Kroz program Narodne kuhinje u Nišu dnevno se podeli između 850 i 950 obroka, dok broj korisnika već godinama ostaje približno isti, oko 1.000. Pravo na jedan besplatan obrok u Nišu imaju korisnici novčane socijalne pomoći koji su radno nesposobni, kao i članovi njihovih porodica sa istim statusom.
Jedan besplatan obrok dnevno obezbeđuje do 1.300 kalorija, odnosno 500 grama kuvanog jela i isto toliko hleba. Međutim, on često nije dovoljan za ljude kojima socijalna pomoć ne može da obezbedni osnovne potrebe za ishranu, piše Marija Stankov za Novu ekonomiju.
Nakon što su se korisnici narodne kuhinje u Nišu žalili su na količinu i kvalitet hrane koju dobijaju, sekretarka Crvenog Krsta u Nišu Sanja Stojanović najavila je da će ih već u petak obradoviti sveže voće.
„Kad ti sipa onu retku kutlaču, kašiku retku, to nema ni na zub da natakneš“, rekla je jedna korisnica za N1 prošle nedelje, dok su ostali negodovali što salatu ili voće na kamionima koji dele hranu ,,ne pamte“.
„Već imam neke naznake da su se javili donatori i društveno odgovorne firme i da će već u petak dobiti voće, nektarine. Nadam se da će žalbe korisnika uspeti da nam omoguće da nađemo donatore i obezbedimo sredstva da korisnici dobijaju makar dva puta mesečno voće i salatu“, kaže Stojanović za Novu ekonomiju.
Samo jedan obrok dnevno
Ona objašnjava Centar za socijalni rad određuje ko ima pravo na obrok iz narodne kuhinje. Dodatno je propisano da jedan obrok sadrži 500 grama kuvanog jela i pola kilograma hleba, da ima nutritivnu vrednost od 1.100 do 1.300 kalorija, ali da to mnogima nije dovoljno, jer je ipak samo jedan obrok dnevno.
„Korisnici se žale da je to mala količina zato što očekuju da taj obrok imaju za čitav dan, ali to je samo jedan obrok“, objašnjava ona.
Narodna kuhinja dolazi kao dopuna socijalnoj pomoći jer ona ne može da osigura ni minimalne prehrambene uslove, a morala bi da obezbedi bar toliko, kaže za Novu ekonomiju Uroš Ranđelović iz Inicijative za ekonomska i socijalna prava A11.
,,Ako je minimalna potrošačka korpa tri puta veća od novčane socijalne pomoći koja iznosi 12.000 dinara mesečno, jasno je da od tog iznosa ne možete sebi da obezbedite ni hranu. Zato se kao nužnost pojavljuju Narodna kuhinja i pravo na besplatan obrok“, kaže Ranđelović.
Drugim rečima, besplatan obrok više nije samo pomoć u vanrednoj situaciji, već postaje neophodan deo podrške ljudima kojima osnovno socijalno davanje nije dovoljno da obezbede hranu.
Svaka lokalna samouprava određuje ko ima pravo na besplatan obrok i koliko novca iz budžeta će se odvojiti za to. Grad Niš je ove godine izdvojio 48 miliona dinara za sufinansiranje projekta „Narodna kuhinja – četrnaesta faza“ čija ukupna vrednost za godinu dana iznosi 68,57 miliona dinara.
Pomoć zavisi od lokacije
Ostatak sredstava dolazi iz Crvenog Krsta u Nišu koji obezbedjuje namirnice.
„Cena jednog obroka je 210 dinara“, kaže Stojanović.
Još jedan problem predstavlja i to što pomoć socijalno ugroženima zavisi od lokacije, objašnjava Ranđelović.
Kako navodi, svaka lokalna samouprava svojom odlukom o socijalnoj zaštiti određuje uslove pod kojima građani mogu da ostvare pravo na besplatan obrok.
,,Osoba koja živi u situaciji siromaštva u Beogradu ista je kao i osoba koja živi u situaciji siromaštva u Trgovištu. Iste su im potrebe“, kaže Ranđelović.
On naglašava da manje lokalne samouprave raspolažu tanjim budžetima, pa samim tim mogu manje da izdvoje i za socijalnu zaštitu.
Pored sredstava za redovno funkcionisanje Narodne kuhinje, Grad Niš je u 2026. godini izdvojio i dodatnih osam miliona dinara za nabavku konzervisanih obroka koji se dele tokom vikenda.
„Negde pomoć zavisi od toga koliko lokalna samouprava odvoji novca, a to ne bi smelo da bude slučaj. To pravo trebalo bi da bude univerzalno i na državnom nivou propisano opštim aktom“, kaže Ranđelović.
Nema sistemske podrške
On smatra i da se država u obezbeđivanju hrane za socijalno ugrožene u prevelikoj meri oslanja na humanitarne i dobrotvorne organizacije.
„Previše se to prebacuje na Crveni krst, Srpsku pravoslavnu crkvu, dobrotvorna udruženja i druge organizacije, a trebalo bi da postoji sistemska podrška. Socijalna zaštita je nečije pravo i samim tim bi država trebalo da je sprovodi“, navodi Ranđelović.
Jedna od takvih organizacija koja putem donacija od fizičkih lica obezbeđuje kuvane obroke za ugrožene je Solidarna kuhinja.
