Obama u nama

Mamuran sam, a ipak ustajem.

Jeste predsednik, i nisam sanjao. Jeste pogrešio zakletvu i ponavljali smo je. Nije iz inata ništa hteo da nauči napamet. Jeste pobedio sve sam i jeste moja generacija. Dovoljno da ne razmišljam, a ipak?

Voleo bih da nije kasnio devet godina i da je XXI vek zaista ušao u pravom momentu. Možda i mora planeta Zemlja da luta nebitnih devet godina da bi u narednih 991 našla svoj put.

Nije daleko osećanje da su nam ti Amerikanci, kamuflirani Jevreji, poturili priliku da potrošimo rasni, verski i nacionalni patriotizam i da glasamo nekog „lika“ koji ima manje šanse od moje babe „Emine“ da ozbiljno dobije podršku većine da pobedi na ovim izborima.

A onda šta?

Malo ravnopravnosti i crna rasa dokazuje superiornost.

Posle sporta prihvata odgovornost i u životu. Pobeđuje rasizam i nacionalizam, pobeđuje sve.

Da ne bude zablude, ovo pričam samo da neko zabeleži. Ništa i niko i nigde više nije isti.

Odavno sam iskompleksiran. Mislio sam opravdano.

Moram nekoliko puta da budem bolji od nekog Zorana zato što se ne zovem Milan. I onda O(bam)a. Svi mogu da pobede.

Dok se odvijala inauguracija, ja sam jecao, a ćera me je čula, videla i pitala: „Baba, jesi li ti normalan?“ Teško mi je bilo, nikad nisam jecao pred ćerama, ali sam posle par sati ukapirao da će to za njih biti najupečatljivija slika o meni dok sam bio živ.

Dragi moji Tuđmanovci, Slobovci i Alijevci, crnac je predsednik Amerike.

Bog mu pomogao!

Jesam, plakao sam, jecao sam. I dok je pastor govorio, a tek kad je Obama rekao „Yes we can“. Hajde prijatelji za spas primata na planeti Zemlji. We save us.