politički emancipovana manjina, a na drugoj ogromna većina nedovoljno obaveštenih i politički nedozrelih pojedinaca. Vladajuća garnitura uspela je monopolisanjem i zloupotrebom medija da pridobije veliki broj onih koji manje znaju i koji se prema političkoj i društvenoj stvarnosti postavljaju sa manje pitanja i pratećih logički zasnovanih odgovora. Na drugoj strani je nedoučeni puk, zajedno sa onima koji su ucenjeni radnim mestima i socijalnom pomoći, puk za koji u engleskom jeziku postoji tehnički izraz human cattle. Na prvi pogled, ovakav tip vladavine je diktatura organizovane manjine nad neorganizovanom daleko brojnijom masom. Međutim, kada se u obzir uzme human cattle, onda je zapravo reč o diktaturi brojčano definisane većine nad manjinom umnih, obaveštenih i politički emancipovanih ljudi. U svom poslednjem političkom spisu Dobrica Ćosić je političku autokratiju, za koju je rekao da joj je na čelu monarh, opisao sasvim neortodoksno kao diktaturu većine nad manjinom. Sve navedeno dovelo je do toga da je zemlja podeljena na dva suprotstavljena i snažno antagonizovana bloka, to jest do visoko hazardne situacije kakva se u prošlosti nije mogla razrešavati bez ogromnih i pogubnih društvenih troškova.

Druga istinski karakteristična pojedinost, očigledno povezana sa ovom prethodnom, jeste formiranje široke i heterogene društvene grupe koja bi mogla da se nazove pobunjena Srbija. Ova grupacija je jako brojna, veoma heterogena i po aktuelnu vlast više nego rizična. Gotovo da nema društvenog stratuma iz koga se ne mobilišu pripadnici pobunjene Srbije. Tu su, pored ostalih, univerzitet sa studentima i profesorima, veliki broj srednjih škola sa nastavnicima i učenicima, posebno maturantima, zatim dobar deo zaposlenih, ako ne i svi u kulturnim i društvenim delatnostima, zemljoradnici (stočari, posebno mlekari, malinari…), advokati, bajkeri, veterani iz najnovijeg rata, zaposleni u IT delatnostima, pa čak i učesnici u LGBT manifestacijama. Svaki razuman pripadnik ovdašnjeg političkog direktorijuma morao bi ozbiljno da se zabrine povodom ovako masovne pobune naroda protiv režima.

Ne sme se smetnuti s uma ni evolucija u stavovima relevantnih međunarodnih institucija, pre svega Evropskog parlamenta. Razlog za utemeljenost kritika koje stižu iz tih krugova, a koje su očigledno istinite i po ovdašnju vlast poražavajuće, ne bi u političkim kalkulacijama vlasti nijednog trenutka smela da se zanemari. Ti strani činioci ne mogu, naravno, da smene ovu vlast, ali brojčano rastućim i politički sve moćnijim faktorima na unutrašnjem planu mogu veoma mnogo da pomognu. Veoma indikativan je i stav naše dijaspore, koja se listom stavlja uz pobunjenu Srbiju i oštro suprotstavlja ovdašnjoj vlasti. Ta pojava se lako da objasniti: dijasporu čine oni natprosečno obrazovani i u odgovarajućem smislu osposobljeni, što će reći čini je bolji deo naše zajednice, pa njena opredeljenja imaju posebnu snagu u argumentaciji kojom se kritikuje i potiskuje ova vlast. Kad je reč o dijaspori, mora se istaći i svojevrsna negativna recenzija koju je o vlasti i njenom delovanju ispisala mladost ove zemlje: ankete pokazuju, a stvarni podaci to i potvrđuju, da sve što je u toj mladosti natprosečno i u pogledu kvaliteta superiorno svoje poglede upire u inostranstvo i smera da tamo ostvari svoju životnu priču. O političkoj Srbiji naša obrazovana mladost ima veoma loše mišljenje.

