(Be)smisao gledanja sporta

...

Ne bi smelo da bude nedoumica u vezi s bavljenjem sportom, bez obzira na pol, uzrast ili bilo koju drugu karakteristiku. Redovan trening, pa čak i ako je to samo hodanje po šumi, ima najrazličitije pozitivne uticaje na svakoga od nas. Prilično sveža naučna otkrića potvrđuju da aktivacija mišića vodi ne samo zdravlju kardiovaskularnog sistema već i lučenju “hormona nade” te dugovečnosti, kao i da veća gustina kvadricepsa korelira s većom zapreminom sive mase u mozgu i da redovno vežbanje znatno bolje pomaže nego antidepresivi. Kao vrsta, mi smo evoluirali u uslovima stalnog kretanja i to u prirodi, ne u gradovima, tako da je logično da nam trčanje ili plivanje moraju prijati na mnogo načina.

Istrajno bavljenje sportom ima i direktne psihološke uticaje. Ko je dugo trenirao neku individualnu sportsku disciplinu gotovo je sigurno razvio kapacitete za duboku koncentraciju, ima natprosečnu snagu volje i ume da se osloni na sebe i izvuče unutrašnju snagu. Grupni sportovi uče nas saradnji, odgovornosti i pružanju podrške, razvijaju timski duh i kapacitet da odigraš svoju ulogu. U idealnom slučaju, oni kanališu našu, po svemu sudeći urođenu, potrebu za takmičenjem kao i motiv postignuća u socijalno prihvatljive okvire, uče nas da je lepo biti uspešan i da posle svakog poraza sledi još mnogo “utakmica”.

Sve ovo ima smisla koji je lako otkriti. Sasvim je drugačije sa gledanjem sportskih događaja, gde bi smisao, ako ga ima, trebalo da se potrudimo da otkrijemo. Jer gledanje sporta iz fotelje, često uz pivo i hranu, ne samo da je nesportska već je na neki način i antisportska aktivnost, pošto ne zahteva angažovanje mišića, snagu ili izdržljivost, ne uključuje kretanje, koordinaciju i posebne veštine, ne ubrzava rad srca. Otprilike kao da gledate koncert s isključenim tonom, odete u muzej s povezom preko očiju ili probate najfinija vina samo kad vam je prehlada “zatvorila” i grlo i nos.

Opet, malo ko tako nešto ne radi. Gledanje sporta jedna je od najvećih strasti za, u najmanju ruku, desetine miliona ljudi na svetu. Neki sportisti ili sportski događaji stiču nenormalnu popularnost, oko njih se razvila industrija čiju vrednost ne umem ni da pretpostavim, mnogo je ljudi koji putuju na sportske događaje, kupuju suvenire, čitaju izveštaje, analiziraju… Kolika je strast u pitanju govori vam to da su sve te aktivnosti u suštini bez ikakvog objektivnog uticaja na bilo šta u svetu – to što neki okrugli kožni predmet prođe ili ne prođe kroz veliki aluminijumski (ranije drveni) ram sigurno neće izlečiti karcinom, iskoreniti glad ili zaustaviti ratove. A danas svi u Srbiji znaju šta je drop šot, i da bi Jugoslavija 1992. dobila drim tim, odnosno kako je Mesi plakao nakon pobede u finalu. Da ne govorim o onom nesrećnom Kolumbijcu koji je ubijen mesec dana nakon što je na svetskom prvenstvu postigao autogol.

DEČJI MOTIVI

Mnoga deca, poglavito dečaci, nalaze u sportistima, posebno onim vrhunskim, svoje heroje. Poistovećuju se s njima, žele da, kad porastu, budu jednako tako uspešni, bogati, slavni, da njima neko aplaudira, da oni pevaju s balkona. Mnogo bolja opcija nego da vrednosti preuzimaju s “Pinka” ili iz filmova o mafijašima, naravno, posebno ako motiviše decu na trening i borbenost. Stara je priča kako posle svakog velikog uspeha reprezentacije masa klinaca kreće da trenira baš taj sport u kome je osvojena medalja.

Od velikog je značaja i to što su u sportu ishodi očigledni i nedvosmisleni. Za razliku od disciplina u kojima se na rezultate čeka dugo (da počnem od psihoterapije), gde su poređenja besmislena (Verdi i Vagner nikako ne mogu biti bolji jedan od drugog, samo vas u određenom trenutku vašeg života muzika jednog od njih može pogoditi dublje ili intenzivnije), ili rezultate saznajemo tek nakon dugog procesa proveravanja (što je tipično za svaki ozbiljan naučni proces), gledaocima deluje da se u sportu neko odmah raduje. U nekim tipovima nadmetanja sve može biti uzbudljivo zato što odlučuju sekunde ili čak milisekunde, u drugima svaki od mnogo poteza može biti odlučujući. Ali napetost raste po određenom principu, koji je najčešće lako razumeti, i onda se razrešava u tačno određenom trenutku (kad vreme istekne ili neko postigne određeni broj poena). U tom smislu, ovo je savršen oblik televizijske zabave, često pun dramatičnosti, nada i razočaranja, preokreta koji se dugo prepričavaju, neuporedivo uzbudljiviji od odlaska na mesto gde svi šapuću i gledaju kako je neki davno preminuli Francuz slikao jabuke i dunje na raspalom kuhinjskom stolu.