Za razliku od sistema narodnih kuhinja, Solidarna kuhinja funkcioniše u znatno manjem obimu. Na mesečnom nivou pripreme u Beogradu i podele oko 2.000 obroka.
„Bez izuzetka, bilo da pada sneg, da je praznik, slava ili bilo šta drugo, mi smo tu tokom ta tri dana. Hrana Solidarne kuhinje je nešto na šta ljudi mogu da računaju“, kaže sagovornica Sanja Milosavljević iz Solidarne kuhinje.
Priprema jednog obroka košta ih okvirno 200 dinara, kada se uračunaju namirnice, gorivo, plin i ambalaža.
Solidarna i Narodna kuhinja
Ukoliko su u finansijskoj mogućnosti, kaža Milosavljević, uz obrok podele i nešto dodatno, desert ili sok.
„Ko god dođe kod nas po obrok, dobiće ga“, kaže Milosavljević.
Za obrok Solidarne kuhinje nije potrebno donositi dokaz o primanjima niti drugu dokumentaciju.
Deo ljudi koji dolaze u Solidarnu kuhinju istovremeno koristi prima obrok i iz narodne kuhinje. Milosavljević kaže da postoje različiti ukusi: nekima se više dopada hrana koju priprema Solidarna kuhinja, dok drugi više vole obroke iz Narodne kuhinje.
U Solidarnoj kuhinji zato na obroke ne gledaju samo kao na pomoć ljudima koji nemaju dovoljno za hranu, već kao na način izgradnje solidarnosti i ukazivanja na uzroke siromaštva.
„Gledamo da to što spremamo ne bude neka milostinja, nego da bude solidarnost. Siromaštvo i beskućništvo nisu individualni problemi, već posledica sistema u kojem živimo“, kaže Milosavljević.
Svaka lokalna samouprava pored budžeta određuje i normativ hrane koja se servira.
Neprilagođenost zdravstvenim potrebama
Na primer grad Smederevo je pravilnikom precizno propisao standarde za pripremu besplatnih obroka.
Prema tom pravilniku, kuvani obroci u ponudi moraju da sadrže najmanje 12 osnovnih namirnica: brašno odnosno hleb, ulje, pasulj, pirinač, makarone, so, šećer, začin, mesne i riblje konzerve, konzervisano povrće i kvasac.
Propisan je i normativ po jednom obroku. Jedan obrok predviđa 400 grama brašna, 30 grama ulja, po 100 grama pasulja, pirinča ili makarona, 250 grama konzervisanog povrća, 20 grama mesne i 13,5 grama riblje konzerve, kao i određene količine soli, šećera, začina i kvasca.
Međutim, obrok koji korisnici dobijaju često nije prilagođen njihovim zdravstvenim potrebama, ukazuje za Novu ekonomiju direktor organizacije ADRA Igor Mitrović.
„Korisnici su često osobe sa kardiovaskularnim problemima, pritiskom, dijabetesom, ali i narušenim mentalnim zdravljem“, kaže Mitrović, dodajući da se zato, osim količine hrane, postavlja i pitanje da li je njen sastav adekvatan ljudima kojima je namenjena.
Jedan obrok dnevno, prema njegovim rečima, često nije dovoljan, ali problem je i to što narodna kuhinja nije dostupna onima kojima je najpotrebnija.
„Beskućnici ne mogu da pristupe sistemu socijalne zaštite, te ni besplatnom obroku“, kaže Mitrović.
Problem s nedostatkom dokumenata
Problem počinje već sa nedostatkom dokumenata. Kako objašnjava Mitrović, nekima je najpre potrebna pomoć da prijave prebivalište na adresi nadležnog centra za socijalni rad, kako bi mogli da dobiju ličnu kartu, a tek potom da pokušaju da ostvare pravo na socijalnu pomoć i druge vidove podrške.
„Na osnovu toga mogu da izvade ličnu kartu, mogu da apliciraju za socijalnu pomoć, mogu da se zaposle, mogu da izvade zdravstvenu knjižicu i da se leče“, objašnjava Mitrović.
ADRA u Beogradu mesečno pruža podršku za oko 800 ljudi, dok, prema proceni Mitrovića, svega pedesetak godišnje uspe da registruje prebivalište na adresi nadležnog centra za socijalni rad i tako napravi prvi korak ka ostvarivanju prava iz sistema socijalne zaštite.
Kako se ljudi snalaze sa jednim obrokom dnevno?
„Neki od njih imaju podršku najbližeg okruženja. Ako žive u napuštenoj kući ili nekom drugom prostoru, komšije nekada znaju za njih i doturaju im hranu“, kaže Mitrović.
„Mi, nažalost, ne možemo da promenimo njihov status“, kaže Stojanović iz Crvenog Krsta u Nišu.
Ona ponovo naglašava da je Narodna kuhinja dodatni vid socijalne zaštite, čiji obim zavisi od sredstava izdvojenih za program, dok Crveni krst uz pomoć donatora pokušava da korisnicima obezbedi i ono što projektom nije predviđeno, na primer voće, salate ili dodatne obroke tokom neradnih dana.
,,Oni imaju socijalnu pomoć, a ovo im je dodatni vid socijalne zaštite, jedan garantovani kuvani obrok. Ali ni korisnici se neće buniti ako dobiju nešto više“, zaključuje ona.
Samo u avgustu: Uštedite tri hiljade dinara na godišnjoj pretplati na digitalno izdanje „Vremena“! Iskoristite popust ovde i podržite nezavisno novinarstvo.