Od svega je verovatno pogubnije totalno odbacivanje vladavine prava. Bez vladavine prava i ultimativne obaveznosti i neupitne neprikosnovenosti zakona ne može se govoriti o demokratskom društvu slobodnih i samosvesnih pojedinaca. Presudnu ulogu i nezaobilaznu vladavinu pravila putem kojih se regulišu društveni procesi i odgovarajući razvoj, veoma dobro su shvatili još mudri stari Rimljani. Po ko zna koji put ovde će biti citirana veličanstvena rimska poslovica Omnes legum servi sumus, ut liberi esse possumus (“Svi smo robovi zakona da bismo mogli biti slobodni”). Društvo može da bude slobodno i razvojno propulzivno samo dok zakoni ograničavaju sve njegove članove, uključujući i moćnike. Jedna druga rimska poslovica govori o tome kako i kraljevi moraju da budu podvrgnuti zakonima i jasno ograničeni njihovim odredbama.

POSLEDICE DELOVANJA AUTORITARNOG POLITIČKOG VRHA

Na ponašanje i delovanje političkog vrha ove zemlje ne treba trošiti mnogo reči. Sve je ogoljeno i do bola očigledno. Najviše u oči pada sukob naših visokih dužnosnika sa istinom i moralom, koji je za istinu neizbežno vezan. Informacije “Istinomera” su u tom pogledu zaprepašćujuće. Nepodnošljiv je broj neistina kojima našu javnost zasipa naš politički vrh. U pomenutom “Istinomeru” na čelu se, u pogledu lažnih tvrdnji i neispunjenih obećanja, nalazio predsednik Republike. Tamo gde nema istine ne može biti ni vladavine prava. Nemoguće je zaboraviti da je nekoliko godina unazad predsednik Republike istovremeno bio i predsednik vladajuće stranke, suprotno članu 115 Ustava Republike Srbije. Jednako je nezaboravna njegova izjava nakon pada nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu, kada je ustvrdio da nadstrešnica nije bila rekonstruisana i pored toga što je, već shodno običaju vladajuće koalicije, ne tako davno bila čak dva puta svečano puštena u pogon. Nikoga neće iznenaditi što su tu izjavu smesta demantovali ne samo građani očevici, već i specijalizovani inženjeri koji su proces rekonstrukcije neposredno pratili (inženjer Zoran Đajić i drugi). Izveštaj specijalne autonomno formirane komisije, koja je detaljno proučila slučaj nadstrešnice, sadrži ubitačno optužujuće nalaze, kojima je prosto nemoguće ne poverovati. Mora se u ovom kontekstu pomenuti i sjajni Zoran Kesić, koji se prosto specijalizovao za razotkrivanje lažnih obećanja i pratećih neistina koje se emituju sa političkog vrha, a koje su propraćene neoborivom argumenatcijom i ilustrativnim slikama, pa je i u te nalaze nemoguće ne poverovati.

U moru neispunjenih obećanja i neostvarenih tvrdnji posebno mesto mora da zauzme serija obećanja ovdašnje vlasti datih Evropskoj komisiji o tome kakve će sve ispravke u vladavini prava i unapređenju zakona biti preduzete da bi Srbija mogla da se priključi Evropskoj uniji. To je prava kalvarija neispunjenih obaveza, koje je preuzela i obećala sama Srbija, a od kojih su mnoge opetovano obećavane nakon što je postalo očigledno da prethodno data obećanja nisu ostvarena. To ne može a da obrazovanog i mislećeg građanina Srbije ne navede na pitanje šta li će strani svedoci misliti o nama, običnim građanima, kad nam je najuži politički vrh tako varljiv. Malo je onih koji će odbiti i samu pomisao da budu ponosni što su građani ovakve zemlje.

Samo u avgustu: Uštedite tri hiljade dinara na godišnjoj pretplati na digitalno izdanje „Vremena“! Iskoristite popust ovde i podržite nezavisno novinarstvo.