Za dečiju fasciniranost gledanjem sporta i sportista važno je i to da je za mnoge od njih ovo jedini izlaz iz siromaštva. Motivacija da se trenira do iznemoglosti, trpe udarci i izdrže godine borbe za uspeh, u mnogim slučajevima dolaze od toga što dete nema drugog načina da se izbori za fakultetsku stipendiju, obezbedi roditeljima krov nad glavom, ili čak dobije nešto za jelo. Put koji vodi kroz obrazovanje najčešće zahteva da porodica može da me podrži na mnogo načina, što siromašna deca često ne mogu da dobiju, a onda mogu da vidim kako je neki atleta (a isto važi i za čitav svet “industrije zabave”) samo zahvaljujući svom talentu i upornosti uspeo da sebi obezbedi ono što se ja bojim da nikad neću.

VELIKE GRUPE SLAVE I PATE

Svi ovi izvori motivacije mogu, u različitim kombinacijama, biti prisutni među decom koja sanjaju o tome da jednog dana podižu pehare. Ali šta reći o odraslima, o ljudima za koje je jasno da im više nije preostalo vremena da postanu profesionalni sportisti ili nikada nisu ni imali talenat niti predispozicije za tako nešto, nikad nisu trenirali nijedan sport i sad pasionirano gledaju sve? A pre svega zbog tih generacija postoje televizijski kanali na kojima se prikazuje samo sport, ogroman sistem za reklamiranje, dresovi s imenima igrača (jer i neko dvadeset ili četrdeset godina mlađi od tebe može da ti postane idol i da poželiš da njegovo ime nosiš na leđima), muzeji fudbala i, najgore od svega, klađenje i kladionice.

Počnimo od toga da “takmičarski duh” izgleda nikad ne nestaje. Kada zamru nečiji kapaciteti za pobeđivanjem, taj se netko lako može poistovetiti s izabranim sportistom ili timom i njihove uspehe doživljavati kao svoje ili patiti zbog njihovih poraza ili povreda. Sve je ovo iracionalno, ali ljudi vole osećaj – ili makar iluziju – uspeha, pa na svašta pristaju da bi ga osetili. Dok su nekad ljudi uglavnom navijali za lokalne klubove, sad je u toku borba za osvajanje azijskog ili severnoameričkog tržišta, da se što više ljudi tamo “konvertuje” i da počnu uspehe ljudi koje nikad neće sresti da doživljavaju kao svoje.

Sve ovo postaje posebno intenzivno kada posmatrate mečeve reprezentacija. Osećanja pripadanja i patriotizma mogu toliko da se fokusiraju u taj jedan događaj da sve može podsećati na male ratove, trijumfe i proslave čitavih naroda. Svako može da izdvoji sebi omiljene među bezbrojnim primerima, kao što su košarkaško finale u Atini 1995. godine, pobeda Nemačke u Brazilu 2014. ili grčka sreća kad su ono jednom i oni nešto osvojili u fudbalu. U svim tim slučajevima velike grupe ljudi slave ili pate, kao da su i sami bili na terenu i postizali poene, što samo mali broj drugih aktivnosti može da izazove.

Socijalna psihologija davno je opisala kako nas ulazak u grupu menja. Ako je grupa velika i neformalna, izuzetno lako dopuštamo da nas vodi ona, a ne naše vrednosti ili razumne procene. U mnogim situacijama sport zapravo bude samo paravan za izražavanje besa, frustriranosti, nacionalizma ili životnog nezadovoljstva. A brojne su i situacije kada se ovaj fenomen zloupotrebljava ili se političke borbe direktno upletu u sport, bilo da se radi o bojkotovanju olimpijada, borbi supersila tokom Fišerovog pohoda na titulu prvaka sveta, činjenici da su se Maradonini golovi Englezima desili neposredno nakon Folklandskog rata, o bilo kojoj utakmici između Srbije i Hrvatske u bilo kom sportu, o tretmanu gimnastičarki u Rumuniji i DDR.

LAŽNA SLIKA

Ne treba smetnuti s uma ni to da u većini zemalja sada postoji po nekoliko sportskih kanala koji program emituju neprekidno, 24/7. Deluje da praćenje sportskih događaja mnogim ljudima pomaže i u ispunjavanju vremena, pošto im se u životima malo šta dešava. Mogućnost da posle posla ili vikendom provedu sate uz televizor omogućava im da zaborave na svoju usamljenost i otuđenost, a uzbudljive utakmice mogu predstavljati retku temu za razgovor.

Sport, naravno, uključuje i to da neke atlete izvedu nešto što niko pre njih nije pa se mi divimo njihovoj jedinstvenosti. Neko obori svetski rekord (jednom ili više puta), drugi nešto što ste vi sami pokušali hiljadu puta izvodi s lakoćom ili ima u sebi eleganciju koju nema nijedan drugi profesionalac, ponekog nijedan protivnik ne može da zaustavi koliko god da se za to priprema, a Ali je mogao da bude politički vođa, holivudska zvezda, pored toga što je izmislio rep i nije imao nijedan ožiljak. I onda se pozamašne količine adrenalina oslobode i u ljudima koji to na drugom kontinentu gledaju, skaču, vrište, svađaju se s najbližima ili postanu zavisni od klađenja.

Moj problem s ovim je vrlo očigledan i neoriginalan: televizije nikad ne prikazuju treniranje, odricanje, sumnje i bolove, kao ni svu onu decu koja stignu blizu uspeha i dožive povredu, razočaranje ili ne izdrže surovu kompeticiju. Mi obično vidimo samo “vrh ledenog brega” i ostajemo nesvesni uloženog truda i patnje onih čiji uspon biva prekinut. Naravno, da svako dete hoće pehar, aplauze i vile na tropskim ostrvima kad ga televizija oblikuje tako da vidi samo jedan meč, samo jedan uspeh. Sport je neophodan za zdravlje, ponekad i izrazito uzbudljiv za posmatranje. Ali moram da pitam, mada se bojim da je za ovakva pitanja prekasno: čemu zapravo služi televizija?

Autor je psiholog